Nedelja, 19.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU: MOMČILO PAVLOVIĆ

Istina i razgovor leče

Kao istoričar uvek je odbijao da se identifikuje s grupama, bilo pobednicima, bilo poraženima, ali veruje da su i partizanski i četnički pokret, uslovno rečeno, poraženi
(Фотографије из личне архиве)

Profesor dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, istraživao je našu prošlost ne samo u jugoslovenskim arhivama već i u Londonu, Moskvi, Evanstonu i Vašingtonu. Najviše ga je interesovao period Drugog svetskog rata i revolucije koja je usledila, pa je mnoštvo svojih studija i naučnih radova posvetio rasvetljavanju ovog teškog i prelomnog perioda u našoj savremenoj istoriji.

Progovorio je i o mnogim tabu temama, kao što je bilo i savezničko bombardovanje u Srbiji i objavio knjigu o stradanju Leskovca 6. septembra 1944. godine, koja je uzburkala javnost, jer je pisao da je do bombardovanja došlo na zahtev čelnih ljudi Narodnooslobodilačkog pokreta. Zbog toga je Subnor Leskovca svojevremeno tražio od nadležnih da mu se zabrani pojavljivanje u medijima i da se preispita njegov radni odnos u Institutu za savremenu istoriju.

Pisao je i o Titu i kralju, o prvim posleratnim izborima u Jugoslaviji, obaveznom otkupu na srpskom selu i drugim temama, a dosta radova posvetio je istraživanjima o Kosovu i Metohiji.

Zločini oslobodioca

Inicijator je osnivanja državne komisije za pronalaženje groba Draže Mihailovića, kao i komisije za utvrđivanje masovnih zločina na kraju Drugog svetskog rata u studiji „Zločini oslobodioca”.

Bio je rukovodilac velikog broja međunarodnih projekata i sarađivao je s ruskim, američkim, poljskim i rumunskim istoričarima.

Smatra da je danas srpska istoriografija u velikoj krizi, što se ogleda i u tome da nema pravog odgovora na poplavu istoriografskih propagandnih radova iz dojučerašnjih jugoslovenskih republika i zapadnih zemalja.

Za mene je suočavanje s prošlošću precizna rekonstrukcija događaja i procesa, u granicama mogućeg. Drugim rečima, istina i razgovor leče. Oko već utvrđenih činjenica ne bi se smeli sporiti, mada se možemo razlikovati u vezi s tumačenjem tih događaja – kaže naš sagovornik.

Istoriju je jako rano zavoleo, još u osnovnoj školi, zahvaljujući profesoru koji je imao nadimak Džez. Odrastao je u okolini vrednog arheološkog nalazišta Caričin grad, pa je ovo istorijsko mesto često razgrevalo njegovu maštu. U Caričinom gradu odvijao se život sve do šestog veka, žitelji su imali vodovod, odnosno akvadukt, mesto je bilo administrativni i crkveni centar, imalo izgrađene puteve, kojima se u njega dolazilo i odlazilo.

 Na ovom arheološkom nalazištu zaradio je svoj prvi novac. Nije imao težak posao, a sastojao se od kopanja, čeprkanja i odvoženja zemlje u drvenim kolicima. Radilo se od sedam ujutro do dva popodne. Bio je to mali novac, ali velika sreća za njega.

Kao i svi dečaci koji su imali dobar uspeh u školi, odlikaši, bilo je prirodno da idu na dalje školovanje. Otac je želeo da bude vojni lekar.

Odveo me je u Niš na neku vojnu komisiju i tamo sam bio nekoliko dana. Ne znam zašto, ali verovatno zbog fizičkih predispozicija nisam bio primljen – kaže naš sagovornik prisetivši se i da je posle završene gimnazije opština nudila stipendije za nastavnike matematike i fizike, ali ne i za istoriju za koju se već opredelio. Studentskih dana seća se kao vremena skromnosti, bunta i nade.

Učio je iz knjiga, ali i na slavama i zimskim sedeljkama o ljudima i događajima iz kraja. I van propisane ideologije i zvaničnih tumačenja državnih istoričara obični ljudi imali su svoja lična iskustva rata, okupatora i domaćih pokreta, pokazivali su mesta gde su sedeli partizani ili četnici. Čuo je priču kako je njihova kuća imala slugu, italijanskog zarobljenika, kako su se žene plašile da ne pojede mačku, jer se verovalo da Italijani jedu žabe i mačke, i mnoge druge priče, događaje i doživljaje, ko je kome ubio oca, ko je bio u zarobljeništvu, kako su njegovog dedu po ocu 1942. bugarski okupatori izveli na streljanje.

– Te priče, ta iskustva sam nosio u sebi i kasnije, pokušavao da stavim u neki kontekst i istraživanjima rekonstruišem događaje i ličnosti – kaže danas o tim vremenima.

Prvi posao dobio je kao profesor istorije u osnovnoj školi „Ivo Lola Ribar” u Somboru. U ovom lepom gradu shvatio je da čovek može da se veseli i „da skače na astal” i uz tambure, a ne samo uz trube i harmoniku.

Radio je i kao novinar. Prve tekstove objavio je u „Omladinskim novinama”, a za NON (Nove omladinske novine) redovno je pisao. Kasnije gotovo da nije bilo dnevnih novina i nedeljnika u kojima nije sarađivao: „Borba”, „Večernje novosti”, „Intervju”, „Duga”, „Dnevnik”, „Politika”.

Ono čime se najviše bavio u svojim istraživanjima i što ga je kao tema najviše kopkalo jeste socijalistička revolucija i vreme posle nje. Otkriva da su razlozi za to bili i činjenica da su komunisti uoči Drugog svetskog rata bili beznačajna manjina, partija im je bila zabranjena i progonjena zbog njihovih revolucionarnih metoda, a uz to je i većina ličnosti iz partijskog vrha bila problematične prošlosti i slabog obrazovanja.

– Pa, ipak, uspeli su da izvedu revoluciju i da sruše jedan sistem i izgrade drugi u posebnim međunarodnim okolnostima i uz pomoć stranog faktora, posebno Britanaca, Amerikanaca i Sovjeta. Kad su osvojili vlast, prisvajali su imovinu, koja se danas, uz velike probleme, vraća vlasnicima. Tito se u dvor uselio još dok je kralj bio legitimno na vlasti, prenevši svoja ovlašćenja na Namesništvo, a komunistički model rešavanja nacionalnog pitanja doveo je do razbijanja najpre srpskog naroda, a onda i zajedničke države – smatra profesor Pavlović.

On je kao direktor Instituta za savremenu istoriju pokrenuo istraživanja „zločina oslobodioca”, nemilosrdnog uklanjanja stvarnih i profilisanih protivnika, posebno bogatih čija je imovina oduzimana u ime naroda a za korist pojedinaca.

– Mene je u stvari zanimalo koliko je vansudskih likvidacija izvršeno u Srbiji na kraju rata. Nažalost, mnoge okolnosti su uticale da se taj posao do kraja završi. Danas vidim da ponovo gore julske vatre u Srbiji. Komunistički narativ, iako je poražen i pokret i srušeno delo, u Srbiji opstaje. Ta ideologija je poražena, a njena praksa i ništavno delo srušeni u krvavom građanskom ratu izazvali su trajne posledice i bacili veliku ljagu na srpski narod – stav je ovog istoričara.

Kada je o istorijskoj nauci reč, u međuvremenu, mnogi tabui su pomereni. Zahvaljujući novim naučnim radovima nekako je ipak uravnotežena slika prošlosti Jugoslavije i Srbije. Naravno, ima istoričara koji više služe partijama i interesnim grupama, koji se identifikuju s pokretima i grupama, bilo pobednicima, bilo poraženima.

Meni se čini, i o tome sam pisao, da su oba pokreta, i partizanski i četnički, uslovno rečeno, poraženi i da je iskustvo srpskog naroda porazno. To nema nikakve veze ni s antifašizmom ni fašizmom, omiljenim terminima i parolama za razlikovanje i međusobnu zavadu i omrazu. Antifašizam redukovan samo na komuniste istoriografski nije potpuna slika događaja u Srbiji i među srpskim narodom, ali je politički možda nekima korisna – primećuje naš sagovornik.

Strast i istraživanje

Pitamo profesora i šta bi poručio mladima, onima koji žele da se upuste u bavljenje istorijom.

Da je bavljenje istorijom strast koja vas nikad ne napušta, da razlikuju stranku od otadžbine, laž od istine, da više istražuju i pišu, a manje javno pričaju, da jezikom dokumenata ispitaju suštinske propuste i slabosti srpske nacionalne politike, posebno sloma srpske politike na njenom jugu, ulogu pojedinaca i grupa i da istraže argumente i poraženih u istoriji. Više arhivskih istraživanja u zemlji i inostranstvu, a manje „skidanja s interneta i prepisivanja” unaprediće srpsku istoriografiju – uveren je profesor Pavlović.

Moja porodica

Iz porodičnog albuma: sa suprugom Tatjanom, ćerkom Anom i sinom Pavlom...

– Moji preci su mešavina starosedelaca, onih koji su živeli pod Turcima i s njima i doseljenika koje je kralj Milan naselio posle 1880. s područja Vlasine i Krajišta. Moj otac Cvetko oženio se iz bogate, kulačke porodice, mojom majkom Desankom. Moj mlađi brat je agronom i zakupac velikih poseda, ali u zemlji koja nema konzistentnu agrarnu politiku, to je samo muka. Sestra Divna je profesor književnosti. Oboje mogu da kažu precima u molitvama da još uvek oru naše njive i da porodična kuća nije napuštena. Supruga Tatjana je ekonomista i radi u jednoj školi, sin Pavle je snimatelj, a ćerka Ana student prava – priča naš sagovornik.

Sudbina Caričinog grada

– Uvek sam se pitao – ako je Caričin grad bio dobro mesto za život u 6. veku, ako je tu rođen jedan imperator, smešten crkveni i administrativni centar do kog je postojao put – kako to da je to mesto postalo siromašno, da iz njega otiče reka ljudi. Bez obzira na moje lepo detinjstvo, „vedrine u bedi”, kako bi rekao pesnik, i na zavičajne emocije, i kad sam bio dete siromaštvo je bilo sinonim za te krajeve, a tako je i danas – primećuje Pavlović.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Demos Cratein
Ако у Москви на Дана победе можемо видети заставе и обележја Црвене армије зашто би био проблем да и код нас видимо обележја партизана. У неким биткама почетком рата заједно су се борили партизани у Југ. војска у отаџбини(ЈВО) па би и они могли учествовати у прослави. USA и GB су 1943. су се определи за партизане и одлучили су да КПЈ и партизани буду победници у рату. Запад нам не може замерити што и данас гледају црвене петокраке на прославама победе над фашизмом и нацизмом

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.