Nedelja, 19.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU Rade Šerbedžija

Ne treba žaliti za promašenim odlukama

Slavni glumac je baš uoči svog 75. rođendana održao koncert u Beogradu i poručio da je imao vatrenu mladost i bogat život, a neki neostvareni snovi deo su nesavršenosti našeg života
Раде у својој кући у Барбариги

Zamislite ovakvu filmsku scenu: vrela, vedra letnja noć, u tišini se čuju samo cvrčci, među drvećem postavljena bina, na njoj muzičari čekaju znak. Onda u krupnom kadru prepoznatljivi crni šešir širokog oboda, iz njegove senke izranja pogled čudesnih plavih očiju oivičenih sitnim borama od smeha. Čuje se „Dobro veče, draga publiko” i kreću stihovi, pa pesma, i tako puna dva sata. Zvezdi večeri nije manjkalo ni energije, ni šarma, a za podsticaj se pobrinula masa obožavatelja, od kojih je većina ceo koncert provela na svojim (vremešnim) nogama.

Nedavni nastup Radeta Šerbedžije i benda „Zapadni kolodvor” u beogradskoj Botaničkoj bašti „Jevremovac” bio je događaj za pamćenje. Prethodilo mu je otvaranje knjižare „Kosmos” u Knez Mihailovoj ulici, gde je poznati glumac, kojem je ova izdavačka kuća objavila autobiografske zapise „Pre kiše” i „Do poslednjeg daha” i zbirku stihova „Stranac”, recitovao Krležu i potpisivao primerke svojih knjiga.

Rade Šerbedžija je ovde čest i rado viđen gost, kao glumac, reditelj, muzičar, ali i kao prijatelj ovdašnje kulturne i umetničke scene, glas otpora svakoj netoleranciji i neslobodi, i pokretač mnogih humanitarnih akcija. Beograd je, kaže u intervjuu za „Magazin”, za njega uvek bio važno mesto, u raznim aspektima, a pre svega kao glavni grad nekadašnje Jugoslavije, čije su mnoge aktivnosti bile glavne aorte političkog, ekonomskog, privrednog i kulturnog prostora te države.

 
Rade i Lenka

Stanica Beograd

 – Beograd je svojom bogatom istorijom i tradicijom predstavljao i još predstavlja jedan od najživljih i najinteresantnijih gradova na Balkanu i u ovom delu istočne Evrope. Za njega me vežu mnoge nezaboravne uspomene. Ovde sam bio deo velikih umetničkih poduhvata, od filmova Živojina Pavlovića, Gorana Markovića, Dušana Makavejeva, Miše Radivojevića i Bore Draškovića, do kultnog pozorišnog pokreta KPGT (Kazalište, pozorište, gledališče, teatar), čiji sam učesnik bio od samog osnivanja, pa sve do proleća 1991. godine. Za Beograd me vežu i mnoga iskrena prijateljstva. Nažalost, mnogih od mojih najdražih više nema: Ljube Tadića, Gage Nikolića, Milene Dravić, Sonje Savić, Andreja Popovića. U Beogradu sam sreo i moju Lenku i oženio se njome pre 30 godina. Od tada putujemo svetom i menjamo adrese, ali Beograd ostaje uvek tu, stanica na koju često dolazimo i kojoj se uvek iznova vraćamo – veli Šerbedžija.

U srpskoj prestonici ostvario je i mnoge projekte s ovdašnjim umetnicima. U skorije vreme, uspešnu koprodukciju Teatra Ulisis s Beogradskim dramskim pozorištem na klasiku „Ko se boji Virdžinije Vulf”, gde igra Rade, dok je Lenka je režirala predstavu „Ružni, prljavi, zli”.

– Naravno da imamo želja i planova da još nešto novo radimo u Beogradu. Ovde je toliko mnogo sjajne energije, a mlade glumice i glumci prosto su nebeski nadareni. Što se tiče mojih dobrotvornih i drugih aktivizama, oni su se na neki način sveli samo na moje humanitarne predstave i koncerte koje izvodimo povodom nekih elementarnih nepogoda ili akcija za pomoć nekim nastradalim područjima ili tamo gde su pomoć i podrška potrebni – kaže Šerbedžija.

Beogradska publika je ove godine imala zadovoljstvo da ga gleda u „Ribanju i ribarskom prigovaranju” na Festu, u jednoj od onih rola koje kao da su pisane za njega i za koju je osvojio prvu nagradu na filmskom festivalu u Puli (gde je, inače, njegov sin Danilo nagrađen Zlatnom arenom za scenario i režiju filma „Tereza 37”). U bogatoj Radetovoj karijeri bilo je još takvih uloga, koje su zahtevale izvrsno poznavanje lokalnog narečja i mentaliteta, ali i nekih sasvim drugačijih, recimo u stranim akcionim filmovima.

– Među skoro dvesta filmskih (a i veliki broj pozorišnih) uloga bilo je svakakvih, naravno, ali siguran sam da je ostalo iza mene dosta onih kojima mogu da se ponosim. Recimo, sve moje uloge u Pavlovićevim filmovima, onda Vito u „Život je lep ”, Aleksandar u „Pre kiše”, pa mnogi strani filmovi i režiseri s kojima sam radio, kao što su Frančesko Rosi, Stenli Kjubrik, Filip Nojs. Bilo je toliko toga, za tri života, i nastavlja se.

Sa kćerkama Ninom, Milicom i Vanjom na jednom od koncerata na Brionima

Evo, baš sada snimam veliku TV seriju u Londonu s Gerijem Oldmanom i još nekim holivudskim zvezdama. Uloga mi je super i veseli me taj posao. Putujem svakoga meseca u London i vraćam se na moje koncerte i predstave. Imam i neke ponude za film u Hrvatskoj. Divan scenarij napisao je moj prijatelj Gregor Nikolas s kojim sam 1996. snimio sjajan film „Broken ingliš” (Broken English) na Novom Zelandu, bio je to priličan uspeh u Americi. Trebalo bi da igram jednu od glavnih uloga, koja spada u karakterne, kakvih sam odigrao uistinu dosta u Americi i drugim delovima sveta, iako me naša publika povezuje uglavnom s američkim blokbasterima kao što su „Svetac” ili „Sneč” – navodi naš sagovornik.

Nova knjiga na pomolu

Svoje uspomene i razmišljanja o životu, umetnosti, ljubavi, porodici, lepim i teškim vremenima, političkim i društvenim previranjima, zbog kojih je postao „ptica selica”, dragim ljudima, preneo je na stranice svojih knjiga, a novu upravo piše:

– Imao sam vatrenu mladost i bogat život. Postojala su sigurno neka stanja i događaji iz moje mladosti za koje bi se moglo reći da su me usmerila prema umetnosti.

Boćanje sa Đokovićem na Brionima

Čime se najviše ponosi, ima li i ponekog razloga za kajanje ili žaljenje zbog propuštenog (ili pogrešnog izbora)?

– Naravno da mi je žao za mnoge stvari koje su mi se u životu rasule kroz prste i nisu ostavile dovoljno traga, koliko je možda trebalo. Ali tako je to s našim životom. Često smo žrtve slučaja ili nekih događaja koje posle opravdavamo zadatom nam sudbinom. No, ne treba žaliti za promašenim odlukama, neostvarenim snovima ili neuspelim pokušajima. Sve to spada u nesavršenost našeg života. I tako mora i biti jer smo i sami nesavršeni. Naš život se sastoji od uspona i padova i srećni su oni koji osvoje nekoliko vrhova na koje su uspeli da se popnu i nekolicinu osunčanih visoravni na kojima su se mogli suncem ogrejati – kaže Šerbedžija.

U junu su Rade i Lenka proslavili tri decenije braka, isto toliko godina zajedničkog stvaralačkog rada i porodičnog života (imaju tri kćerke: Ninu, Milicu Almu i Vanju). Krajem ovog meseca predstoji još jedan jubilej, Radetov 75, rođendan. Kako će ga obeležiti?

– Biću na Brionima, zajedno s familijom i prijateljima s kojima radim već godinama u lepom i važnom Teatru Ulisis. Inače, odavno sam zabranio proslave svojih rođendana. Najsrećniji sam kada moja Lenka napravi neku malu svečanost za najužu porodicu, kada me moje devojčice grle i pevaju mi neke pesme i kada mi unuci sede u krilu, a moj sin Danilo drugarski me potapše po ramenu i kaže: „Dobar si, Šerbedžija, dobar!” – priča glumac.

Sa pokojnim Nebojšom Glogovcem na jednoj od proba na Malom Brionu

Ostvario je neverovatno bogatu, uspešnu i zanimljivu karijeru, sretao je mnoge izuzetne i neobične ličnosti, s nekima uspostavio trajno prijateljstvo. Koje su na njega ostavile poseban utisak?

– Teško mi je izdvajati poimence sve moje divne prijatelje. Već sam spomenuo one srodne duše koje više nisu s nama. A kada dođem u Beograd, onda se uvek vidim s mojim Miodragom Krivokapićem Brikom, s kojim sam napravio toliko lepih predstava, i naravno sa svojim teniserima Goranom Bubnjem i Radetom Markovićem. Sreo sam mnoge divne umetnike i u svetu, najpoznatije glumce i glumice poput Šarliz Teron, Anet Bening, Andželine Džoli, Džona Tortura. Ipak, Vanesa Redgrejv ostaje u mome srcu na posebnom mestu. Ona je i kuma Lenkine i moje dece, žena čijem se talentu ali i humanosti beskrajno divim.

Porodičan život s petoro dece i četvoro unučadi (Lucija ima sina Sergeja i kći Anastasju, a Danilo Ivana i Pavla), mogao bi biti žrtva umetnikovog poziva. Kako Rade uspeva da uskladi te dve strane svoje ličnosti?

– Ništa mi nije važnije od porodice. Ponekad sam previše popustljiv u svojim roditeljskim brigama i delovanjima, ali zato je tu Lenkina čvrsta i pravedna ruka koja kormilari i njihovim i mojim životom. Što se tiče Danila i Lucije, oni su ostvareni umetnici i ljudi, imaju uspeha u svojoj profesiji i divnu decu. Moja snaja Ana čeka novu bebu. Kažu da će biti devojčica. Ja joj već u svojim snovima zamišljam lice – priznaje nestrpljivi deda.

To je jedina uloga Radeta Šerbedžije u kojoj može da uživa daleko od očiju javnosti i za koju ne mora da vežba. A dobar je u njoj, dobar.

Osam rečenica

Kako bi, u jednoj rečenici za svako razdoblje svog života, opisao detinjstvo, studije u Zagrebu, početak karijere, „zlatne osamdesete” u Jugoslaviji, rad u Beogradu i Novom Sadu, odlazak u svet, povratak?

– Pa kad već predlažete takvu „kviz igru” s mojim životnim putem, kojeg još ni u najcrnjim slutnjama ne želim privoditi kraju, da pokušam. Detinjstvo: divlje i smelo, zaljubljeno u nogometnu loptu i ispunjeno prekomernim strahom od smrti. Studije u Zagrebu: prerano se oženio i često u sudaru porodičnih obaveza i umetničkih iskušenja nanosio bol i sebi i drugima. Početak karijere: sve su se kuglice na ruletu zaustavljale na mojim brojevima i u umetnosti i u životu. „Zlatne osamdesete” u Jugoslaviji: glavne uloge u domaćim filmovima i KPGT u Subotici. Rad u Beogradu i Novom Sadu: zaljubio se u Lenku Udovički, predavali glumu našoj novosadskoj klasi, napravili antiratnu predstavu „Majka Hrabrost” u prvom privatnom pozorištu kojeg smo osnovali sa našim prijateljem Ljubom Tadićem i dobili ćerku Ninu. Odlazak u London: pobegli, kao i mnogi, pred surovim režimom Miloševića, preko Slovenije u London, snimio sam film koji nas je spasao, a Lenka režirala Šekspirovu „Buru” u Gloubu s Vanesom Redgrejv. Odlazak u SAD, živeli „holivudski san” na naš način. Povratak: vratili se u Rijeku, kupili stan, pokrenuli Studio za glumu, razočarali se u Rijeku. I sada opet putujemo između Zagreba, Beograda, Londona, Los Anđelesa i Istre.

Šekspir za podmlađivanje

– U pitomoj i lepoj Istri svakog leta igramo naše predstave u Teatru Ulisis na Brionima. Evo već 20 godina igram „Kralja Lira” na čarobnoj tvrđavi Minor na Malim Brionima i jedva čekam 10, 12. i 13. avgust da uronim u božanske Šekspirove stihove, da na časak podmladim svoje telo i duh – otkriva glumac.

Sa Vanesom Redgrejv u pulskoj Areni na proslavi 15. godišnjice Teatra Ulisis

Ne okreći se, sine

Od petoro Radetove dece jedino se kći Vanja ne bavi umetnošću. Sin Danilo ne samo da je nasledio očevu ljubav prema filmu nego i prema muzici. Često je na koncertima, kao član orkestra, pratio oca na gitari. Na nedavnom nastupu pred beogradskom publikom, možda najdirljiviji trenutak je bio kad je Rade Šerbedžija otpevao stihove svoje pesme „Ne okreći se, sine”, posvećene Danilu, kao poruku novoj generaciji da ne gleda u prošlost, već da gradi sopstvene vrednosti i snove. Inače, Danilo je ime dobio po dedi, tvrdoglavom Ličaninu, vojniku koji je bio veoma razočaran izborom zanimanja svog sina Radeta, želeo je da on bude lekar ili arhitekta, pa iz protesta nikad nije odgledao nijednu njegovu predstavu niti film (za razliku od majke Stane). Ipak, cenio je Radetov literarni talenat i bio ponosan što piše knjige. Umro je u 104. godini.

Bez režiserskih ambicija

Šerbedžija se 2016. oprobao i kao reditelj u filmu „Oslobođenje Skoplja”, na scenariju je radio sa sinom Danilom, a u glumačkoj ekipi je bila i njegova kći Lucija (dvoje dece iz prvog braka, s balerinom Ivankom Cerovac). Film je doživeo veliki uspeh, u Makedoniji je bio kandidovan za Oskara za najbolje ostvarenje van engleskog govornog područja. Ipak, kako kaže, za sada više nema „ama baš nikakvih ambicija” u tom pravcu.

– Žao mi je što sam režirajući „Oslobođenje Skoplja” morao napraviti neke kompromise na štetu samog filma. Tako nešto ne bih više nikada ponovio. I moram da priznam, režija filma je nešto najteže što sam u životu iskusio – iskren je Šerbedžija.

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Земунац
Мате Потрка био, Мате Потрка остао. Ко зна разумеће, ко не зна није ни битно.
dzordz
e sta smo doziveli, lepo kaze `побегли, као и многи, пред суровим режимом Милошевића, преко Словеније у Лондон`. ne spominje nato, nemacke i usa bombardere. mi koji svo vreme zivimo ovde i koji smo opstali, i nismo pobegli u london, sad treba da se rasplacemo nasd njegovom sudbinom, i da zaboravimo sve nase izbegle i stradale. koja su vremena dosla, kuku nama sa ovima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.