Nedelja, 19.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Samoupravljači i vestern tranzicija

Brzo dolazi petnaesti u mesecu kada radnici s pravom očekuju isplatu akontacije, pa potom prvi u mesecu kada plate „idu”. Dovijamo se na razne načine, pozajmimo, pa često na vreme i ne vratimo. A evo već stiže novi prvi u mesecu. Živeli smo između kredita i vraćanja, u stalnim tenzijama
Фотодокументација „Политике”

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „U tuđem veku” beleži:  „Večeras mi Voja Mitić, predsednik kompanije EI Niš, kaže da građani, političari, svi mi koji govorimo o stanju srpskog društva ne znamo dramu, muke, nemoć privrede i privrednika. Stvarnog generatora propasti srpskog društva, mi kritičari ne znamo, ne vidimo...”. I nešto dalje: „Vojislav Mitić je prekjuče u Parizu doživeo nervni slom kad mu je telefonom otkazan posao dogovoren prošle večeri, vredan preko milion maraka”. Uvedene sankcije, godina 1991. Kakvu to dramu mi nismo blagovremeno prepoznavali, ili šta to Dobrica Ćosić nije video?

U svojoj knjizi „Umiranje Jugoslavije” osnovna teza mi je bila da smo mi socijalističku Jugoslaviju doveli sredinom sedamdesetih godina prošlog veka do nivoa razvijenosti srednjorazvijenih evropskih zemalja. Za okolne istočne susede bili pravi Zapad. A onda su kola krenula nizbrdo. Nije imao ko da nam kaže: zemlju smo razvili do nivoa zapadnoevropskog proseka, a sada da bi je sačuvali moramo je menjati u pravcu zamene društvene svojine efikasnijim oblicima svojinskih prava, konfederalizovati je dalje i uvesti višestranačje. Tu smo stali i pali. Doduše, tada smo znali praviti u sopstvenoj režiji velike hidrocentrale, kod nas i po svetu, manje avione, tenkove, podmornice (jedno vreme bili jedna od 11 zemalja koje su ih proizvodile), belu tehniku svih vrsta koja je bila konkurentna čak onima sa Zapada, šećerane, uljare, klanice, izgradili podzemni aerodrom. Potom zastali. Posmatrao sam ovu vrstu zastoja „uživo”. Bio na potražnoj, budžetskoj, strani društva, član svih vlada od opštinske, preko pokrajinske do savezne u SFRJ, ali, radio i u privredi. S dve strane mogao pratiti iste procese, s društvenog i privrednog aspekta.

U vreme kada je socijalizam bio na izdisaju, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, bio sam finansijski direktor društvenog preduzeća „Heroj Pinki” sa preko 1000 radnika. Mogao uživo da gledam ono što je generalni direktor EI Niš poručio Dobrici Ćosiću. Nerežiranu dramu. Samoupravljanje je mnogo dobrog u sebi imalo, zajedničku društvenu kontrolu trošenja sredstava, čuvanje etike, morala, dostojanstva radnog čoveka, ali je na dve tačke probilo, prekoračilo „crvenu liniju” čime je počelo da guši preduzimljivost rukovodstva, da iznutra slabi, a onda i urušava socijalizam. Prva je preveliko mešanje upravljanja u rukovođenje. Na primer na radničkom savetu se odlučivalo o odlasku bilo kog stručnjaka u inostranstvo bez obzira na motive, razloge, pa čak kad je to zahtevala hitna intervencija, popravka kvara,  na proizvodima koji su isporučeni inostranom kupcu.  Drugo, po svom unutrašnjem biću samoupravljači po prirodi stvari forsiraju potrošnju u odnosu na razvoj, pa tako to biva i u raspodeli dobiti, ili kako se to nekada zvalo ostatka dohotka.

Kako je sve to u praksi izgledalo? U ime društva vladao je i onda titular svojine, bila je to jedna partija, komunistička. Njoj su se podnosili računi. Svi direktori su krajem godine obaveštavali prvog čoveka opštine (predsednika) i partije (sekretara komiteta), o svom završnom računu. Trudili su se da to bude poslovanje sa dobitkom. Ko je imao gubitak oko njega bi se već sjatili svi opštinski nadzorni organi, SDK, porezlije, razne kontrole, utvrđivanje odgovornosti i tome slično. Dok sam bio u „Pinkiju” i on je iskazivao pozitivan rezultat. Rukovodstvo ne dirano. „Vlasnik” (partija) se nije mešao. Sad dolazi ono ali što devojačku sreću kvari. Iskazanu dobit jedva su dočekali samoupravljači. Njima je bilo najvažnije da dobar deo toga preliju u potrošnju, pre svega za trinaestu platu pred novu godinu (tzv. višak) i što veća sredstva odvojiti u Fond za besplatnu dodelu stanova ili povoljnih kredita radnicima. Kad radnički savet ili zbor radnika izglasa veliki deo dobiti za stanove koji su se besplatno delili, tad u bilansu nastupaju poremećaji. Kako?

Bilans se pravi na bazi sučeljavanja faktura od prodaje robe, prihoda, i faktura sa rashodne strane, troškova. Rezultat je iskazana, recimo, dobit, ali na papiru, ne i na žiro-računu. Radnici traže posle odluke odmah kupovinu stanova, a oni se moraju platiti „u gotovom”, sa žiro-računa. Pošto tog trenutka nema toliko novca na tekućem računu, na primer, „Pinkija”, ima ga ali zarobljenog u zalihama, u potraživanjima od kupaca, avansima datim dobavljačima, to smo morali za taj iznos uzimati kredite, pozajmice. Kad ni to nije bilo dovoljno, uskraćivali smo plaćanja dobavljačima, pa sav priliv koji smo dobijali od prodaje svojih usluga ili robe, umesto da ode dobavljačima odlazio je na finansiranje izgradnje stanova. I tu nije kraj.

Brzo dolazi, petnaesti u mesecu kada radnici  s pravom očekuju isplatu akontacije, pa potom prvi u mesecu kada  plate „idu”. Dovijamo se na razne načine, pozajmimo, pa često na vreme i ne vratimo. A evo već stiže novi prvi u mesecu. Živeli smo između kredita i vraćanja, u stalnim tenzijama.  Ljudima u privredi bivalo je iz dana u dan sve teže, neizvesnije. Na inotržište izlazili smo sa pozamašnom torbom na leđima u koju je bilo ukrcano veliko socijalno zakonodavstvo. Drugi to nisu imali (besplatnu dodelu stanova), pa smo gubili trku s njima. Izvoz opada. Devize postaju retka roba, cena (kurs) im skače. Poskupljuje uvoz, repromaterijal, investicije, inflacija uzima zalet.

Dvostruko uklješteni, između gubitka na inotržištu i prevelikih zahteva samoupravljača na domaćem privrednom prostoru. Istoričari, analitičari i političari sa potražne strane društva (budžetlije) ovo  nisu razumeli. Nevolje ne prestaju.

Početkom devedesetih „vlast” u bivšim republikama preuzimaju nacionalisti, etnički preduzetnici, potom stižu sankcije. Ali i od ovog ima gore. Vesternizovan način naše tranzicije posle petog oktobra 2000. Upravna zgrada nekadašnje moje firme „Heroj Pinki” stoji danas očerupana, krov skinut, prozori izvaljeni, vrata odneta. Strava i užas. „Novkabel” isto... Nije problem u kupcima, preprodajama, već u scenaristima i režiserima načina na koji su prodavane bivše društvene firme. Oni nisu odgovarali, niti će odgovarati.

Cenu su platili nedužni, radnici, pa i celo društvo od kojih je najbolnija rana smanjenje penzija, osiromašenje Srbije. Ekonomsko propadanje je zarazilo nacionalno, podiglo strasti i dovelo do ratova. To danas niko tako ne kaže, niti vidi, već samo mitovi, istorija, serije. Vreme prošlo opominje ovo današnje, da opet ne vidimo, da ne mislimo da je sve u naoružanju, nacionalizmu, granicama. Uz sve ovo inofaktor ne miruje, ekonomske sankcije (na primer uvođenje carina) i moć su u njegovim rukama. Mogu da nas udave i bez ispaljenog metka. Da neki drugi Mitić ponovo infarkt dobije.

Publicista i bivši član Savezne vlade u SFRJ

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari23
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Ljubo
Za Sasu Mikica: Radnici u Folksvagenu rade (proizvode automobile) I za to primaju platu.Ako se gradi novi pogon,radnici mogu da saznaju putem medija (obicno ih to I ne zanima )
Саша Микић
Изгледа да нисте уопште у току. Када је одлучивано, пре две године, где ће се градити нови погон Раднички савет је имао своју реч у Надзорном одбору компаније. Потражите, има на нету!
Ivan Ivanovic
Radnici su krivi jel da? Ja bih rekao da su najkrivlji direktori Sojici kojih je bilo na sve strane. Danas su Sojici i njihovi potomci vlasnici preduzeca. Tesna koza je vanvremenski film koji ce biti aktuelan dok je Srba i Srbije.
Mungos
Toliko smo kontuzovani raznim ideologijam da više ne možemo bez konfabulacija. Mi jesmo krivo što Tita i Partiju nismo držali za reč, a pogotovo što posle Tita i Partije nismo zaista prigrabili "fabrike", već ih prepustili korumpiranoj državi i šiljokuranima zvanim demokrati.
Dan Dusan Milicevic
Nekako radnici nisu zaista mislili da su fabrike njihove iako su imali to crno na bijelom. Tome su sigurno doprinijeli oni koji su se spremali da otmu fabrike od radnika.Stalno si mogao cuti da kad fabrika nije privatna onda nije nicija!. A kad je SKJ pristao da se uvede visestranacki sistem pocele su i otimacine fabrika od radnika a sve pod maskom nacionalnog pitanja!!!
Боба
Превише поједностављено а да се не говори о томе да кривљење "национализма" за урушавање привреде нема никакве основе у процесима које је терала и дан данас спроводи масовна глобализација капитала и власништва која једноставно поништава свако национално власништво па и утицај било које нације. Једина теза која стоји је она о мешању политике у привреду а о томе би се могло итекако и дан данас говорити јер се у томе ништа није променило само су се променили они који имају највише користи.
Саша Микић
Флоскула ''мешање радника у руковођење и управљање'' не стоји. Да је тако не би у Фолксвагену радници одлучивали где ће се градити нови погон. Нису ни радници били толико глупи да не виде замешатељства руководилаца типа Срећко Шојић. Иначе 80-те су пуне афера у којима су руководиоци, а не радници били криви за проневере силних пара. На крају у току транзиције је испливало да су поједини руководиоци откупљивали од радника бесплатне акције и постајали власници предузећа, а одакле им паре ...?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.