Utorak, 21.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
GLAS PACIJENATA

Volja za životom jača je od svakog straha

Kucate na bezbroj vrata, a nijedna se ne otvaraju, život vam zavisi od operacije koja se u vašoj zemlji ne radi, a nijedna druga država neće da vas primi
Лидија Стојановић (Фото: лична архива)

Lidija Stojanović, Udruženje „Zajedno za novi život” 

Imam 32 godine, po zanimanju sam arhitekta i danas živim s presađenom jetrom. Moja priča počinje davne 2000. godine. Prvi simptomi koje sam osetila bili su jak bol u zglobovima i mišićima i to je bio početak moje borbe za život. Zapravo, imala sam dosta sreće jer mnogi nemaju nikakve simptome dok bolest ne bude već u poodmakloj fazi. Meni su bolest otkrili u ranom stadijumu i dobila sam konačnu dijagnozu: autoimuni hepatitis. Kao i kod svih autoimunih bolesti, ne zna se uzrok zašto se pojavila. Kao jedanaestogodišnjakinja u tom trenutku verovala sam da ću se uz nekoliko tableta izlečiti i da će sve biti u redu. Dobila sam terapiju i vrlo brzo sam shvatila da to nije bolest koja će proći tek tako. Sve mi je bilo zabranjeno, većina hrane koju sam volela da jedem u tom trenutku, slatkiši, kao i bilo kakva fizička aktivnost. Sve to mi je jako teško palo, ali u tom trenutku, to je bila moja realnost i morala sam da je prihvatim. Narednih nekoliko godina uglavnom je sve bilo u redu. Išla sam na redovne kontrole, imala sam dijetalnu ishranu, završila sam Arhitektonski fakultet… Zaista je delovalo da se ta bolest drži pod kontrolom.

Međutim, 2012. godine došlo je do naglog pogoršanja oboljenja kada sam počela da povraćam krv i tada sam se prvi put susrela s terminom „transplantacija”. Čudno je kako neke dane zaboravimo već sutradan, a neki nam ostanu urezani za ceo život i možemo ih, sasvim detaljno, prepričavati i godinama kasnije. Ovo je bio jedan od tih dana. Iako sam bila dete, oduvek sam se vrlo dobro informisala o svom stanju i svemu što bi moglo poći po zlu. Prepoznala sam tada taj momenat, opasan po život. Sećam se kada mi je doktorka prvi put rekla da je transplantacija jedino rešenje za moje trenutno stanje. Bila sam jako uplašena, prvo zbog same operacije, a drugo, jer se tada transplantacija nije radila u Srbiji.

Tada počinje pravi pakao. Kucate na bezbroj vrata, a nijedna se ne otvaraju. Vama život zavisi od operacije koja se u vašoj zemlji ne radi, a nijedna druga zemlja neće da vas primi. Nekako sam došla do Italije, klinike u Palermu koja je jedina od svih klinika u Evropi bila voljna da me primi. Pomislila sam tada kako ništa nije slučajno – Italija mi je oduvek bila omiljena zemlja. U nekoliko navrata sam išla u Palermo, obavila različite intervencije i sve preglede kako bi me stavili na listu čekanja. Bila sam presrećna jer je napokon sve išlo kako treba. Ali, kako to obično biva, život je imao drugačije planove za mene.

Nakon jedne rutinske intervencije u Italiji dobila sam sepsu. Bila sam u komi pet dana s jako malom šansom za oporavak. Zapravo nikakvom. Lekari su mojoj porodici rekli da su dali sve od sebe i da je prosto moje stanje bilo preteško. Rekli su mojoj porodici da se spremi na najgore. Znali su sve o mom zdravstvenom stanju, ali nisu poznavali mene. Uprkos verovanju da se neću izvući, pobedila sam i svoje šanse i komu. Doktori su rekli da me je spasio samo bog, a ja kažem da je to mnogo više. Volja za životom i želja da opet vidim svoju porodicu. Probudila sam se i usledili su meseci oporavka. Učila sam opet da hodam i da živim sa svim posledicama tih operacija. Naredne četiri godine provela sam na listi čekanja za presađivanje organa. Živela sam tamo skoro dve godine čekajući telefonski poziv. Nisam ga nikad dobila. Onda sam se nekako umorila. Umorila od čekanja, od neizvesnosti, od pitanja bez odgovora, a najviše od toga što mi se život u 26. godini sveo na razdoblje između dve kontrole. Znaju ljudi koji čekaju organ, kao i njihove porodice, da se vreme kod nas broji drugačije. Ne brojiš dane koje si prošao, brojiš koliko ih još imaš.

U međuvremenu, transplantacija počinje jako uspešno da se izvodi u Beogradu, tako da sam odlučila da, ipak, želim da se operišem kod kuće. Stavljena sam na listu čekanja u maju 2017. godine, a već do decembra iste godine pozivana sam dva puta. Procedura je takva da kada se pojavi organ, na potencijalnu operaciju se pozivaju dva ili više pacijenata i na licu mesta se odlučuje ko odlazi u salu. Odlazi onaj koji je u tom trenutku najlošije. Prvi put kada su me pozvali birali su između nas dve devojke. Taj osećaj ni danas ne mogu da opišem. Strah, tuga, sreća, olakšanje… Milion različitih osećanja. Verovala sam da imam dobre šanse u tom trenutku, ali kada sam videla devojku koji su pozvali sa mnom, znala sam da taj poziv ipak nije bio moj. Mislim da sam u momentu kada su nam saopštili da je taj organ njen bila srećnija i od nje same. Delom što sam zaista želela da bude dobro, a delom što ja nisam bila spremna za to u tom trenutku. Danas znam da me je taj prvi poziv zapravo spremio na onaj pravi koji je stigao na Bogojavljenje, 19. januara 2018. godine. Između nas dvoje pozvanih, ja sam odabrana za operaciju.

Ne mogu da kažem da nisam bila uplašena, ali je volja za životom jača od svakog straha.

Operisana sam 19. januara u Urgentnom centru KCS-a. Operacija je bila jako teška, trajala je devet sati, ali moj tim i ja te večeri nismo bili spremni na poraz. Tog 20. januara probudila sam se s novom jetrom i tek tada sam shvatila koliko sam zapravo bila loše pre operacije. Koža mi je bila druge boje, imala sam više snage, moje noge više nisu bile otečene. Prosto sam se osećala zdravo. Desetog dana nakon operacije puštena sam kući.

Neko je te noći izgubio dete i ipak smogao snage da kaže „da” drugom životu. Nekome je te noći spašeno dete i biće zahvalan na tom „da” do kraja života. Nikada nisam saznala ime svog donora. Znam samo da je to bila jedna mlada devojka. Pomislim na nju svaki dan i nadam se da je negde gore našla svoj mir. Volela bih da sam imala priliku da je upoznam, ali to je valjda taj krug života koji počinje krajem, a završava se početkom.

Ljudi često kažu kako smo mi heroji. Za mene su heroji ljudi koji doniraju organe i na taj način pomognu drugima da žive. Za mene su heroji roditelji mog donora i najmanje što mogu da im kažem je hvala. Hvala što ste mi omogućili da ozdravim. Volela bih da mogu nekako da im dam do znanja da sam dobro i da zahvaljujući njima živim jedan divan život. Možda bi im to bila neka uteha.

Ljudima koji su na listi čekanja želim da poručim da ne gube nadu, da budu pozitivni i optimistični. Znam da je teško živeti u konstantnom čekanju, ali taj poziv će doći. Mora da dođe. I kada bude došao, samo hrabro zakoračite u novi život.

Komentari9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Ljilja K.
Ovo je tekst o realnom životu. Ovako izgleda to što se zove život, bez obzira da li se to zove "transplantacija" ili nekako drugačije. I treba najzad da se to posmatra kao suština. Nije smak sveta što ne može da se putuje, ide na more, u teretanu, kod frizera ili u kafić. Nije smak sveta što mora da se miruje nekoliko nedelja. Mnogo, ali mnogo je situacija i stanja gde je život samo borba. Dugi niz godina. A opet ima i lepog. Na tom putu borbe čovek se bori za lepotu. I tako živi. Pobeda!
M.pov.citaoc
Teska bolest je pobedjena i jedan mlad zivot spasen zahvaljujuci dostupnosti organa za transplantaciju, u pravom momentu, iskusnom lekarskom timu koji je operaciju, lecenje izveo. I na kraju, citaoci dele radost ove mlade zene i osecaju se ponosno da RS ima tako strucne lekare koji su opisanu pobedu ucinili mogucom.
Ljubomir
Skidam kapu devojko. Svaka čast i samo hrabro napred, život je pred vama.
Ana
Da da Bog zdravlja svoj nasoj deci..a tebi da bezbrizno uzivas u budusnosti❤
čitalac
Kakav tekst, kakva volja, kakva zahvalnost.. Svako dobro ti želim..

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.