Četvrtak, 05.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
PRIČE IZ VELIKOG RATA

Ugasi se na mah sjaj plavih očiju

Земуница српске артиљерије (Фото Википедија)

Kasna jesen 1914, rat sve žešći. Rovovi, kiša, blato. U Kolubarskoj bici, odlučnoj odbrani pred švapskim nadiranjem, vatra, krv i smrt na sve strane.

Mladi starešina voda Slavko J. Joksimović, rodom iz Gorobilja, u srcu je bitke, a tek 21. napunio. Čim nakratko borbe utihnu on se maši plajvaza da šta zabeleži u dnevnik. Pred rat Slavko završio nižu školu Vojne akademije, pa ga u ratnom paklu, hrabrog i snalažljivog, od narednika u potporučnika unapredili.

„Gde god da se našao u ratnim operacijama, pa i u najdramatičnijim okolnostima, Joksimović je svakodnevno zapisivao u svom dnevniku šta se događalo u njegovom okruženju i šta je lično doživljavao. Od toga je jedino odstupao kad se nalazio na bolovanju, uglavnom zbog ranjavanja”, pisao je Nedeljko Ješić, priređivač Joksimovićevog ratnog dnevnika ispisanog u sedam beležnica koji se odavno čuva u Narodnoj biblioteci u Požegi.

Opisuje Slavko surove ratne borbe, nalete okupatora i odgovore srpske vojske. Ljudska stradanja i nesreću, dane straha i očaja.

„Idući na položaj iznad sela Vreoci usput sam video svet koji se selio u Šumadiju napuštajući svoje domove. Prolazeći pored jedne kuće, ispod artiljerije u kojoj je bilo više baterija raznog kalibra, najedanput vrisnu neuzdržavajućim glasom jedna devojka. Glas joj je bio pun strašne tuge, koja se prelivala i u plašnju i žalost za nama, za sirotim vojnicima. Mene, dotle veselog, obuze namah takva tuga i nervoza, a bujica raznih pesimističkih misli obli moju dušu sa svih strana. Setih se svog celog života i njegovog ništavila. Sve ništavilo izađe mi pred oči, pa i sam život moj beše mi dosadan. Predstavi mi se silna krv borbi, telesa na položaju ovom vidim bez ruku, nogu, sa raznetim grudima...Smrt, ah smrt!”

U borbama je napadao neprijatelj, ali se naši nisu dali. U rano jutro 20. novembra 1914. (po starom kalendaru) pretpostavljeni naređuju: „Opšti napad cele naše vojske.” Koristiti neprijateljsku slabost, iznurenost. Među oficirima se govori da je ipak stigla pomoć od Rusa, no da se to krije. Prelazi se u napad, srpska artiljerija pokazuje nadmoć, svojom plotunskom paljbom uliva veru i pouzdanost vojnicima. Ali stradanja ne jenjavaju.

„Moji vojnici na čelu s podnarednikom Đorđevićem tako biju da su njihov uspeh i utakmica ličili na igru. Tolika radost me je i malo zabrinula: bojao sam se za Đorđevića, koga sam najviše voleo od svih mojih vojnika.

A u 2.53 popodne javiše: Đorđević mi pogibe! Udari ga dum-dum metak u trbuh, baš gotovo kod dijafragme. Ništa ne reče, samo duboko uzdahnu i ugasi se na mah sjaj plavih očiju. Njegovo ponosito čelo i lice takođe na mah potamneše. Ah, žalosti i nepravde... Po njegovoj smrti ućutaše vojnici, gađali su zato što su morali. Neprijateljski vojnici su sa dum-dum mecima uskraćivali našu slobodu, pokazujući na pokojnog Đorđevića.”

Ali nastavili su da gone okupatora. Po svanuću 30. novembra jurišali su kod crkve barajevske, jedna neprijateljska četa bila je tu.

„Posle jedno 20 minuta pobegli su odatle. Mi za njima, naša artiljerija ih je gađala... Izašavši na greben, na najviši deo odakle se deli ovo selo i Ripanj, kuda vodi put za Beograd odakle se videla Avala, krenula je naša četa pravim putem baš preko najvišeg dela. Dva topa austrougarska sa Avale, što su bili u zaštitnici, odmah su nas našla i počela dejstvovati. Ranivši mene i još nekoliko naših vojnika, a ubivši jednog kavalerijca regruta. Komandir je bio legao u rov i nije se dizao. Ja sam u dosta dobrom redu uspeo da levom ivicom puta spustim četu u malu jarugu. (Pre ovoga ču se naša haubica desno od nas na grebenu, a od tada se ne javiše njihova dva topa.) Predao sam komandiru četu i pošao na previjalište. Noćno lutanje.”

Sledi putešestvije ranjenog Slavka od Ripnja do poljske bolnice u Mladenovcu, gde nema sanitetskog materijala. Sve do stare bolnice u Kragujevcu. Kakvu je ranu dobio i dokad se tu lečio, nije zabeleženo.

Ipak oporavio se i vojevao narednih ratnih godina. Na Solunskom frontu Slavko J. Joksimović stekao je čin poručnika. Po završetku rata nastavio je službu u jugoslovenskoj vojsci i postupno napredovao do čina pukovnika.

„Svoju vojničku karijeru okončao je prevremenim odlaskom u penziju po svom zahtevu neposredno pred početak Drugog svetskog rata i potom se doselio u Požegu. U Požegi i Gorobilju proveo je nove ratne godine, ne opredeljujući se ni za jednu političku struju. Posle rata trajno se preselio u Beograd. Nije se ženio, a doživeo je duboku starost, umro je u 92. godini”, pisao je 2013. u „Požeškom godišnjaku” priređivač Joskimovićevog dnevnika Nedeljko Ješić.

Komentari11
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Lena
Mozda je ovo prilika da pomenemo i visoke srpske oficire. One koji su Principu dali pistolj kojim je ubio Ferdinanda, kao i one koji su 27 marta izabrali "bolje rat nego pakt".
Никола
Вјечна вам слава, јунаци!
Bogdan LICANIN
Bogdan Potrebna je promocija LJudi koji su branili i davali zivote za nasu otadzbinu. Ne treba voditi racuna na onekoji na to gledaju negativno.Kako izreka kaze : u svakom zitu ima i kukolja, to su denasnje poturice jer su im dolari jedini cilj u zivotu bez ponosa !
Lena
Moze i promocija balkanskih politicara koji svoje narode salju u rat : Braćo, idemo u rat da se bijete ! Da branite otadzbinu ! Neki ćete i da poginete. A neki ćemo da se vratimo !
Zoran Knezevic
Danas bi ovi junaci, koji su hrabro jurišali u slobodu ili smrt, bili proglašeni ratnim zločincima, secikesama i silovateljima, od strane nebrojenih NVO i pete kolone. Kakva tuga u rečima, "Ugasi se na mah sjaj plavih očiju"?! Moji preci su se /na sreću/ vratili. Rastao sam na njihovim pričama. I danas, kao da vidim, kako se gasi i nestaje život iz očiju ovog hrabrog i ponosnog čoveka. Uvek pomislim i na suze majki hiljade "neznanih junaka", čije kosti počivaju diljem prostora bivše Jugoslavije.
Milovan Petrovic
Politici svaka čast na tekstovima generalno, pa i na ovome. Lepo je videti kako su naši preci preživljavali najteža vremena. Mislim da poređenje između njih i nas danas nema mnogo smisla, jer se promenio ceo svet.
Lazar
Moze biti da je Srbija pogresila sto nije prihvatila austrougarski ultimatum 1914 godine. Ona je odbila tacku br 6 ultimatuma, kojom se trazilo da strani islednici vrse istragu povodom atentata u Sarajevu. Srbija je tada izabrala rat protiv jaceg neprijatelja (kao i 1941 i 1999) i sebe osudila na stradanje i poraz.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.