Subota, 31.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NOĆNI ŽIVOT BEOGRADA KROZ ISTORIJU

Nepregledna kafana bez radnog vremena

Negdašnja gradska periferija oduvek je bila posebna priča. – Svaka čaša vina mora da se „pregradi” bar jednim zalogajem, odnosno taj nektar je jedino piće koje se troši kašikom i viljuškom
Савско купалиште (Фотографије Био једном један Београд)

Postoji ona zloslutna jevrejska kletva – „Dabogda imao, pa nemao”. To su, nakon što su ih Nemci najurili iz stana, na sopstvenoj koži osetili gospođa Jelena i njen sin Slobodan Marković, docnije poznat i kao Libero Markoni, ili Grešni Elefterio, koji su oslobođenje grada dočekali u ruševinama predratne fabrike plutanih čepova na uglu Baba Višnjine i Krunske ulice, nadomak Kalenić pijace i kafane „Tabor” koja je radila svu noć. To svratište je važno za ovu priču zato što je Slobodan tugu najčešće lečio „alkoholnim oblogama”, i to onim točenim u čašicama od 0,05, i tek kada mu je Vrhovni Oberkelner ceh umalo naplatio golim životom, prešao je na ona veća, vinska pakovanja. Tako su nastale i neke od njegovih čuvenih zbirki pesama i pripovedaka.

A tuga ga je zaskočila 16. aprila 1944. godine, na „Krvavi Vaskrs”, kad su saveznici na Beograd izručili tovar bombi koji je zasenio aprilska krvoprolića 1941. i po broju, i po tonaži smrtonosnih pošiljki, a naročito po broju žrtava. Slobodan je tih dana bio najuren iz Nedićevog logora za prevaspitavanje imućne a zabludele srpske mladeži u Smederevskoj Palanci, a u Beograd je stigao taman da, prolazeći Krunskom ulicom, ugleda sijaset raskomadanih tela porodilja, beba, babica i lekara koje je smrt zaskočila u raznetom Državnom porodilištu. Razrušeno zdanje je docnije obnovljeno i u njemu je sad Studentska poliklinika, ali žrtve i danas, posle 78 godina, bride kao živa rana.

Posle smo po saveznicima imenovali ulice i podizali im spomenike, a Krunsku nazvali po proleterskim brigadama, da se ne zaborave olako.

I Ulica proleterskih brigada, iako u njoj od „Barajeva” do „Kalenića” nije bilo nijedne kafane, umalo da uđe u veselu povest grada da je neobičan događaj osvanuo u novinama. Jer, u večitom polumraku te ulice uvek budni stanari socrealističkog zdanja na uglu Smiljanićeve, ugledali su spodobu gde leži na trotoaru. Najhrabriji među njima odvažio se da mu se primakne na tri-četiri metra i da s bezbednog rastojanja strogo upita „Šta radite tu, druže?” – a onaj odozdo tiho prostenja – „Čekam taksi”.

Hrabriša se vratio u sigurnost zgrade, a nezvani „ležeći gost” je u međuvremenu nestao, valjda mu je prispeo taksi, ko zna?

Kalenić pijaca nekad

Nekoliko dana kasnije, „Kalenićem” se pronela priča da je onaj „čekač” bio naš poznati novinar, pisac i scenarista, koji je slavu stekao s nekoliko filmova takozvanog crnog talasa... i tri-četiri izvanredne televizijske serije – za decu (što je i on sam priznao, ali posle ko zna koje čaše pića).

„Pampur bar”

Jedino što je godinama podsećalo na staru fabriku pampura i stan porodice Marković bili su dvorište i okolne ulice prepune plutanih čepova. Zato je stara kafana među stalnim gostima upamćena i kao – „Pampur bar”. Naziv su docnije svojatale mnoge, a najduže ona sklepana ispod kabina savskog kupatila između Starog i Novog mosta, na novobeogradskoj strani, koja je svoje najsvetlije trenutke doživela po najcrnjem mraku. Taj „Pampur bar” i Stari most bili su poprište najčudnijeg pokušaja samoubistva koji se zbio šezdesetih godina. Naime, neki Ljuba, mangup iz Sarajevske, u pola noći je ugledao devojku kojoj nikada nije smeo da izjavi ljubav kako izlazi iz jedne od kabina za presvlačenje u pratnji stasitog i lepuškastog momka. A „presvlačili” su se sat i po-dva! Očajan, Ljuba najavi okupljenim pajtašima da će sebi prekratiti muke, pa krete izokola na most. Već je svitalo, a on je još stajao na ogradi ispod luka, njihao se u ritmu alkohola zatečenog u krvi i zurio u vodu. Kafana se ispraznila, a radoznalci se načičkali kraj obale – neki da ga odgovaraju, a neki da ga ohrabre.

U jedan mah, on se otisne u mračnu Savu. Međutim, nije klonuo, nije se prevalio niti bacio, već se vinuo uvis gradeći telom savršenu „lastu”, koja je zaslužila dug i iskren aplauz. Zlobnici su docnije ispod glasa pričali da se on do tada više puta „samoubijao” na istovetan način, a da je jednom to preduzeo i trezan.

Oba „Pampur bara” nestala su takoreći istovremeno, mada je „Tabor” i tu isprednjačio: ranije je počeo, pre je i završio.

Jedina konkurencija „Taboru” bile su „Kikevac”, dvestotinak metara niz Ulicu prestolonaslednika Petra (potonju Maksima Gorkog), „Sokolac” i „Stara Srbija”, bliže Južnom bulevaru. „Stara Srbija” se proslavila kao „muzikantska berza” mnogo pre „Šumatovca”, a važna je jer su se umetnici u njoj predstavljali „uživo” pred kafanskom publikom. „Debitanti” su dole pristizali iz prostorija Udruženja kafanskih muzičara (s predsednikom i kapelmajstorom Miletom Bogdanovićem) koje se nalazilo na uglu Čuburske i Ulice Filipa Kljajića, koga je na plavoj tabli nedavno odmenio patrijarh Varnava. Nažalost, sve tri su izbrisane iz beogradskog zemljopisa odavno.

Na uglu Južnog bulevara tavorio je i „Neimar”, ali ta kafana je posle rata promenila namenu, pa joj je i novo radno vreme usklađeno sa potrebama „radnika, seljaka i poštene inteligencije” – od 8 do 21, a subotom ponekad i do 22 časa.

Šaputalo se da je čitav kvart omeđen Čuburskom, ulicama Orlovića Pavla, Maksima Gorkog i Kralja Nikolaja bio jedna nepregledna kafana bez radnog vremena. To su potvrdila i braća Živorad i Bata Stojković, koji su rođeni upravo tu, nadomak krčme „Čubura”, gde im je otac držao stovarište drvene građe. Ali, ta negdašnja gradska periferija oduvek je bila posebna priča.

Čuburska ulica – periferija puna najrazličitijih životnih priča

Za izriban život

Sve ove noćne kafane, uz neizbežan roštilj, kao i nekoliko gurmanluka, na repertoaru su imale i takozvana gotova, kuvana jela. To je otkriveno krajem šezdesetih, kada je komšija Grada Stojaković, pisac i izdavač, zatečen u „Kikevcu” gde je pred zoru izvoleo poručiti (i pojesti) – punjene paprike!

Na sasvim razumno pitanje – zašto? – odgovorio je večitom mudrošću da svaka čaša vina mora da se „pregradi” bar jednim zalogajem, odnosno da je taj nektar jedino piće koje se troši kašikom i viljuškom, te da se kuvana jela pred zoru jedu kako bi se što lakše i bezbolnije pregradili noć i dan.

A da je bio u pravu potvrđuje jedan čudan događaj s kraja prošlog veka. U Beograd se iz rasejanja vratio blizak rođak potpisnika ovih priča i odseo u „Metropolu”. Jednog jutra, pred zoru, pozove on telefonom da pita gde se u to doba u prestonici mogu pojesti škembići u saftu. Poručio je u hotelu da mu ih prinesu kao „rum servis”, a reakcija personala bila je takva da su dragog gosta umalo smestili na urgentno odeljenje psihijatrije. A nije završio kao gost Laze K. Lazarevića jer je slučaj pripisan pijanstvu.

Samo blagodareći Krsti Crnčeviću, najpoznatijem beogradskom kafedžiji, doznalo se da je poslednji prestonički bastion škembića u saftu – „Mlava”, kafana na dvestotinak metara od „Kikevca”, kad se krene uzbrdo ka Vozarevom krstu. Bio je u pravu, a onaj srećnik se zbog tog otkrića više nije vraćao u Beč, čak ni da spakuje i donese lične stvari koje su mu tamo ostale. (Zaista, šta li je s tom kafanom – da li „Mlava” još postoji, da li je onakva kakvom je pamte ili je preinačena u „night club”, što je oduvek bila, ali se nije tako zvala?)

Komentari10
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Бранислав Станојловић
Нема више Табора где ми студенти долазисмо пред зору на кавурму или шкембиће после бубања целе ноћи и мешали се са сељацима са пијаце и онима са лептир машнама које избацише из ноћних клубова по фајронту. Нема више ни Кикевца, а задњих пар година ни Соколца који је моја покојна жена, Енглескиња, обожавала (нарочито због цревца на жару).
dd
U šali sam uvek govorila da je moj deda vlasnik bar po tri reda cigli u Sokolcu, Čuburskoj lipi, Mlavi...Kad su rušili Čubursku lipu sedela sam u parku i gledala taj zločin, imala sam utisak da mi bager ruši svet na glavu, onaj koji sam upoznala sedeći dedi na kolenu. On je polako ispijao špricer i sa svojim drugarima sitnim trgovcima razmatrao razne teme. Skroman svet, ni prineti onima koji danas tegle krake po kafićima duž čuburskih ulica...
E pa
Eno "Mlave", zatarabljena, prljavih izloga i išarana grafitima. Nije čak ni "night club". U negdašnjoj "Vltavi" je prodavnica Idea, u "Trandafiloviću" DM, u "Kikevcu" "Shop and go", pitam se šta i kako smo uopšte jeli i kupovali dok ih nije bilo. Nema ni "Orača", velike i male "Astronomije", još je tu "Kalenić" i "Lovac" al' je ovaj sada više "fensi". Tuga.
Jovo
E [email protected] Zasto bi mi bili svoji i orginalni, kad to nije IN, sada smo u nekim prepoznatljivim " lancima" usluga. Njihovi pravi vlasnici nisu nam poznati , i ne pozdravljaju se kao nekad sa nama na ulazu u kafanu ili radnju. Oni , cak nisu ni odgovorni, ako sve nije "u najboljem redu", do odgovorni se tesko stize preko "menadjmenta," a i kad se stigne, vlasnik -prestavnik je ili novi, ili se i zakon promenio u medjuvremenu .
Srba
Jedno se Jos drzi "Stara Srbija"
Muradin Rebronja
Храна без вина је као дан без сунца, као шума без дрвећа.
Srba
Pa dobro, moj dobri Muradine. Zasto u Novom Pazaru ne moze nigde da se popije casa vina?
Muradin Rebronja
Nego šta nego naš! Kako da im uzmem pare za dobru hranu i uslugu ako im ne prodam i vino? I mi ne pitamo da li želi ili ne vino uz jelo, nego koje vino želi uz jelo? To se podrazumeva. Na taj način prodajemo gastronomski doživljaj. Gradimo novi trurizam za novo doba. Malo li je?
Prikaži još odgovora

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.