subota, 12.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

Mlada profesorka i stari „fića”

Užičanka Emilija Todorović je sa svojim vremešnim automobilom već pregazila hiljade kilometara, a to druženje će, izgleda, još dugo da potraje
Емилију Тодоровић суграђани препознају по очуваном жутом аутомобилу (Фото Слободан Јовичић)

Užice – Njemu je 42, njoj 28 godina, a nerazdvojni su. Stari automobil „fića” i mlada profesorka Emilija Todorović godinama zajedno putuju užičkim drumovima. Već su pregazili hiljade kilometara, a to druženje će, izgleda, još dugo da potraje.

Emilijin mladić Marko nije ljubomoran na ovu njenu „vezu”. Možda se, ko zna, u tom „fići” njih dvoje i venčaju.

– U poslednje vreme je trend iznajmiti baš ovaj automobil za venčanje, tako da je moj odgovor „zašto da ne”. S tim što će u mom slučaju mlada da vozi – odgovara Emilija na naše pitanje da li će u svom „fići” na venčanje.

Zasluge za to što je „fića” u odličnom stanju pripadaju Emilijinom ocu Predragu. Spremio je taj vremešni automobil za nju, prekontrolisao sve vitalne sklopove i uložio pare da se zameni sve što je bilo potrebno. Sada sređeno vozilo privlači ne samo poglede, već i moguće kupce.

– Jedan zaljubljenik u „fiće” nudio je mom tati 2.000 evra, ali nema tih para za koje bismo ga prodali – navodi Emilija.

A sve je, u stvari, u ovoj priči iz „nacionalne klase” počelo od njenog dede po ocu.

– Deda je bio šef računovodstva u Valjaonici bakra, a imao je i svoju radionicu u kojoj je znao da mi napravi šta god mu zatražim. On je krajem sedamdesetih godina prošlog veka rešio da kupi novi automobil, pa je najpre 1978. naručio „ladu specijal”. Ali kako su na to vozilo čekali godinu dana, a trebalo im je neko prevozno sredstvo, odlučio je da kupi „fiću”, da mu posluži za taj period. Na kraju su „fića” i „lada” stigli u oktobru i novembru 1979. godine. Dugo su ti automobili dobro služili, a deda, mada je jedva čekao da ja položim vožnju i počnem da upravljam „fićom”, nažalost nije doživeo da ga provozam – seća se naša sagovornica.

Vozački ispit je položila 2013, a sledeće godine prvi put sela za volan „fiće”. Za početak, na kratke relacije. Vremenom sve duže, takva joj je bila i ruta Kremna – Perućac – Užice.

– Bila sam u početku nesigurna, ko je ikada upravljao starijim automobilom zna da to nije baš toliko jednostavno. Pamtim i svoje prvo preticanje „fićom”, na putu između Užica i Zlatibora. Kod tunela „Palisad” kamion je ispred mene usporio na usponu. Valjalo ga je preteći. Zbunila sam se jer „fića” nije jak i startan, ali tata me je bodrio i smirivao. Vozač kamiona nam se smeškao i mahao, ipak ga pretiče jedna devojka u „fići”. A ja, kad sam ga obišla i vratila se u desnu traku od treme sam se spetljala, pa prebacila u pogrešnu brzinu. „Fića” se ugasio i stao, srećom bila sam blizu desne ivice puta. Onda me je onaj kamion pretekao, uz ponovno mahanje, osmeh vozača i kratak zvuk sirene. Potom je redovnijom vožnjom sve išlo lakše. Sada, posle mnogo pređenih kilometara, to mi je uživanje. Maltene svaku moju vožnju proprati mahanje slučajnih prolaznika, osmesi dece koja iznenađeno uzvikuju: „Vidi, fića!” Počeli su čak da me na taj način prepoznaju. Prilaze mi ljudi koje ne poznajem samo da me pitaju da li sam ja vozila žutog „fiću” pre nekoliko dana – priča nam Emilija.

Pitamo je, do kada će se družiti sa svojim automobilom, dok drugi moderniji i lakši za vožnju mame sa svih strana.

– „Fića” je bez konkurencije. S obzirom na to da tokom zime nije vožen, a iskusni vozači kažu da je odličan po snegu, želim da to sledeće zime proverim. Dakle, u planu je još nekoliko sitnih ulepšavanja i da se zajedno družimo još dugo – zaključuje Emilija Todorović.

Klavir i odbojka, ljubavi iz mladosti

Emilija, koju sugrađani po očuvanom žutom automobilu prepoznaju, završila je Fakultet tehničkih nauka u Čačku i sada je profesorka u Užičkoj gimnaziji, predaje računarstvo i informatiku.

– Vrlo je lep osećaj kada u istoj učionici, gde sam u toku srednje škole pohađala časove informatike, sada, samo sa druge strane katedre, nastojim da podstaknem svoje đake na učenje i interesovanje za moj predmet – kaže za „Politiku”, list koji u njenoj porodici čitaju duže od pola veka.

U školskim danima volela je odbojku i muziku. Završila je muzičku školu, odsek klavira, a zatim pevala u gimnazijskom horu. Ali klavir nije zaboravila. Planira sada, 13 godina nakon svirki na njemu, da kupi novi i vrati se u muzičke vode. Njeni roditelji Predrag i Zorica, mašinski inženjer i diplomirana pravnica, podržavaju Emiliju u njenim namerama.

U društvu fićoljubaca

Prva i za sada jedina „fićijada” na kojoj je mlada profesorka učestvovala održana je minule jeseni u Zlakusi.

– Odlična organizacija, lepo druženje i razmena iskustava sa drugim obožavaocima ovog automobila. Nedugo zatim, nas nekoliko koji smo se upoznali na toj smotri ugovorili smo rutu za Višegrad, koja je takođe bila nezaboravna – kaže Emilija.

Komеntari6
2cff3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko
Svaka cast, sve pohvale, samo tako nastavi
Dusan
Svaka cast . I jos dugo ,dugo,dugo da se vozikas u njemu .. pozdrav
Draga
Baš lepa priča, bravo devojko, a i nije nam bitno šta je njen deda radio.
Slobodan Boda
Informacija o tome šta je deda radio upotpunjuje priču i govori o njenom poštenom, radničkom poreklu. Nažalost mnogi mladi misle da je svet počeo s njima, a što je još gore, mnogi stariji misle da je sve počeo s njima i da se s njima i završava, ili ne shvataju ništa...
Sasa Trajkovic
Честитке на овом одличном тексту који нам указује на праве вредности оне мале али лепе ситнице које "живот значе". Прошлост је носталгично сећање један данас заборављени сентимент али у овим технотронским временима потрошачке културе и конзумеристичког друштва где је све инстант и траје од данас до сутра је бекство у један дубоко хуманији свет саткан од искрених "малих" али лепих емоција... Колегиници комплимент јер својим примером показује да се може бити свој аутентичан у окружењу плагијата.
Miroslav
Lepa priča. Jedino što je deda unuku lagao, jer nikada nije bio šef knjigovodstva u VB.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja