petak, 18.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

Miteran je pozvao Miloševića i slagao ga, a mi smo smatrali da su nam Francuzi najveći prijatelji

Октобар 1991. Вуковар (фото EPA-EFE/MAJA ILIC)

Nastavak razgovora u kome Borisav Jović,Stjepan Mesić i Vasil Tupurkovski za „Politiku“ suočavaju viđenja i stavove. Na sajtu su objavljeni delovi razgovora koji je u celosti prenet u štampanom izdanju „Politike“. 

Kako ste vi funkcionisali kao predsedništvo, pošto ste imali takva ustavna ovlašćenja i kakav je to odnos bio između vas i armije, pogotovo što se dogodio i 9. mart u Beogradu? 

TUPURKOVSKI: Bora je tačno rekao, da je nefunkcionalno bilo predsedništvo.

MESIĆ: Četiri-četiri smo funkcionisali.

TUPURKOVSKI: Da. Uglavnom četiri-četiri.

JOVIĆ: Slušajte, predsedništvo je imalo jednu nezahvalnu ulogu, da se od njega očekuje da nešto radi, da spase Jugoslaviju, da menja ustave, da pregovara sa republikama, a Jugoslavija je rasturena Ustavom 1974. godine. Drugo, nama je ostalo da gledamo kako separatističke republike donose akte o otcepljenju i da plačemo. Jedini način je bio da vojska uradi nešto bez odluke predsedništva, jer mi nismo imali pravo da donesemo tu odluku. Vojni vrh nije imao saglasnosti međusobno, jer je vojni vrh sastavljen iz ljudi iz raznih republika, kao što smo i mi iz raznih republika i nisu mogli nikakvu odluku da donesu. U trenutku kada su se jednom bili dogovorili, posle one naše sednice vrhovne komande da izvrše neki vojni puč, pa su pozvali mene i Miloševića, ne znam zašto, valjda da im mi budemo neko političko vođstvo, da nam saopšte šta će da urade i kada su nam referisali kako će to da ide, rekao sam im da su ludi, da je to glupost. Odmah će se odvojiti i Makedonija i Bosna i Slovenija i Hrvatska i Jugoslavija će se odmah raspasti.

Nije bilo mogućnosti da se izvrši vojni udar. Ne što oni nisu ni sposobni bili da urade, nego nije bilo političke mogućnosti uopšte da bi se time rešio problem. Niti je bilo mogućnosti da se ruši nečije rukovodstvo. Niti je bilo mogućnosti da se nemačko mišljenje promeni. Posle rušenja Berlinskog zida stvari su se promenile do te mere u trenutku kada je Varšavski savez prestao da postoji, kada je Gorbačov pristao da likvidira Varšavski pakt i da je ostao samo Atlantski savez. Tada Jugoslavija nije više bila tampon zona kako su oni smatrali i nije im bila potrebna više. Onda su ovi koji su izgubili Prvi, Drugi svetski rat, kazali: sad ćemo da se revanširamo, odmah treba da se rasturi.

To da su Srbi krivi za rasturanje Jugoslavije, to veze nema nikakve. Nemci su najviše pomogli da se to brzo uradi. Zašto? Sazvali su tu Karingtonovu komisiju koja je rekla da treba da se rasturi Jugoslavija. Miteran je pozvao Miloševića i slagao ga je. Mi smo smatrali da su nam Francuzi najveći prijatelji. „Molim te da prihvatiš da se formira stručna komisija. Ja ću da dam Badintera, predsednika Ustavnog suda da bude tamo, oni će da kažu šta treba da se uradi, mi ćemo da vodimo računa o srpskom pitanju”. Taj je odmah predložio da se rasturi Jugoslavija i pošto drugi nisu hteli nego samo Slovenci i Hrvati u tom trenutku, Nemačka je prisilila druge evropske države da priznaju. Kako ih je prisilila? Sazvali su sastanak svih ministara spoljnih poslova i Genšer im je rekao sledeće: „Ako vi nećete da priznamo Hrvatsku i Sloveniju, mi ćemo ih priznati sami. Šta to znači? Mi izlazimo iz zajedničkog odlučivanja o spoljnoj politici.” Miteran je meni to u suštini i kazao: „Mi ne smemo da pustimo da Nemačka sama odlučuje, moramo zajednički, jer smo imali dva rata sa Nemcima, izgubili smo, ako budemo i treći put ratovali, teško nama.” Dakle, Nemačka je toliko bila ojačala da su morali svi da pristanu. S jedne strane jak separatizam ovde, sa druge strane ustavna rešenja koja im pomažu, sa treće strane, ne postoje dva velika vojna saveza, Evropa ojačala. Sve se složilo da ide ka rasturanju Jugoslavije i interesi drugih republika, sem Srbije i sada je Srbija ostala na cedilu, a srpsko pitanje u Hrvatskoj nije rešeno.

Pazite, Srbi iz Austrougarske odlučili su da uđu u Jugoslaviju, računajući da idu sa svojim narodom i sada kada se rastura Jugoslavija, oni idu sa Hrvatima, a ne sa srpskim narodom, a Hrvati ih u prošlom ratu pobili u stotinama hiljada. Da li će se to ponoviti? Dakle, to su vrlo složena pitanja i ako neko digne pobunu, neće da prihvati tu hrvatsku odluku da se Hrvatska odvoji, onda se mora malo i razumeti da ne želi nanovo da bude u logorima. Svačega u glavama ljudi ima.

Izgoreo tenk M84 (foto EPA-EFE/MAJA ILIC)

Još jednu stvar da kažem, mi u Srbiji nismo podržavali Milana Babića da to radi. Apsolutno je radio sve protiv nas. Imali smo mnogo muke sa njim. Ja sa Mesićem nisam imao tolike muke, koliko smo mi imali sa Babićem, jer je on nedokazan čovek. Ja sam mu morao reći, imali smo 24 sata sednicu, da prihvate oni trupe UN da dođu tamo, on to nije hteo. Rekao sam mu: „Milane, biće odlučeno sa tobom ili bez tebe.” „Šta znači bez mene?”. „Pa znači da ćeš biti smenjen, čoveče”. „Kako da me smenite?”. Ja ne znam kako, stvarno nisam znao kako, ali je neizdrživo i nemoguće. I smenili su ga njegovi sami, ali verujte, Srbija nije rukovodila. Ona jeste pomagala njih materijalno, zato što će da polipšu gladni, ratuju, a nemaju hleba da jedu. Tako da, toliko napadati Miloševića i Srbiju je bez veze. Milošević je srpski narod gledao kao jedan narod koji moramo da pomažemo, ne možemo da dozvolimo da polipšu, kao što je u Bosni bilo ratovanje. Nema proizvodnje, nema ničega, a moramo da im dajemo nešto, ali da je Milošević izazvao pobune u Hrvatskoj, to je besmislica.

Nemojmo gledati površno stvari, onaj se pobunio pa izazvao rat, pa ovo, ono, pa Milošević. Morate jednom da shvatite, Milošević je posledica jednog stanja koje je bilo u Jugoslaviji, a to stanje je bilo progon srpskog naroda sa KiM zato što Srbija nije imala pravo da ih zaštiti. U toj situaciji kada su bili mitinzi ogromni, traženo je da se promeni Ustav, traženo je da se nađe rešenje, morao je neko da izađe iz srpskog naroda koji će da bude tu, da vodi. Da nije bio Milošević, bio bi neko drugi, ali je bilo stanje da je trajao progon srpskog naroda sa Kosova, svakog dana su desetine hiljada bežale i tražile da se reši pitanje. Slušajte, i u Hrvatskoj bi to isto bilo, da je slab jedan predsednik, došao bi drugi.

MESIĆ: Gledajte ljudi, mi možemo o svakoj stvari inače u životu pričati iz svog utiska, šta mislimo i kako razlažemo. Uvek se radi o utisku. Tako i u politici. Mi možemo sada pričati o utisku, ali ako želimo dubinski ući u ono što se stvarno događalo, onda moramo poštovati činjenice. Kada je došlo do dogovora Miloševića, vojske i Slovenaca, da se Jugoslovenska armija povuče iz Slovenije, dakle, to je činjenica, predsedništvo je o tome glasalo, ja sam bio jedini protiv, jer sam rekao: „Ne može se Jugoslovenska armija povlačiti sa teritorija jedne republike, onda neka se povlači i iz Hrvatske.” Nisam glasao za to. Vi nikako i mnogi nećete shvatiti da je on želeo veliku Srbiju. U Srbiji je jedan problem, kako ga ja doživljavam, možda i ja grešim. Dakle, Srbija nije doživela katarzu nakon odlaska Miloševića, jer mnogi optužuju Miloševića, ne zato što je išao u rat, nego zato što nije dobio rat. A šta je hteo? Nije mogao ostvariti te ciljeve koje je on sebi zacrtao, nije se mogao dalje širiti na zapad, a onda je odlučio očistiti Kosovo.

Dva miliona, milion i po Kosovara izbaciti sa Kosova na jedan brutalan način. Kuda? U Makedoniju i u Albaniju, jer su Albanci. Time bi, to je njegova procena bila,  destabilizovao Makedoniju, destabilizovao Albaniju, a pošto je najjači ovde u ovom prostoru, njega će zvati da on to smiruje. Ali od toga nije bilo, kao što vidite, ništa.

Zagreb (foto EPA-EFE/ANJA NIEDRINGHAUS)

Ono što ja mislim, kada je pao Milošević, pala je i njegova politika, tada je trebalo vratiti autonomiju Kosova i onda imaš partnera sa kime ćeš pregovarati. Oni su ukinuli sve institucije jedne autonomije.

Ja sam Rizi Sapundžiju, koji je doktor nauka, koji je bio jedan mudar čovek, rekao: „Slušaj, daj da zaustavimo ovog Miloševića, glasaj sa nama četvoricom, imaćemo pet. Pet-tri i moći ćemo uticati na događaje u Jugoslaviji.” On kaže ovako: „Slušaj Stipe, to se može samo jednom dogoditi.” Ja kažem: „Čekaj, kako jednom? Ukinuta autonomija, ukinute sve institucije, ukinuta skupština, autonomija Kosova, nema te ko smeniti, ti si jedini ovde nesmenjiv.” Kaže: „Čoveče, pa ti ne poznaješ Miloševića. Ja samo jednom mogu tako glasati.” Glasao je jednom, odmah se sazvala srpska skupština, srpska skupština smeni Rizu Sapundžiju i dovede Sejdu Bajramovića koji slučajno nije znao nijednu reč albanskog jezika”. Dakle, to je bio jedan autentičan predstavnik albanskog naroda.

Dakle, ja i dalje tvrdim, mi smo mogli sa konfederalnim modelom, ako ne za vjek i vjekova, ali za određeno vreme smo mogli izbeći rat, ali nismo to napravili. Armija se uplela. Šta je Miloševića u stvari prevarilo u njegovim procenama?

Iz Jugoslovenske armije izašli su Slovenci, izašli Hrvati, izašli Albanci, izašli Bošnjaci, ona se pretvarala u srpsku armiju, a i dalje je bila Jugoslovenska armija. Mi danas  imamo probleme sa hrvatskim nacionalistima, sa desnim strukturama koje ruše u Vukovaru ploče sa ćirilicom, jer kao Jugoslovenska armija je napadala Vukovar, a oni su ćirilica. To je jedna mala greška, u Jugoslovenskoj armiji je obavezna bila latinica, a ne ćirilica. Ali to onima koji imaju svoj utisak ništa ne znači.

Dakle, da se vratim dalje na temu o kojoj mi ovde razgovaramo. Nije sigurno došlo do rata zbog toga što su Srbi kao Srbi u Hrvatskoj, narod, spominjani u hrvatskom ustavu, pa je onda pretvoreno u nacionalnu manjinu, to je moglo uticati, priznajem da je to moglo na mnoge uticati. Moglo je uticati i to da se neko plašio i onoga što se događalo 1941. godine, sigurno da je moglo uticati, ali to nije suština. Suština je da je postojao jedan plan kako da se pobune Srbi. Dolaze emisari, svakodnevno drže govore i bune Srbe, svakodnevno dolaze. Mi to nismo zaustavili. Nismo mogli ništa.

Osijek (foto EPA-EFE/ANTONIO BAT)

Gledajte, Nemačka je bila za opstanak Jugoslavije. Ja sam razgovarao sa dr Božom Dimnikom, to je jedan poslovni čovek koji posluje u Švajcarskoj i Sloveniji, ali moj je lični prijatelj i on meni kaže: „Slušaj, vi računate na Nemačku, ali mislim da vi nemate dobru opservaciju. Stvari su sasvim drugačije, Nemačka je za opstanak Jugoslavije.” Ja kažem: „Slušaj, kako ti to znaš?”. Kaže: „Ja sam lični prijatelj sa Genšerom.” Ja sam inkognito otišao 14. novembra u Bon. Niko u Hrvatskoj nije znao. Ni Tuđman. Genšer je mene i tog Božu primio na jedno 15-20 minuta. Rekao sam mu: „Kod nas je rat sada neizbežan. Nismo uspeli sa konfederacijom, nismo uspeli zaustaviti rat, sada je izlaz jedino da se prizna Slovenija i Hrvatska, a onda će se druge republike priznati posle, ali tu Nemačka može imati dosta veliku ulogu”. „Šta mislite, ko će vas sve priznati?”. Ja kažem: „Priznaćete vi, priznaće Mađari itd.” Kaže on meni: „Slušajte, kada već razgovarate o priznanju, nemojte krenuti sa onima koji su u Drugom svetskom ratu bili na drugoj strani. Idite sa nekim neutralnim.” „Pa sa kim?”. „Pa, evo sa Islandom, idite sa Vatikanom.” Ja sam već imao dogovoren odlazak kardinalu Sodanu u Vatikan. On je pre toga razgovarao sa Islandom. Ja sam se vratio u Zagreb i rekao sam da će nas Island prvi priznati. Tuđman je poslao svog ministra Zvonka Šeparovića na Island i onda smo dobili ta obećanja. Ja sam za 15 dana išao u Vatikan.

Dakle, kada sam rekao Genšeru: „Rat u Sloveniji će biti kratak, jer Slovenija nije interesantna za Miloševića, njemu ne treba Slovenija. Nema autohtonog srpskog stanovništva i to ne računa, tu će biti kratak rat. Krvav će biti u Hrvatskoj, brutalan će biti u Bosni, a posle će se na kraju kupati Srbija u krvi.”

Željko Šajn

Aleksandar Apostolovski

Marko Albunović

 

Komеntari39
cb171
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Novaković
Momir Bulatović je u emisiji posle smrti Miloševića lepo rekao da su proverom kroz stenograme predsedništva, u pripremi odbrane, videli da su nekoliko puta pristali na konfederaciju republika, ali svaki put kada pristanu neko od drugih ne pristane. Tako da se Mesić folira. A izjavio je da je zadatak izvršen Jugoslavije više nema.
@Zlatan
Kada pišete o grupi terorista iz 1971.g. kod činjenice da ima i mlađih koji o tome ne znaju ništa trebali bi da opišete gde je sve - bilo oružanog sukoba sa razbijenom grupom.Došli su u kraj za koga su računali da će ih podržati stanovništvo .Sistem ONO i DSZ je tada ipak funkcionisao pa su i JNA ,TO i lokalne milicije završiile svoj posao. Došli su da"dignu narod"a ne da "preuzmu kontrolu nad vojskom i policijom".Takvo" kontrolisanje" se vrši samo "odozgo "a ne sa teroristima.
MilanS"
Интересантна размишљања тројице најодговорнијих људи у предвечерје распада ЈУ.Пратећи њихов разговор-они не улазе у суштину проблема.У 2.св.рату на просторима ЈУ водио се и грађански рат,који није цивилизацијски довршен већ остаје као реликт све до његове појаве 1991.Наиме,КПЈ и Тито читав простор екс ЈУ 1946. прекривају идеолошком копреном бољевизма,намећући диктатуру клике под кринком диктатуре пролет.ГРађански рат је вишедимензионални друштвени сукоб који треба довршити у свим сегментима.
@Mića Car Starac bez drugova
Tito nije potpisao Ustav iz 1974,g,( To ne znači da nije razumeo da je sva vlast u republikama a da su SKJ , istorijska težina JNA i on sam samo realne ikebane )Tito se nikada nije razveo od Jovanka najmanje ne 1971.g. Koča Popović je 1973 .g uočio jednu "mlađu žensku osobu na Brionima" a 1977.g Tito prvi put nije putovao sa Jovankom .Tita baš i nisu zvali da bude predsednik Hrvatske već se ponegde u SRH pevalo "Druže Tito ljubim te u čelo ,ti obuci ustaško odjelo".
Haralampije
"...Митеран је позвао Милошевића и слагао га, а ми смо сматрали да су нам Французи највећи пријатељи..." Ovo jednostavno nije tacno. Milosevic je znao da je to francusko 'prijateljstvo' uslovljeno clanstvom u njihovom vojnom savezu, zvanom NATO. Ali posto im je Milosevic za taj uslov porucio 'malo morgen' tako mu je i odgovoreno.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja