nedelja, 20.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

Pandemijski vašar taštine

Holivud je i ove godine proširio rasni i kulturni „spektar boja”, s neskrivenom namerom da pomalo „ispegla” trenutno povišenu američko-kinesku napetost na domaćem terenu i pošalje poruku tamo gde treba...
Из филма „Земља номада”

U istoriji direktnih prenosa dodele najprestižnijeg „čikice” na svetu – statuete američkog Oskara, ne pamti se toliki pad gledanosti. Izraženo u procentima taj pad iznosi čak 58 odsto u odnosu na prošlu godinu na samoj teritoriji SAD. Pandemija je uzela danak.

Kome je do gledanja tog najvećeg planetarnog vašara taštine što ga je iznedrila prebogata američka industrija zabave – on se ionako već poodavno davi u holivudski isforsiranoj i poprilično lažnoj rasnoj, klasnoj, rodnoj i svakojakoj političkoj korektnosti – kada ljudi širom planete imaju mnogo važnija posla i prioritete. Svakodnevno brinu za zdravlje i život, za opstanak i zadržavanje posla i radnih mesta, za dolazak na red za vakcinaciju, za povratak u redovne životne koloseke. Brinu da ne bi završili upravo onako kako je završila junakinja pobedničkog filma „Zemlja nomada”. U prikolici, umesto stana ili kuće, bez novca, posla i među onima koje u Americi nazivaju „belim smećem”.

Pokazalo se da ponuđeno bekstvo od stvarnosti u vidu višečasovne glamurozne oskarovske noći ovog puta nije upalilo. Nezainteresovanost je sveopšta.  Razlog za to ne krije se samo u gorenavedenim svakodnevnim pandemijskim merama američke i svetske populacije. Treba ga potražiti i u činjenici da je za Oskara nominovane filmove malo ko na svetu gledao. Bioskopi su bili zatvoreni (u najvećem broju zemalja i dalje je tako), a privilegiju statusa filmskog gledaoca imali su samo oni koji su mogli da pristupe onlajn platformama filmskih festivala na kojima su bili prikazivani pretplatnicima Netfliksa (poput desetostruko nominovanog „Manka”, na primer) ili je bila reč o retkim evropskim srećnicima kojima je bez obaveznog karantina u septembru prošle godine bilo dozvoljeno putovanje na Venecijanski festival gde je upravo film „Zemlja nomada” kineske rediteljke, doseljenice u SAD Kloe Žao, (Chloé Zhao – Kinezi bi njeno prezime izgovorili: Džao) osvojio „Zlatnog lava” za najbolji film, pa i onima koji su ga uživo na velikom platnu gledali na festivalu u San Sebastijanu u strogo kontrolisanom pandemijskom režimu.

Od venecijanskog „Lava” do osvojenog Oskara na 93. dodeli – za najbolji film i za najbolju režiju i za najbolju glavnu žensku rolu u tumačenju producentkinje „Zemlje nomada” Frensis Mekdormand (ovo je njen treći Oskar u glavnoj glumačkoj kategoriji, jedino Ketrin Hepbern ima više) – i debitantkinja Kloe Žao (Džao) upisala se u oskarovsku istoriju kao prva Azijatkinja kojoj je to pošlo za rukom i kao tek druga žena-reditelj najboljeg filma kojoj je ikada pripala ova statua. Holivud je tako i ove godine proširio rasni i kulturni „spektar boja” (setite se samo prošlogodišnjeg višestrukog trijumfa južnokorejskog reditelja Đuna Bong Hoa i njegovog „Parazita”), s neskrivenom namerom da pomalo „ispegla” trenutno povišenu američko-kinesku napetost (netrpeljivost i narastajuću otvorenu mržnju) na domaćem terenu i pošalje poruku tamo gde treba.

Ima u ovom i ovakvom holivudskom glasačkom zamešateljstvu (Američka akademija za film) još pokoja skrivena poruka, a ona se u slobodnoj interpretaciji može pročitati i kao: „Nismo vas zaboravili, volimo i vas”. Takva poruka je sa holivudskog Olimpa upućena beloj američkoj sirotinji, tim američkim nomadima što se u svojim pokretnim domovima sele s kraja na kraj ogromne zemlje u potrazi za poslom i teškom i gorkom korom hleba. Upravo su oni junaci filmske priče američke došljakinje iz Kine (Kloe Žao je rođena u Pekingu) čije je došljačko oko vrlo brzo uočilo i ovu stranu američke svakodnevice.

 Posle svega, da li je njen film zaslužio Oskara? U konkurenciji kakva je ovog puta bila može se reći da jeste. Realno, njena „Zemlja nomada” pati od svih onih boljki od kojih pati ogromna većina filmova koje nazivamo „američki nezavisni film”. S malim budžetom, a sa stvaralačkim žarom –svojstvenim debitantima željnim da odmah i u što većim količinama pokažu šta sve znaju i umeju i uz to stvore „originalni” film koji će imati i umetničku vrednost, dela iz ove i ovakve kinematografske „fioke”  često podbacuju, budu preduga, čak i teško gledljiva. Srećom, Kloe se zavidno vešto ipak „ispetljala” iz niza zamki što ih je sama sebi preambiciozno nametnula. „Zemlja nomada” jeste nepotrebno dugačak (u nekim delovima ponavljajući) film, ali je i poetičan, društveno angažovan i u delovima veoma iskreno posvećen ljudima i prirodi...

Ono što u filmu najviše „škripi”  jeste nedovoljna rediteljska kontrola glavne glumice, ujedno i producentkinje Frensis Mekdormand. U najkraćem, Kloe Žao je podlegla njenom autoritetu. Mekdormandova je za nju bila prekrupni zalogaj i rediteljski uticaj na njenu (u slučaju ovog filma ne preterano inventivnu) glumačku pojavu u gotovo svakom kadru nije bio onoliko veliki koliko je to poželjno da bi film bio i čvršći i bolji...

Prošla je još jedna oskarovska halabuka – ova dočekana mlako – i sada je na publici da pogleda nagrađene filmove na beogradskom Festu koji uskoro počinje.

Komеntari5
45f68
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milko
Nomadland je odlican film i govori pre svega o gubitku partnera i bolu koji treba prevazici, dok je u drugom planu ekonomska kriza i bas tu se preklapa originalnost filma: unutrasnji ocaj i spoljasnji svet. Kloe Zao i Frensis Mek Dormand su to maestralno pokazali, tako da prica o Akademiji i njihovim manipulacijama su diskutabilni i trebalo bi gledati pazljivije na humanisticke poruke koje su uvek bile i bice u umetnickim delima, iznad bilo kakvih politickih i socijalnih konotacija.
Nenad Jovanovic
Fino napisan tekst, a sa ocenom se u potpunosti slazem. Hvala, gospodjo Lakic!
Sasa Trajkovic
Леп наслов... Оскар је само једна лепо упакована реклама, један вешто осмишљен шоу који показује сјај Холивуда и моћ САД а у том новом светском поретку... Али Холивуд је потонуо када га је продукцијски претекао Боливуд. Нажалост Холивуд све више личи на Боливуд, тужно је да наши редитељи не гледају у Кан, Берлин... већ у кич сценографију Оскара што се и види у продукцији серија и филмова, квантирет који НЕ даје нужно квалитет.
Хронос
Гледаност доделе оскара је пала за 58,5% у односу на прошлу годину, тј у САД је само 9,8 мил. људи пратило преко ТВ. Ко више треба да гледа филмове где су црнци инспектори, жене Џемс Бондови а бели мушкарци негативци, криминалци и асоцијалци? Недостатак идеја, добре радње и гледање холвудских филмова је чисто бацање времена и пара.
Posmatrac logicni
Pa po tvom komentaru se vidi da su pogodili sto se tice belih muskaraca.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja