utorak, 15.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
INTERVJU: BORIS ISAKOVIĆ, glumac

Sve drame i sukobi kreću od nas samih

Poenta kod lika Slobodana Miloševića u seriji „Porodica“, bila je da ponudimo sliku na način koji će otvoriti crtu ljudskosti, sliku ranjivosti
(Фото EPA-EFE/Claudio Onorati)

Nedostaje mi pozorište, sa žaljenjem konstatuje glumac Boris Isaković u pauzi između snimanja i onlajn predavanja koja drži svojim studentima na novosadskoj Akademiji umetnosti. O tome koliko mu nedostaje teatar, ali i kako se nosio sa svojim potonjim junacima, Slobodanom Miloševićem i Ratkom Mladićem, govorio je ovih dana za „Politiku“.

Lik Slobodana Miloševića, jedan od najboljih srpskih glumaca srednje generacije Boris Isaković tumači u televizijskoj mini seriji „Porodica” scenariste i reditelja Bojana Vuletića čije emitovanje počinje u utorak, 29. marta na Superstar TV i RTS-u. Lik Mirjane Marković poveren je Mirjani Karanović, Uliks Fehmiu se našao u ulozi Zorana Đinđića, Milan Marić igra Čedomira Jovanovića...

Isaković se ovih dana uveliko sprema i za novi filmski izazov, budući da ga već u aprilu čeka snimanje inostranog filma u Italiji, u isto vreme priželjkujući pozorišnu iluziju koja, kako kaže, nikako da se desi.

Očekuje nas dramska interpretacija događaja u vili „Mir” na Dedinju, kada je uhapšen Slobodan Milošević. Kako je izgledalo poslednjih 48 sati zajedničkog života članova porodice Milošević? Zašto nam je danas potrebna ova priča? Kakve reakcije očekujete?

Mislim da je ova priča potrebna zbog mladih ljudi koji ne znaju ništa o tom periodu naše bliske prošlosti. A reakcije? Šta da kažem, ovde nikada ne možete da budete načisto. Ono što me svakako zanima jesta da li će serija „Porodica” da se dopadne ljudima ili ne. Sve druge reakcije, komentari koji se kod nas javljaju, postali su prostor u koji više nemam snage da zalazim. Serija ja zasnovana na činjenicama, faktografskim podacima, neki delovi su naravno i izmaštani. Trudili smo se da ne dajemo nikakvu ličnu poruku o tom vremenu i onome čega smo svedoci. Pokušali smo da sagledamo objektivno celu situaciju, da dočaramo stvari koje su se zaista dešavale u vili „Mir”. Svako će u ovoj našoj priči moći da nađe i zamerke, kao i uvek. Neko će seriju odmah da osudi, nekome će se svideti.

Gledali ste Miloševićeve govore, njegova svedočenja u Hagu tokom rada na liku. Vratili se u istorijski period kada je bio na vlasti. Kako iz ove perspekive gledate na te događaje?

Nikako da se iščupamo iz tog teškog vremena i da uspostavimo normalne tokove života. Koliko god mi je bilo teško da se vraćam unazad, ne mogu da negiram da su se u meni probudile sve te emocije ‒ i strah, i neizvesnost, i užas koji smo živeli, jer to je ipak bilo i ratno vreme, pregrmeli smo i bombardovanje, i ekonomsku krizu. Iako smo i sada u svojevrsnom ludilu ipak može da se kaže ono što je najvažnije da nismo suočeni sa ratnim dešavanjima. To je nešto što treba posebno naglasiti.

Iz serije „Porodica”

Glumac mora da brani svoj lik, da ga učini živim. Koliko je Milošević klizav teren za dramskog umetnika, budući da je reč o psihološki kompleksnoj ličnost?

Samim tim što je Slobodan Milošević psihološki i te kako komleksna ličnost, to je vrlo podatan teren za glumca. Ono što sam doživljavao kao sliku Miloševića, odnosno nekoga ko je svakodnevno bio deo svake porodice ovde u Srbiji, pa i šire u celom regionu, jeste jedna strana medalje. Tu sliku sam radeći na njegovom liku i delu morao da produbim, da pokušam da proniknem u njegovu ličnost. Moram da priznam da mi je to bilo vrlo uzbudljivo putovanje ‒ da do određene mere opravdamo čoveka da bi mogli da ga zastupamo. Pronalazio sam neke stvari, detalje za koje, razmišljjući ranije o Miloševiću, zapravo nisam ni znao. Recimo ta duhovitost koju je nosio u sebi.

Koliko je delikatno naći pravu meru između imitacije istorijskih ličnosti i glumačkog prostora za kreaciju i domaštavanje?

To je ta dodatna uzbudljivost, mera da imitacija ne ostane nešto što je samo spolja već da vidljivim gestovima otvorite i psihološke komponente. Za mene je to kao glumca uvek bio izazov, radeći recimo Dropca u „Šopalovićima”, nastojao sam da kroz telesno otvorim i unutrašnji svet tog čoveka. Kod Miloševića je poenta bila da ponudimo sliku tako da otvorimo crtu ljudskosti, sliku ranjivosti. Ne smemo zaboraviti činjenicu da su političari, ma kako izgledali, ipak samo ljudi i da imaju emociju. Da sa svim političkim potezima nose i svoje slabe tačke i ranjivost. I kada radite Ričarda Trećeg ili Magbeta, morate te osetljive crte da pronađete, prepoznate inače nećete moći da pristupite tim ljudima. Uvek se setim reči profesor Bora Drašković koji nam je govorio na studijama: „ Vi možete grbu staviti na leđa, ali kako sada tu grbu preseliti u dušu.”

Drobac, Ilarion Ruvarac, Leon Glembaj, Marko Bikar, Sergej Pavlovič Vojnicev... samo su neki od scenskih junaka koji su iza vas. Koliko se Milošević razlikuje od likova koje ste upečatljivo osvajali?

Velika je stvar što je u slučaju Miloševića, bila retka prilika da igram istorijsku ličnost koja je postojala i o kojoj toliko toga postoji zapisano. U tome je suštinska razlika između njega i likova koje sam do sada igrao, inače u samom pristupu je isto kao i u svim drugim ulogama. Tu nema razlike.

Iza nas je mučna epidemijska godina. Kako živite novu normalnost? Kako vidite aktuelnu pozorišnu scenu na našim prostorima?

Živimo zaista novu normalnost ili kako bi Žižek rekao: postljudsku eru. Trudim se da se okrenem apsolutno sebi. Mislim da je to jedini spas za sve nas. Umesto da šaljemo strele jedni drugima, najbolje je da probamo da se zagledamo u sebe i da pokušamo da prihvatimo ovo vreme. Sve te drame i sukobi koji nastaju, kreću od nas samih i od našeg neprihvatanja pozicije u kojoj smo se našli. A što se tiče pozorišta samo mogu da naglasim jednu stvar koja je vrlo lična: uželeo sam se jako pozorišta, jer ni to malo predstava u kojima igram, zbog bolesti mnogih kolega nismo uspeli da igramo mesecima unazad.

Insistirao sam na tačnom rasporedu reči

Igrali ste Ratka Mladića u filmu „Quo Vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić, o događajima u Srebrenici 1995. godine.  Koliko se razlikuje od uloge Slobodana Miloševića? Kakvo vam je ovo iskustvo?

Ogromna je, rekao bih, razlika i po pitanju samog prostora, uloge i po događajima u kojima se ti likovi nalaze. Kod Miloševića je to bilo mnogo kompleksniji zadatak, zato što je kontekst cele priče zahtevao veće udubljivanje u sam karakret čoveka, dok je kod Mladića u pitanju jedan događaj. Svi mi i u životu igramo u različitim situacijama i sami postajemo različiti ljudi. U film „Quo Vadis, Aida?“, Ratko Mladić imao je kraće pojavljivanje, tako da nisam bio u obavezi da ga predstavim kao celovitu ličnost. Najvažnije od svega je bilo što verodostojnije, dokumentaristički odigrati tih nekoliko scena u kojima se pojavljuje Mladić i to je sve lako proveriti na jutjub kanalu. Insistirao sam na tačnom rasporedu reči, da se ne bi protimačilo sve to kao nek moja slobodna interpretacija događaja.

Komеntari2
0fe3e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
Откуд сви сукоби почињу од нас? Када смо ми то почињали ратове и сукобе? Ви уводите ревизију историјске доакзане истине.
Због ОМП-а мети
Можда је добар тајминг за снимање филма о Милошевићевих последњих 48 сати на слободи био 2007. или 2008. године. Сада, сасвим сигурно, више није, јер са повећањем историјске дистанце, Милошевић свима нама који смо искрено били опозиција (у грађанском смислу, не у страначком, одн. квази-страначком) Милошевићу током злосрећних 1990-их - данас Милошевић постаје све симпатичнији, а они који су га заменили на власти - све антипатичнији, укључујући и ове данас, "калифе уместо калифа".

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja