Četvrtak, 05.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Ka budućem ustavu Srbije

(Фото Д. Јевремовић)

U pravnoj nauci ne postoji opšteusvojeni spisak pitanja ustavne materije kojeg bi se ustavotvorna vlast pridržavala kada propisuje zemlji ustav. Jedino nije sporno to da su funkcionalna i teritorijalna organizacija vlasti teme svih ustava u svetu, počev od prvih iz 18. veka, pa do najnovijih, donesenih u ovom veku.

Ljudska prava su tek kasnije postala ustavna tema, a Ustav SAD od 1787. regulisao ih je naknadno, amandmanima na prvobitni tekst ustava. S vremenom, ona su postala transnacionalni pojam.

Kako je ljudsko biće jedno i univerzalno, to su i ljudska prava jednaka za sve ljude, pa se otuda uređuju međunarodnim ugovorima koji imaju opšte ili regionalno važenje. 

Dragan Stojanović

 

Funkcionalna organizacija vlasti tiče se izbora, sastava i rada državnih organa nosilaca tri glavne funkcije državne vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske). Teritorijalna organizacija vlasti tiče se organizacije državne teritorije – vrste i broja teritorijalnih jedinica, ovlašćenja njihovih organa i odnosa sa državnim organima (federacija, autonomija, lokalna samouprava). U Srbiji su obe teme dozrele za promenu važećeg ustava. Obe su, sa malim detaljima, razrada davnih ideja, jedne od 1945, a druge od 1990. godine. 

U funkcionalnoj organizaciji državne vlasti dva osnovna pitanja su sastav zakonodavne i izvršne vlasti i njihov međusobni odnos. Zakonodavno telo može biti sastavljeno od jednog ili od dva doma (jednodomni ili dvodomni parlament), dok izvršnu vlast mogu vršiti jedan ili dva organa (jednoglava ili dvoglava izvršna vlast). Međusobni odnosi dve vlasti mogu se zasnivati na načelu stroge (izolacija vlasti) ili gipke (koordinacija vlasti) podele vlasti. Prvi sistem je predsednički, drugi je parlamentarni, a njihovim ukrštanjem dobija se polupredsednički sistem. Sudska vlast je nezavisna od druge dve državne vlasti. To organizaciono znači da sudije ne može birati nijedna od njih nego, uz rizik da se time u sudstvo uvlači esnafski duh, same sudije, a funkcionalno da ne mogu uticati na vršenje sudske vlasti. 

U Kneževini i Kraljevini Srbiji, kao i u Republici Srbiji uvek je bilo pristalica jednodomnog ili dvodomnog sastava parlamenta, mada je u njenim ustavima dvodomni parlament postojao svega dve godine, koliko je bio na snazi Ustav Kraljevine Srbije od 1901, jedini koji ga je i predvideo. Današnje pristalice dvodomnog sistema u Srbiji, kao i ranije, upadaju u zamku činjenja istog različitim. Drugi (gornji) dom oni vide kao smanjeni prvi (donji) dom. Smisao dvodomnog sistema nije da istu biračku masu (telo) deli nadvoje. Taj sistem opravdan je samo ako postoje socijalno, interesno ili statusno bar dve različite izborne osnove. Uvoditi u parlament drugi dom, a nemati za njega socijalno i interesno opravdanje, može samo značiti nekritičko preuzimanje iskustva zemalja u kojima je u njihovoj istoriji drugi dom socijalno ukorenjen ili je posledica oblika državnog uređenja (federacije), odnosno korporativnog sistema. Drugi dom neće Srbiju uvesti u društvo starih evropskih demokratija kome nikada nismo ni pripadali. 

Oblik dvoglave izvršne vlasti, uspostavljen Ustavom od 1990. i ponovljen u Ustavu od 2006, odavno je potrošen, jer su prestali da postoje razlozi kojima je opravdavan. On za uzore nije imao ni parlamentarni ni predsednički sistem nego je bio izraz neponovljivih istorijskih prilika nastalih vraćanjem političkih stranaka u Srbiju posle pola veka. Tada je Srbija preko noći iz samoupravnog jednostranačkog socijalizma ušla u institucionalni režim višestranačke parlamentarne demokratije, bez realno postojećih ekonomskih i političkih ustanova koje su njegova pretpostavka. Za većinu građana političke stranke bile su potpuna novost. Za njih je bilo sasvim neverovatno da na vlast dolazi stranka kojoj oni daju većinu svojim glasovima što, u zavisnosti od izbornih rezultata, dovodi do smene stranaka na vlasti. Gotovo pola veka vlast je u Srbiji bespogovorno vršila jedina politička stranka, a na vlasti su se smenjivali samo njeni pripadnici. Zbog toga je klasična parlamentarna vlada, koja je na stalnoj klackalici vlasti – penje se na vlast kada ima podršku parlamentarne većine, pada sa vlasti kada većinu dobije dotadašnja njena opozicija – mogla značiti opasnost za neophodnu stabilnost ustanova novouspostavljenog sistema vlasti. 

Decenijama naviknuti na nepodeljenu vlast, s njenim jasnim sedištem, svest građana htela je da se i u novom ustavnom uređenju vidi gde je sedište („gravitacioni centar“) vlasti. Da bi se izbegli potresi koji nastaju naglim prelaskom s jednog sistema na drugi, pribeglo se lukavstvu. Ustav od 1990. predvideo je predsednika republike koga biraju svi građani, ali s malim ovlašćenjima vlasti i istovremeno vladu, koju biraju samo predstavnici građana, ali s najvažnijim ovlašćenjima izvršne vlasti. Predsednik republike je tokom ustavnog mandata nesmenjiv, dok opstanak vlade zavisi od ćudljive parlamentarne većine. Kako građani obično misle da najveća vlast pripada onom državnom organu koji su oni neposredno izabrali, ova institucionalna mimikrija pokazala se uspešnom. Što je najčudnije, navela je na potpuno pogrešan trag dobar broj i profesora prava. Razume se, ne postoji ustavna ustanova koja se u praksi ne može zloupotrebiti, pa su pojedini predsednici republike izlazili iz svojih tesnih ustavnih okvira, pogotovo kada su bili na čelu političkih stranaka koje su imale parlamentarnu većinu i time „svoju“ vladu. 

Kako su razlozi za opisano ustavno uređenje otpali, njega je potrebno promeniti. I mada preovlađujuća autoritarna i tradicionalna svest smatra da našem političkom mentalitetu odgovara promena kojom bi ovlašćenja izvršne vlasti pretegla u korist predsednika republike, teorijski razlozi idu u prilog tome da se ta promena izvrši u korist parlamentarne vlade. Sadašnja situacija neposredno izabranog predsednika republike s malim ovlašćenjima je neodrživa. Davati mu veća ovlašćenja izvršne vlasti sa još većim pravima učešća u zakonodavnom postupku, uz zadržavanje postojećeg načina izbora, kosilo bi se sa uslovom odgovorne vlasti (limited government), koji je, pored legitimnosti i smenjivosti vlasti, pretpostavka demokratskog ustavnog poretka. To je zbog toga što je predsednik republike tokom svog ustavnog mandata politički neodgovoran, a odgovoran je samo pravno (za povredu ustava). Neuspeh na eventualnom drugom predsedničkom izboru slaba je i neblagovremena sankcija za pogrešne političke odluke odlazećeg predsednika republike. 

Za razliku od njega, vlada je pod uslovima utvrđenim ustavom u svako doba politički odgovorna (smenjiva). Zbog toga, model predsednika republike iz Ustava od 1990. više ne treba popravljati, nego ga treba promeniti. Pri postojanju vlade kao nosioca izvršne vlasti, dovoljno je da predsednik republike bude samo oličenje i simbol države. Njega treba da biraju predstavnici naroda, a ne narod neposredno. 

Ma kako zvučalo neverovatno, istina je da je pitanje teritorijalne organizacije Srbije još uvek otvoreno. Odavno je prošlo vreme da se teritorijalna podela Srbije od pre nekoliko decenija napusti, ali ne naprečac nego posle studioznih proučavanja. Dve autonomne jedinice Srbije, Vojvodina i Kosovo i Metohija, neprekidno imaju taj položaj još od 3. septembra 1945, kada su ga dobile posebnim zakonima koje je donelo ondašnje Predsedništvo Narodne skupštine Srbije. Njihova autonomija je od jedne do druge ustavne promene jačala, da bi najviši stepen dostigla Ustavom SFRJ od 1974. Njime su pokrajine ne samo dobile sve što i republike nego su još postale i „konstitutivni elemenat jugoslovenskog federalizma“, za razliku od republika koje su bile članice federacije. Zbog pokrajina Srbija više od sedamdeset godina ima asimetrično (nejednako) ustavno uređenje. Od kada su postale, pokrajine se nisu ustavnopravno spojile sa Srbijom, mada je Kosovo i Metohija u Srbiji posle balkanskih ratova (1912), a Vojvodina posle Prvog svetskog rata (1918). U odlukama njihovih predstavničkih tela od 1945, donesenim u drugoj Jugoslaviji, govori se o njihovom „priključenju federalnoj Srbiji“, kao da do tada u njoj nisu bile nego su joj se tek tada „priključile“. Reč „priključenje“ obe pokrajine tumačile su tako da su i po „priključenju“ Srbiji zadržale za sebe pravo na samoopredeljenje – odlučivanje o tome hoće li i dalje ostati u Srbiji ili će iz nje izaći. Jedan od argumenata kojima su Albanci opravdavali samoproglašenje Kosova i Metohije državom bio je i taj da su time samo koristili svoje nepotrošeno pravo na samoopredeljenje. Iste težnje postojale su u vreme važenja Ustava od 1974. i u Vojvodini i pitanje je kuda bi odvele da autonomaštvo – nastojanje da Vojvodina od autonomije postane država – nije bilo na vreme politički poraženo. Ono nije ugašeno, pošto još uvek tinja. 

Ni u Sandžaku nisu sasvim utihnuli planovi o samoopredeljenju s pozivom na to da je Sandžak u procesu stvaranja nove „narodne vlasti“ na oslobođenoj teritoriji u Drugom svetskom ratu imao svoje „Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Sandžaka“ sve do svoje skupštine od 29. marta 1945. u Novom Pazaru. Na njoj je odlučeno da jedan broj srezova Sandžaka „pripadnu federalnoj Srbiji“, a drugi Crnoj Gori (ne kaže se „federalnoj“), a „da se Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Sandžaka odmah raspusti“. Kako su to danas dve samostalne države, zahtevi o posebnom teritorijalnom položaju Sandžaka lišeni su osnova. 

Iskustvo je pokazalo da će nad glavom Srbije i dalje visiti Damoklov mač secesije pojedinih njenih teritorija s pozivom na istoriju dokle god se Srbija ne bude teritorijalno organizovala kao jedinstvena, nedeljiva država decentralizovana po istom načelu na celoj teritoriji. 

U vezi sa teritorijalnom decentralizacijom je lokalna samouprava. U Srbiji ona se godinama ne menja. Današnja lokalna samouprava u njoj funkcioniše na osnovu teritorijalne podele na opštine izvršene zakonom za potrebe komunalnog sistema još 1955. Uslov za istinsku lokalnu samoupravu su male, a ne velike opštine kakve su tada određene za sprovođenje te Kardeljeve ideje. Ni postojeća monotipna (isti tip) opština ne odgovara stvarnosti u kojoj nisu sve opštine iste. Kao i u životu, i u ustavu treba predvideti više tipova opština. Uz to, treba proučiti iskustva sistema dvostepene lokalne samouprave (sa dva ranga) u svetu i utvrditi ima li razloga za njegovu primenu u Srbiji ili nema. Ako se, pak, hoće regionalizacija u Srbiji, merila za nju trebalo bi da budu iz oblasti privrede, a ne politike i vlasti. 

Da bi jedan ustav bio nov, mora se zasnivati na novim idejama. Novousvojeni ustav koji ne menja ideje svog prethodnika, nov je samo formalno, a stvarno je to stari ustav. On je tada replika svog prethodnika. Takav je bio Ustav Srbije od 2006, čiji pravi cilj nije bio da bude novi, ustav nego da zameni Ustav od 1990, zbog toga što je ovaj, iz razloga političke pakosti, nazivan „Miloševićevim“. Tako je propuštena prilika da Srbija dobije novi ustav.

*profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji

Komentari11
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Раде Ковачевић
Сваки човек способан за моралне рефлексије а не само за интелектуалне опсервације у једном тренутку у свом животу мора да смогне снаге и да истине ради, као и због природног осећаја поштовања према сопственом народу, или ако хоћете због респекта према свим грађанима сопствене државе, један друштвени и правни феномен, а овде је реч о двоглавој извршној власти, образложи полазећи од тога шта је он стварно био и, што је још важније, зашто је, или због кога је својевремено уопште уведен у друштвено-политички и правни живот Србије. Уважени професоре Марковићу (кажем то са искреним осећањем), то тзв. лукавство, двоглава извршна власт, једнако је било штетно деведесетих као и данас, јер није примењено да би се постигла неопходна стабилност новонасталих друштвених институција - то би било као када бисте тврдили да се стабилност целине постиже нестабилним атрибутима њених делова! – него зато да би се власт « легално и легитимно » селила тамо где је персонално био полит. Милошевић!
Јован К.
Колико је промена Устава Србије било у протекле 43 године? Изгледа да Србији треба нови Устав који ће да траје док траје мандат Председника, а после избора новог Председника, следи доношење новог Устава. Косово и Метохија су саставни део Републике Србије, потврђени постојећим Уставом и претходним референдумом, а планови за избацивање те преамбуле су буквално правно одбацивање тог дела територије Србије.
Славиша Милошевић
Неспорна је чињеница, ма колико то владајућа номенклатура политичара у Србији покушавала да завије у обланду, да је ова промена Устава Србије наручена споља и да за задатак има1) да се из Устава избаци преамбула о Косову и Метохији као неоруђивом и саставном делу Републике Србије, чиме ће се омогућити да српски политичари и формално признају независност Нарко Републике Косова 2) даља регионизација и цепање Србије на делове, уз још већу децентрализацију и преношење одређених извршних и законодавних овлашћења на регионе,уз могућност закључења међународних уговора, чиме ће бити омогућено даље комадање Србије, пре свега мислим на територију Војводине и Рашке области. Не би ме изненадило да поједини региони, мислим на Војводину, у циљу цепања Србије, чак као регион буду примљени у ЕУ, док то за остатак Србије неће важити.Уједно желим да поздравим једног од највећих стручњака Уставног права професора доктора Ратка Марковића, било ми је част бити ваш студент.
Popić Milenko
Priča se da će, u dijelu materije koja se bavi zaštitom životne sredine, a u dogovoru sa Portom u Briselu, biti unijeta rečenica, koja glasi:" Srbija je ekološka država. 100% razgradiva"
Julija
Наш највећи српски уставни правник Слободан Јовановић је, још пре више од 100 година, рекао да је Србији далеко потребнији Закон о борби против корупције, него нови Устав. То исто, ако не и више, важи и данас. Прво је потребно да се Србија ''ослободи'' корупције и криминлала, које је достигло невиђене ендемске размере, а после ће лако мењати Устав, ако је потребно.
Radovan
Pardon. Mozda sam ja preplasen,ali sve ovo ide u pravcu izbacivanja preambule iz naseg Ustava. Ja vidim u ovakvim tekstovima logiku "da se Vlasi ne sete",a kasnije dolazi sustina. Ovo je kao neka priprema ili zagrevanje za sustinu. Pripreme za predaju KiM.
Goran
Preambula se može izbaciti ili promeniti samo ako se akt o promeni (izbacivanju),, stavi na republički referendum i ako se za to izjasni većina izašlih birača. Predlog o promeni, kao i akt o promeni predhodno mora biti usvojen od najmanje dve trećine ukupnog broja poslanika (167). Procenat odziva (izlaznosti) birača na referendumu nije bitan. To znači da se građani pitaju. Vlast može, putem medija i drugih načina agitacije, ubediti dovoljan broj građana da potvrde takav predlog na referenudumu, ali predhodno to moraju izglasati najmanje 167 poslanika u Skupštini. Bez referenduma nije moguće izbaciti, niti promeniti preambulu.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.