subota, 19.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
SEDAMDESETPETOGODIŠNjICA „MARTOVSKOG PREVRATA”

Kako je Srbija rekla ne Hitleru

Pre tačno 75 godina grupa oficira izvršila je prevrat, koji je za posledicu imao napad Nemačke i njenih saveznika na Jugoslaviju. Njegova pozadina, karakter, simbolika i posledice čine ga jednim od najvažnijih događaja u istoriji srpskog naroda

 

„Srbi, Hrvati i Slovenci! U ovom teškom trenutku za naš narod odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici, koji su razumeli opravdanost mojih pobuda odmah su sami podneli ostavku. Moja verna vojska i mornarica stavila mi se na raspolaganje i već izvršava moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. To je najsigurnije da se u ovim teškim prilikama održi red unutra i mir spolja. Mandat za sastav vlade poverio sam armijskom đeneralu Dušanu T. Simoviću. Sa verom u Boga i budućnost Jugoslavije pozivam sve građane i sve vlasti u zemlji na vršenje svojih dužnosti prema Kralju i Otadžbini”, stoji u proklamaciji kralja Petra Karađorđevića, objavljenoj na naslovnoj strani „Politike” 28. marta 1941. godine. Dan ranije, u ranim jutarnjim časovima izvršen je vojni puč, koji se smatra jednim od najvažnijih događaja u novijoj srpskoj istoriji. On je u mnogome odredio sudbinu Jugoslavije u Drugom svetskom ratu i imao snažan međunarodni odjek, tako da i danas, posle 75 godina, izaziva brojne nedoumice. Šta se to desilo 27. marta?

Ko prisvaja 27. mart
Istoričar Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije, ukazuje da su mnogi, iz svojih interesa, nastojali da „prisvoje” 27. mart, iznoseći ideološke sudove o tom događaju. Tako su „komunisti” nastojali da prenaglase uticaj KPJ u ovim dešavanjima dajući im karakter koji nikad nisu imali, a „antikomunisti” da posleratnu sudbinu Jugoslavije i dolazak nove vlasti povežu sa martovskim prevratom, što takođe ne odgovara istini. Ne stoje ni tvrdnje da je Kraljevini Jugoslaviji „presuđeno” tek u demonstracijama 27. marta.
– Kako bi prošli da nije bilo 27. marta? Naš je odgovor da to nikada nećemo saznati, jer se to nije ni dogodilo. Međutim, ono što danas znamo jeste da je sudbina Jugoslavije bila odlučena još mnogo pre 27. marta. Tako se iz dnevnika grofa Ćana vidi da je još sredinom 1940, na sastanku kod Hitlera, bilo odlučeno da „Jugoslavija kakva je sada neće moći da ima pravo građanstva u novoj od osovine stvorenoj Evropi”, ističe Bjelajac.
Ne stoje ni mnoge tvrdnje o puču kao posledici strane zavere. Neosporna je činjenica, naglašava naš sagovornik, da je Velika Britanija pomagala mnoge organizacije, poput Zemljoradničke partije, Narodne odbrane, Srpskog kulturnog kluba, ali oni nisu bili ni organizatori ni sprovodioci puča. Britanska obaveštajna služba počela je od 21. marta da preduzima inicijativu da dođe do prevrata, ali organizatori puča bili su samonikla organizacija, čiji su članovi bili vođeni nacionalnim i patriotskim osećanjima, a ne interesima drugih zemalja. Drugim rečima, uticaj stranih obaveštajnih službi u događajima od 27. marta ne može se osporiti, ali im ne treba davati ni značaj koji nisu imale. U svakom slučaju, posledice ovog događaja bile su ogromne i na domaćem i na međunarodnom planu.
– Danas znamo da je, prema operativnom dnevniku, nemačka Vrhovna komanda već 27. marta u 13 časova dobila naredbu da Jugoslaviju uništi vojno i kao državu. Da je Hitler iste večeri potpisao „Direktivu 25”. Da je napad na Grčku pomeren sa prvog na šesti april, a plan „Barbarosa” (napad na SSSR), koji je trebalo da počne 16. maja, pomeren je za četiri nedelje. Vest o „martovskom prevratu” i događajima koji su ga pratili imala je jak odjek u inostranstvu, posebno kod patriotskih organizacija i pojedinaca, što ovom događaju daje dodatnu težinu i značaj – ističe na kraju Mile Bjelajac.

Početkom 1941. godine najveći deo Evrope već je bio uvučen u rat. Jedina država koja je tada pružala vojni otpor Nemačkoj bila je Velika Britanija. Ostale su ili bile okupirane ili su, poput Mađarske, Bugarske i Rumunije, pristupile Trojnom paktu. Bilo je nekoliko prividno neutralnih država, a na istoku se, tada još u miru, nalazio Sovjetski Savez, glavna i najveća meta Hitlerovih osvajačkih planova. U takvom odnosu snaga, pre pohoda na istok, Hitleru je još samo bilo preostalo da „uredi prilike” na Balkanu, odnosno da Grčku i Jugoslaviju milom ili silom uključi u svoj blok.

Jugoslavija, u kojoj je na vlasti tada bilo namesništvo na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem, nastojala je da vodi politiku neutralnosti. Ali, i knezu Pavlu vremenom je postalo jasno da je ta politika na duge staze neodrživa i da će Jugoslavija, uskoro morati da se opredeli za jednu od zaraćenih strana. Jer, Hitleru se žurilo da pre pohoda na Sovjetski Savez reši prilike na Balkanu i ovaj deo Evrope uključi u svoj „novi poredak”, a Britanci su, s druge strane, nastojali da stvaranjem novog „solunskog fronta”, odnosno uvlačenjem Jugoslavije i Grčke u rat, dobiju na vremenu i oslabe pritisak na svoju zemlju.

Knez Pavle bio je anglofil, protivnik Hitlera i nacističke Nemačke. Ali vremenom je stekao utisak da je između dva zla – ulaska Jugoslavije u rat ili pristupanja Trojnom paktu – ovo drugo ipak bilo bolje rešenje. Jer, Velika Britanija i SAD tražile su od Jugoslavije da uđe u rat protiv tada najveće vojne sile na svetu, ne nudeći joj nikakvu konkretnu vojnu pomoć. S druge strane, Hitler je Jugoslaviji ponudio uslove koje nije dao nijednoj drugoj zemlji. On je, naime, bio spreman da se obaveže da u slučaju pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu od nje neće tražiti vojnu pomoć, niti prelaz nemačkih trupa preko naše teritorije, kao i da će poštovati teritorijalni integritet Jugoslavije.

U takvim okolnostima, sredinom marta vlada Dragiše Cvetkovića, u dogovoru s knezom Pavlom, donela je odluku o pristupanju Trojnom paktu. Dokument o tome potpisan je u dvorcu Belvedere u Beču, 25. marta 1941. Sa nemačke strane potpisali su ga Joakim fon Ribentrop, nemački ministar spoljnih poslova, a sa jugoslovenske predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković.

Ovom događaju u jugoslovenskim medijima dat je izuzetan značaj. Tako je i „Politika” preko cele strane objavila vest o pristupanju Trojnom paktu, ističući u prvi plan da se njime garantuje „suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije”, da ona postaje „faktor mira na Balkanu” i da će ostati „izvan ratnih dejstava”. Prenošene su reakcije iz Berlina, Rima, Budimpešte, Sofije i drugih zemalja potpisnica Trojnog pakta, kao i reakcije nemačke štampe: „Jutrošnja nemačka štampa prepuna je izveštaja o jučerašnjem događaju, vesti o njegovom prijemu u svima zemljama sveta, kao i opširnih komentara. U svakom listu, na svakoj strani, nalazi se ime Jugoslavije. Toga materijala danas je toliko, daleko više nego prilikom pristupanja paktu ostalih evropskih zemalja, da bi danas bilo teško dati odavde pregled celokupne štampe, jer bi to značilo ispisati čitavu knjigu”, prenela je „Politika” 27. marta.

Ali, tek što je taj broj „Politike” izašao iz štampe, u Beogradu su se odigrali događaji koji će u mnogome opredeliti sudbinu ovih prostora. U noći između 26. i 27. marta grupa oficira, bez ispaljenog metka, izvršila je prevrat, pohapsila članove vlade i zbacila sa vlasti trojicu namesnika. Na čelu „pučista” nalazili su se vazduhoplovni general Borivoje Mirković i načelnik ratnog vazduhoplovstva Dušan Simović, potonji predsednik vlade. Vojska je zauzela aerodrom, beogradske mostove, Generalštab, kao i glavne gradske ulice. Pred zoru, pod pritiskom oficira bila je formirana i nova vlada, u koju su ušli i ugledni intelektualci, predstavnici Srpskog kulturnog kluba, na čelu sa Slobodanom Jovanovićem, kao i predstavnici drugih stranaka. Mada ni na koji način nije učestvovao u ovim događajima, kraljević Petar bio je proglašen punoletnim i doveden na vlast. „Njegovu” proklamaciju narodu Jugoslavije preko radija je u prepodnevnim časovima pročitao mladi mornarički oficir Jakov Jovović (čiji je glas bio veoma sličan kraljevom), a kraj Petar potpisao je i prvi put video 27. marta uveče.

Na vest o vojnom prevratu na ulice Beograda i drugih gradova izašao je veliki broj ljudi. Održane su masovne demonstracije, na kojima se klicalo kralju, Jugoslaviji, slobodi, ali su iskazivani i otvoreni stavovi prema ratujućim stranama, Hitleru i pristupanju Trojnom paktu... Polupani su prozori na prostorijama nemačkog kulturnog centra i nekih nemačkih firmi u centru Beograda, a čule su se i parole „Bolje rat, nego pakt” i „Bolje grob nego rob”.

„Njegovo veličanstvo kralj Petar II uzeo je juče kraljevsku vlast u svoje ruke”, prenela je, preko cele naslovne strane „Politika”, u broju od 28. marta. U podnaslovu je stajalo „Armijski general Dušan Simović obrazovao je koncentracionu vladu. U celoj zemlji ova promena oduševljeno je primljena.” Čitav ovaj i naredni brojevi bili su posvećeni tom događaju. Ali pada u oči da je čitav događaj predstavljen gotovo kao lični čin mladog kralja Petra, odnosno kao posledica unutrašnjih (ne)prilika u zemlji. Spoljna politika bila je u drugom planu, a čin potpisivanja Trojnog pakta gotovo se nije ni spominjao. Tako je u „Politikinom” komentaru u broju od 28. marta, pored ostalog, stajalo: „Dosadašnja vlada, nemajući podršku srpskog dela naroda dovodila je u pitanje kako unutrašnji poredak, tako i mir na Balkanu. Nova vlada koju je sastavio Dušan Simović uspostavila je vezu između Srba i vrhovne državne uprave koja je do sada nedostajala. U novu vladu ušli su svi dosadašnji predstavnici Hrvata i Slovenaca. Sam taj fakt jasno nam govori da je jučerašnja promena diktirana unutrašnjim političkim razlozima i da je bila jedna neminovnost.”

Vlasti su nastojale da se jasno ograde od izgreda i zapaljivih parola, naročito onih uperenih protiv Nemaca. Tako je u broju od 29. marta na naslovnoj strani preneto sledeće saopštenje uprave grada Beograda: „Prilikom narodnih demonstracija u Beogradu na dan 27. i 28. ovog meseca elementi strane propagande i stranci pokušali su da iskoriste ovo spontano narodno veselje za svoje ciljeve. Tom prilikom došlo je do manjih izgreda, kao i uzvika kojima je manifestovano raspoloženje, odnosno neraspoloženje prema pojedinim ratujućim državama. Povodom ovih događaja vlasti su povele najenergičnije izviđaje i sa krivcima će najstrožije postupati.”

Hitler, međutim, nije imao dileme. Za njega su ovi događaji značili zabadanje prsta u oko Trećem rajhu, koje nije moglo proći nekažnjeno. Kao glavne krivce za „martovski prevrat” označio je Srbe i rešio da ih kazni i učini kraj Jugoslaviji. Započeo je ubrzane pripreme za rat koje je sproveo u delo već deset dana kasnije, 6. aprila, kada je bez objave rata bombardovanjem Beograda počeo napad na kraljevinu.

O karakteru 27. marta i posledicama prevrata među našim istoričarima i dalje se vode rasprave, često zasnovane na potpuno suprotstavljenim stavovima. Po jednima, to je bio prevrat u režiji stranih, pre svega britanskih, obaveštajnih službi, izvršen zarad tuđih interesa, na štetu srpskog naroda i Jugoslavije. Oni smatraju da je potpisivanje Trojnog pakta u tom trenutku bilo najmanje zlo i logičan izbor koji je mogao obezbediti da zemlja, makar trenutno, a možda i trajno, bude pošteđena ratnih sukoba. Po drugima, reč je o hrabrom, patriotskom činu, koji je imao snažnu moralnu poruku i odjek u okupiranoj Evropi. Oni ukazuju da je svrstavanje u antifašistički blok bilo logična posledica raspoloženja srpskog naroda koji nije želeo da u ratu bude na istoj strani sa nacistima. Kažu i da nema nikakvih garancija da bi Hitler svoja obećanja data prilikom potpisivanja sporazuma do kraja rata i održao.

Komеntari99
ff056
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja