petak, 14.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 15.02.2008. u 22:00 Aleksandar Mandić

Autonomija mediokriteta

Александар Мандић

Pre neki dan televizija Pink je počela svoj Dnevnik zapanjujućim prilogom. Mobilnim telefonom, u razredu u jednoj novosadskoj školi, snimljen je đak, klipan koji se diže iz svoje klupe, dolazi do nastavnice za katedrom i hoće da je bije. Uplašena žena ustaje i povlači se pred siledžijom a razred kulira, smejulji se pomalo čini mi se. „Sigrala” se deca.

Dan-dva posle toga ugledam na ekranu ministra prosvete kako daje izjavu. Obradujem se misleći da će objaviti šta će preduzeti, pojačam ton, kad tamo: gospodin ministar prosvete rešio da saspe sve u brk Evropskoj uniji, to je njegov prioritet. Nema volje da se bavi tričarijama po školama.

Srozani kriterijumi

Nedavno smo videli kako smo prošli na testiranju naših đaka, malo smo bolji od plemena koja su upravo uspostavila školstvo. Za mnoštvo ovakvih mučnih primera upitajmo roditelje koji imaju decu u školi. Samo ne pitajte Ministarstvo, jer je tamo opsadno stanje oko toga ume li Đelić da se potpiše ćirilicom.

Onda deca dođu do univerziteta gde je stanje znatno gore. Možda je dovoljan samo podatak da na Beogradskom univerzitetu, koji je najstariji i najugledniji, u roku diplomira manje od 10 odsto studenata. Zamislite bilo koju delatnost koja proizvodi 90 odsto škarta. Prošle godine studirala je prva generacija po bolonjskom programu. Svega 22 odsto studenata je ispunilo tražene kriterijume. Onda je doneta odluka da se, uprkos evropskim normama, prosto snize kriterijumi, kao da je univerzitet neko dobrotvorno društvo za pomoć zaostalim studentima.

Nemojmo se uljuljkivati uspesima onog zanemarljivog broja naših devojaka i mladića koji su uspešni na najboljim školama u inostranstvu. Ti promili su uspešni zato što su prihvatili pravila i pristali na veliki napor koji dobre škole traže. Ovdašnja pak pravila kažu da će profesor doći na čas ako nema preča posla a pričaće sebi u bradu sve što mu padne na pamet, u prepunoj sali u kojoj polovina i ne čuje o čemu je reč. Napori koje najbolji studenti ovde čine prečesto im donose gorak ukus besmisla. Moj prijatelj, dekan jednog velikog prestoničkog fakulteta BU, tvrdi mi da polovina profesora ne može da piše na stranom jeziku niti se služi Internetom.

Profesor univerziteta! Kako to ovde zvuči! Samo patrijarh zvuči bolje. Naši univerzitetski profesori su najčešće „spomenici koji hodaju“, mada se u svetskim razmerama uopšte ne zna na osnovu čega. Svaku pomisao o njihovoj odgovornosti smatraju ugrožavanjem autonomije univerziteta. Bilo bi dobro da se te veličine stave na anonimni nezavisni test pred zaista uglednim svetskim autoritetima u dotičnoj struci. Da vidimo koliko bi ih prošlo. Kada je Ministarstvo prosvete poslalo nekog inspektora na neki univerzitetski čas? Nikad. To ugrožava autonomiju mediokriteta.

Daleko najviše ispita obavlja se usmeno, kao u 19. veku. Kako se može oceniti i ispitati nekoliko stotina studenata u jednom roku (pod uslovom da profesor uopšte dođe na ispit)? Nikako. Da i ne pominjem neki odnos sa studentom, stvarno sagledavanje njegovih mogućnosti, na šta bi svaki student morao da ima pravo.

Poznajem pomalo najbolje strane univerzitete, pogotovo američke, koji su uzeti kao model za bolonjsku reformu. Na nekima sam predavao, imam i bliske koji su ih završili a imam i prijatelje među tamošnjim profesorima. U čemu je osnovna razlika između nas i njih? Pre svega, profesori rade i odgovaraju za svoj rad. Na dobrim školama, za studenta koji nije položio odgovoran je profesor, što je sasvim logično. On je plaćen da ga nauči. Ako to ne radi, biće brzo zamenjen. Profesore ocenjuju studenti i to ima uticaja na njihov položaj i platu. Bez obzira na to što su ponekad „zvezde“ u svojoj disciplini. Njihov rad prate i njihovi pretpostavljeni, šefovi katedara, dekani i rektori.

Svi vole da imaju među nastavnicima značajna imena. Nažalost, to uopšte ne znači da su i odlični, čak ni dobri profesori. Dva talenta, dva zanimanja. Poznati su mnogi slučajevi naših profesora koji se ponose time što je kod njih prolaznost u četiri ispitna roka 1–2 odsto. Koliko naših profesora je dobilo otkaz, ili nije napredovalo zato što ne umeju da nauče studente? Nijedan.

Bogatstvo nije presudno

A koliko tek vrede novi privatni fakulteti? Prećutkuje se to jer su, bože moj, i te diplome ravnopravne. Sve će to biti „stručnjaci“ kako se to u moje vreme u vojsci zvalo.

Studenti brzo shvate gde se nalaze. Nisam čuo da su protestovali zbog lošeg kvaliteta nastave, zbog obezvređivanja studija, zbog samovolje. Ali tu su vrlo glasni kada treba da im se prizna magistratura koju nisu ni primirisali. Ministarstvo je, naravno, na njihovoj strani. Taj prećutni komplot u kome profesori rade šta hoće sa svojim studentima a oni u strahu od goreg ćute ili prosto odustaju od studija, sve uz amin Ministarstva, jeste najtragičnija dimenzija našeg položaja, neuporedivo teža nego bilo koje političko pitanje. Sa ovom nesrećom jedino može da se poredi stanje u pravnom sistemu.

Beogradski univerzitet za svojih 75.000 studenata, u stvari za svojih 5.500 profesora, dobija od države ispod 20 miliona evra godišnje. Toliko košta jedan bolji fudbaler. Pošto je sport pod istim ministrom, možda bi moglo nešto da se uradi, uz saradnju policije. Naravno kad ministar uhvati malo vremena da misli o svemu ovome, kad ga prođe nervoza oko EU.

Beogradski univerzitet je bio jedan od četiri najbogatija univerziteta pre rata; računa se da je imovina koja mu je oduzeta vredna dve milijarde dolara. Danas nas nema među 500 najboljih na svetu. Ali, pare nisu dovoljne. Primer: arapske zemlje bogate naftom. Nema „sjajne zemlje“, kako voli da kaže naš predsednik, bez odličnog univerziteta. To prosto na svetu ne postoji. Iza svake uspešne zemlje stoji bar jedan odličan univerzitet. Nema stvarnog, održivog napretka bez kritične mase odlično obrazovanih koja će stalno da se širi, obnavlja i unapređuje. To jedino može i mora da uradi univerzitet.

I bez pozivanja na Finsku ili Singapur, tvrdim da je najvažnije ministarstvo u Vladi Ministarstvo prosvete. Ukoliko stvarno volimo svoju decu i želimo dobro Srbiji.

Komеntari15
5f393
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja