Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Када је пишчева муза у боци

Ново издање часописа „Градац” посвећено је управо повезаности књижевности и алкохолизма
Ернест Хемигвеј (Википедија))

Каква је веза између креативности и самодеструкције, по оној Балзаковој максими да је порок цена коју геније плаћа злу, тема је коју истражује по много чему јединствено издање часописа „Градац” названо „Књижевност и алкохол”.

На примеру највећих аутора светске књижевности, као и на основу одломака из њихових дела, из којих као да теку реке алкохола, показано је да уметник у опијању и самозабораву досеже нивое подсвесног до којих се не долази у рационалном и свесном стању. Међутим, та краткотрајна лакоћа која пружа надахнуће и визије другачијих универзума преображава се убрзо у тегове делиријума тременса, периоде без стваралаштва, мирисе болничких соба.

Како је то у аутобиографском спису „Краљ алкохола” објаснио Џек Лондон, аклохолизам је душевног порекла, а развија се у друштву, јер мало ко почиње да пије сам. Он описује препуне, задимљене, крчме, где је за њега прва асоцијација у вези са пијанчењем било другарство, у близаначкој вези са алкохолом, уз расправе о Богу, уметности и демократији, о животу.

Тако је било и касније, у 20. веку, између два рата, у периоду у којем је алкохолизам био у тесној повезаности са уметничким стварањем, нарочито међу америчким писцима, и то онима који су живели у Паризу.

Ипак, крчме и места за опијање одувек су означавала распојасаност и субверзивност, састајалишта доконе радничке класе и политички радикализам, опасан по владајући поредак. У нашој верзији, уметнички и новинарски кварт сачињен од легендарних кафана око „Политике”, некада познат као „Бермудски троугао”, важио је не само за боемско место већ и за својеврсни студио у којем је креиран део јавног мњења, одакле су лансиране „незваничне вести”.

Привлачност исповести Џека Лондона почива и на том интимном искуству писца који остаје сам са својим алкохолним надахућем:

‒ Седео бих за својим писаћим столом и играо се пером и хартијом, али нисам успевао да нађем речи. Мој мозак више није могао да смисли ниједну мисао, јер је стално био опседнут само једном мишљу ‒ да се на другој страни собе, у ормару за пиће, налази „џон барликорн”. Кад бих у очајању попио једну чашу, мозак би ми се одмах ослободио и почео да избацује хиљаду речи.

Едгар Алан По (Википедија)

У прилог томе да порок пијанчења узима велики данак говори и следећи закључак из пера великог писца: „Сваки подвиг из веома давних дана и недеља живота проживљеног у лудим, величанственим тренуцима, мора се платити скраћењем живота, а често и уз зеленашку камату.”

Да су писци, а међу њима посебно нобеловци ‒ велике испичутуре, показује и текст Алберта Ротенберга „Муза у боци”. Аутор описује нобеловца Вилијама Фокнера, који је 1937. године у хотелској соби обезнањен од пића пао на парну цев у купатилу и задобио опекотине трећег степена. Другом приликом је у делиријуму пао низ степенице своје куће и угрувао се. Као да истражује један од највећих уметничких феномена, Ротенберг се удубио у набрајање писаца који су били алкохоличари, па је закључио да је од осам америчких аутора који су добили Нобелову награду, њих пет у неком периоду живота патило од озбиљног алкохолизма. Он чак има једну интернационалнију листу литерата и поета „алкоса” међу којима су Едгар Алан По и Бодлер, Виктор Иго, већ поменути Џек Лондон, затим, Луиза Боган, Труман Капоте, Џон Чивер, Френсис Скот Фицџералд, Стивен Крејн, Јуџин О’Нил, Теодор Драјзер, Дороти Паркер, Синклер Луис, Роберт Лоуел, Џон Стајнбек, Ернест Хемингвеј, Малколм Лаури (који је заиста озбиљно потезао флашу, те је њему и чувеном му роману „Испод вулкана” у овом издању посвећено више текстова). На листи су и Џон О’Хара, Томас Вулф, Дилан Томас, Тенеси Вилијамс, Џон Чивер и многи други. Спас у боци тражио је и Чарлс Џексон, аутор романа „Изгубљени викенд”, чији је главни јунак писац-алкохоличар. Такође реке пића испијају и јунаци прозе Хемингвеја, Керуака, Рејмонда Чендлера, Буковског и списатељице Карсон Макалерс.

Међу сликарима добар цуг имали су Марк Ротко, Аршил Горки, Џексон Полок и Вилем де Кунинг. Као противтежу, а и истини за вољу, Ротенберг наводи и писце апстиненте, које пиће уопште није занимало, а међу њима су нобеловци Исак Башевис Сингер и Сол Белоу, Томас Ман, Марсел Пруст, па чак, за неверовати, и велики Шекспир.

Објашњење разлога због којих писци посежу за алкохолом Ротенберг види у „савладавању анксиозности коју ствара сам креативни процес”, и због тога што су уметници нервозни или депресивни док стварају, па се упуштају у љубавне авантуре или пију.

„Муза можда није у самој боци, али алкохол, рекло би се, помаже ствараоцу да се носи с њеном славом и претњом”, тумачење је овог аутора.

Има неког смисла у томе што је Тин Ујевић препознао разлике између народа који пију пиво и оних којима је драже вино. Песници славе вино, дионизијски елемент надахнућа, о чему је говорио и грацилни Јингер, љубитељ мачака. Бекет је волео виски, после премијера очи су му блистале уз шампањац, али иако би некад претерао, никада није изгледао пијано.

Пијанство може да буде метафора и једна песрпектива виђења града, а Париз је одувек био град кафеа и барова, посебно између два рата, где су уметници пићем исказивали неку врсту припадности и става. Декаденција је била у необичној повезаности са високом културом, а Хемингвеј је приметио да је двадесетих година 20. века уметнички рад био „узурпиран површним привидом боемства”. Џејмс Николс управо у кафеима, а некада крчмама, види тај феномен „ђаволовог дворца” у којем се у француској књижевности, још од Вијона и Раблеа до данас, сусрећу утопијско и неприхватљиво.

Црна ролка, дискусије до зоре, музика и пиће били су поза и стил француских егзистенцијалиста. Симон де Бовоар описала је једну пијану журку у којој је „Дора Мар опонашала борбу са биковима, Сартр је дириговао оркестром из креденца, а Кено и Батај су водили двобоје флашама”. Тако су они подражавали креативни хаос.

„Док се тело распада, дух је све јачи”, певао би у складу са таквим хаосом Џим Морисон, увијајући се као гуштер који скида опну физичког постојања, предајући се тајни са оне друге стране...

 

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.