Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: СОФИЈА ПИЖУРИЦА, оперска уметница

Добро не сме да устукне пред тамом

Жељна сам неометаних путовања, дружења, кретања без маски и тестова, а нарочито ‒ певања пред препуним гледалиштем
(Фото Народно позориште)

Софија Пижурица, првакиња Београдске опере, овогодишњу сезону у Народном позоришту успешно је окончала улогом Амора у Глуковој опери „Орфеј и Еуридика”. Од почетка пандемије одржан је велики број концерата у националном театру, некад у костиму са смањеном сценографијом, некада су представљени делови опера или само арије уз пратњу оркестра, а ово је била прва премијера у целости која је донела задовољство уметницима, публици и критици. Од дебија 2001. у Народном позоришту наша саговорница је остварила бројне сопранске улоге, у „Чаробној фрули”, „Фигаровој женидби”, „Пајацима”, „Боемима”, „Балу под маскама”, „Дон Пасквалеу”, „Љубавном напитку”, „Севиљском берберину”, „Кармен” итд.

Софију Пижурицу памтимо и по изузетној оствареној роли Коштане пре две сезоне у истоименој опери Петра Коњовића. Студирала је осим књижевности и соло певање у класи Бисерке Цвејић. Постала је први доктор соло певања у Србији, а њена тема била је „Значај тумачења односа текстуалног и музичког у креирању интерпретације циклуса соло песама компонованих на стихове Десанке Максимовић”, чиме је спојила своје две велике љубави, књижевност и соло певање. Усавршавала се у иностранству, у Бечу и Бајројту, а гостовала је у Португалији, Румунији, Бугарској и Норвешкој. Разговор за „Политку” почињемо утисцима Софије Пижурице о недавно одржаној премијери „Орфеја и Еуридике”:

‒ После 20 година рада у Народном позоришту, помислила сам да ће ми ретко која будућа премијера представљати изазов, али редитељ Александар Николић и кореограф Александар Илић су овог пута од мене захтевали, осим испуњавања глумачких задатака, и завидну физичку спрему. Kако бих извела све покрете, скокове, па чак и шпагу у финалу представе „Орфеј и Еуридика”, морала сам први пут у каријери да се истежем и загревам заједно са балетским ансамблом, што је било бескрајно забавно. Са друге стране, маестро Чобанов је очекивао изузетно префињен, аутентичан барокни Глуков стил певања, који изискује много самоконтроле, тон без преобојености или сувише вибрата, као и стабилан дах. Спојити та два елемента није било једноставно, требало је доста вежбе да се покретом не узнемири глас, али је ефекат био такав да је публика на моменте остајала без даха. Довољно је рећи да је за представу тражена карта више и да је премијера била догађај о којем се дуго и са жаром причало у оперском свету.

Мит о Орфеју је пун симболике и асоцијација. Како сте ви стварали лик Амора у овој причи и шта он у вашој интерпретацији поручује нама, у овом времену у ком живимо?

Бог љубави Амор помаже Орфеју да из подземља избави своју љубав Еуридику, борећи се са Фуријама, Kербером, Персефоном, а оружје су им чистота душе, осећања и музика! Није чудо што је једна од најчешћих премијера у окружењу после пандемије била управо „Орфеј и Еуридика”, јер нас ово дело подсећа на који начин се ваља борити са злом и тамом, окруживши се музиком, уметношћу, лепотом и љубављу. Љубав никада није покретач зла, у име љубави се не чине злодела, она је чиста, она је једина снага која нас чини бољим људима. Зато је порука „Орфеја” дошла у право време, када су се људи, силом прилика, затворили у куће и отуђили. Потребно нам је да се повежемо, волимо, разумемо, да заједно из ове светски тешке ситуације изађемо неокрњени. Моја интерпретација Амора је подразумевала и борбу. Добро не сме да устукне пред тамом, не можемо ћутати, повијене главе посматрати зло већ се покренути, снажно одупрети изазовима, а све у име љубави.

Ваша професорка Бисерка Цвејић није више међу нама, како је се сећате? И у ком смислу вас је одредило усавршавање у Аустрији и Немачкој?

Бисерка Цвејић ми је била много више од педагога. Нисам ишла код ње само на часове певања већ бисмо водиле дуге разговоре, пратила би ме и била ми највећа подршка на мојим путовањима у иностранство, била је ослонац и пријатељ. Недостаје ми најпре као човек, али и као мој најискренији и најсуровији критичар и саветник. Несебична каква је била, подстицала ме је да се усавршавам и у иностранству, тако да сам додатно сазрела као уметник радећи са истакнутим диригентима и певачима у Бечу и Бајројту. Тамо сам научила да будем вредна, предана и упорна, да је певање уметност, али и мукотрпан рад који траје бар колико и каријера.

Остварили сте до сада значајне роле сопранског фаха у познатим операма. Које нове улоге прижељкујете?

Прижељкујем да ускоро дебитујем као Татјана у опери „Евгеније Оњегин” Петра Илича Чајковског. Татјана је лик који ме је одувек интригирао, још док сам као студент књижевности читала Пушкина. Осећам да ми је веома блиска јер сам и сама склона маштарењу, али оно чему се дивим јесте невероватан преображај занесеног девојчурка у снажну жену, спремну да се одрекне животне љубави, како би сачувала себе саму. Музика за најлепше Пушкинове љубавне стихове је таква да узбурка човека до најскривенијих делова душе, а Татјанин преображај је нешто што мора да се чује и у гласу, њен раст, развој од готово дечје наивности до сталожене жене. Чини ми се да је у овом делу највећи изазов дочарати две њене личности. Једна је млада, свежег гласа, занесена и романтична, а друга је чврста и стамена, мада на моменте искочи из ње и она романтична девојчица, као када у финалу опере, борећи се са самом собом, опраштајући се са вољеним Оњегином каже: „А срећа је била тако могућа.”

Поред певања веома волите књижевност. Које књиге вас оплемењују и дају мотивацију да пружите максимум?

Kао неко ко је студирао српску књижевност и докторирао соло певање на песмама компонованим на стихове Десанке Максимовић, јасно је да веома ценим домаће ауторе. Највише уживам читајући српске писце свих епоха, кроз њих сазнајем још више о свом народу, нашој историји, култури, обичајима, те са њима путујем кроз векове по нашој земљи, живим страхове, љубави и страдања људи на овим просторима, а сматрам да је битно спознати свој народ како бисмо упознали и себе. Увек се враћам и класицима руске књижевности, поједине књиге сам читала и по неколико пута, доживљавајући их увек на нов начин, у складу са мојом тренутном зрелошћу. Веома волим поезију, пишем је и сама, имала сам велику част да су ми недавно стихови објављени у „Балканском књижевном гласнику”, а читање и писање је за мене одувек представљало најузвишенији вид ескапизма. Радујем се периоду када ће корона бити иза нас, жељна сам неометаних путовања, дружења, кретања без маски и тестова, а нарочито ‒ певања пред препуним гледалиштем...

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.