Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Обнова арапског братства

Тројни пројекат Новог Леванта почива на египатској радној снази, ирачкој нафти и јорданској локацији
Арапски плесови на улицама Каира (Фото EPA-EFE/Khaled Elfiqi)

Довољно је било шест месеци да лидери Блиског истока схвате да њихов регион неће бити приоритет америчком председнику Џозефу Бајдену, па покрећу иницијативе чији је циљ јачање међуарапске сарадње.

Недавни самит лидера Египта, Ирака и Јордана део је трилатералног покушаја америчких савезника у региону да изграде „коалицију вољних”, чије савезништво треба да помогне ублажавању економских недаћа, али и да представља заједничку брану против „страних мешања”, под чиме се пре свега подразумева „иранска опасност”.

Осовина Каиро–Багдад деценијама је представљала кључну полугу панарабизма. У међувремену је загубљена у многим конфликтима региона, али египатски председник решен је да обнови велико арапско братство, којим је некада неприкосновено владао његов даљи претходник Гамал Абдел Насер.

Абдел Фатах eл Сиси први је египатски председник који је после ирачке инвазије Кувајта 1990. отпутовао за Багдад у оквиру амбициозне дипломатске шеме да Египту поврати лидерску улогу, коју је у међувремену преузимала Саудијска Арабија, али и да лансира нову агенду међуарапских односа, која би почивала на економској сарадњи и безбедносној координацији.

Багдадски самит је разрада пројекта Новог Леванта, који су прошле године у Јордану промовисала тројица лидера и који почива на египатској радној снази, ирачкој нафти и јорданској локацији.

План је да се Египат и Јордан снабдевају јефтином ирачком нафтом тако што ће се нафтовод од Басре продужити до јорданске луке Акаба, а одатле до Египта. Египат би струјом снабдевао Ирак и Јордан, а развиле би се и заједничке индустријске зоне.

Мимо тих планова, безбедносна сарадња била је високо пласирана тема разговора у Багдаду у време кад ирачки премијер жели да ослаби утицај Ирана. Египат себе види као корисног посредника у израелско-палестинском конфликту и као „фактор стабилности” у грађанском рату у Либији, у нади да ће вратити већи део од три милиона Египћана који су пре избијања рата и кризе радили у Либији.

Сиси би сада да поље дејства шири и на Ирак, који је годинама полигон сукоба америчких и иранских интереса. Како Египат и Јордан могу да помогну Ираку? Економски мало, јер су велики послови обнове остављени онима који су уништавали Ирак. Фокус подршке усмерен је на извлачење Ирака из сфера утицаја Ирана и Турске. Каиро и Аман су ту да појачају арапско присуство и то је суштина поруке која се шаље Техерану и Анкари.

Повратак нормалности требало би да буде и слање египатског амбасадора за Катар, после четири године блокаде малог заливског емирата, коју су организовали Каиро, Ријад, Абу Даби и Манама, под оптужбом да Доха финансира блискоисточни тероризам.

Мала дипломатска светковина вероватно ће помоћи јачању економских веза у региону, побољшању замрзнутих односа Египта и Турске, која је све време стајала уз Катар, али и Египту олакшати позицију наспрам палестинског Хамаса, који влада појасом Газе – уз значајну финансијску помоћ Дохе. Нова координација требало би да спречи да се Каиро суочи с ерупцијом незадовољства дуж границе коју дели с Газом.

Дипломатске активности имају, међутим, мало везе са стањем у земљама тројице раздраганих арапских лидера. Ирачки премијер Мустафа ел Кадими, јордански краљ Абдулах Други и Сиси покушавали су да створе слику заједништва, иако је сваки понаособ суочен с озбиљним изазовима код куће.

Премијеру Кадимију месецима прете масовни протести, у којима, по цену стотина мртвих, људи захтевају спречавање ендемске корупције, повратак елементарних услова за живот, попут воде и струје, и крај секташке политике већинских шиита и мањинских сунита, која је земљу којом владају различите милиције довела до ивице колапса.

Јордански суверен је током последњих пет месеци пролазио кроз нестабилност незабележену у последњем веку. Краљевина је дуго била сматрана најстабилнијом у хаотичним региону Блиског истока, али захтеви за реформама приморали су краља да се озбиљније позабави својом старом – и неоствареном – реформском агендом, дефинисаном кроз „Седам папира за дискусију”.

Сукоб између краља Абдулаха и његовог брата, принца Хамзе, разрешен је посредством чланова Хашемитске породице, а недавне демонстрације нису привукле већи број људи, пре свега због страха како ће реаговати службе безбедности – иако су индикативна потврда растућег незадовољства.

Египатски председник покушава да, ослонцем на репресију, умири све чешће протесте у најмногољуднијој арапској земљи због тешке економске ситуације. Сиси је цементирао своју ауторитарну владавину и обрушио се на револуцију из 2011, називајући је „покушајем рушења државе” – а не омрзнутог режима чији му је пад омогућио успон на власти. Због кршења људских права његов режим нашао се на мети критика Уједињених нација и високог комесара за људска права.

Лидери су мање спремни на суочавање с проблемима код куће. Радије беже до сигурног заклона који им пружа израелско-палестински конфликт. Понављају деценијама старе фразе, модернизоване у међувремену захтевом за стварање независне државе Палестине.

Египћани се хвале посредничким услугама за прекид недавног рата у Гази, обећавају помоћ за обнову још једном уништене енклаве и кажу како је само захваљујући Каиру Израел прихватио да испоручи енергенте и гориво, неопходне за повратак иоле нормалном животу.

Тројка је, деценију после Арапског пролећа, суочена с озбиљним реформским захтевима својих грађана. Обећања о реконструкцији Ирака, реформама у Јордану и просперитету Египта нису довољна. Као ни упирање прста на опасности споља, пре свега на Иран и Турску.

„Мислим да је фер рећи да, бар што се Египта тиче, постоји потреба да се циљеви међуарапских односа редефинишу на начин који би био много више прагматичан”, каже Мухамед Ибрахим, заменик директора утицајног каирског Центра за стратешке студије. „Дошло је време за други концепт арапских односа. Не значи да је панарабизам питање прошлости, али његова дефиниција вапи за усавршавањем како би остварила интересе и изазове арапских земаља.”

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.