Понедељак, 20.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Монографија о Игору Вуку Торбици: У славу живота уметника изузетне позоришне поетике

Игор Вук Торбица (Фото Град театар Будва)

Постоји она чувена листа 505 придева коју је Харвард радио, на којој видимо промене у категоријама како су људи оцењивали њихову важност. Похлепа је, рецимо, пре десетак година била на неком 300. месту, а данас је на 20, и то као нешто пожељно. Искреност је била међу првих десет, данас је иза 100. места, речи су редитеља Игора Вука Tорбице (1987‒2020), које се могу прочитати у управо објављеној монографији посвећеној овом прерано преминулом редитељу: „Глас врлине – Игор Вук Торбица”, чијом промоцијом је отворен Трг песника овогодишњег 35. „Града театра” у Будви, који је и објавио. Дело ће током јесени бити представљено и у новосадском Српском народном позоришту.

Директан повод за овај издавачки подухват, како подвлачи Светлана Ивановић, уредница издања, јесте трагичан, болан и збуњујући, али је он направљен у славу живота и рада уметника изузетне позоришне поетике и представља својеврсно сведочанство једног времена. Мало је позоришних визионара који су снагом талента и знања, интелигенције, посвећеног и поштеног рада тако суштински, а опет једноставно, откривали и трасирали нове правце позоришних поетика. Један од таквих, можда и једини у блиској прошлости, био је редитељ Игор Вук Торбица.

 Када је, не тако давно, како наводи ауторка монографије„Глас врлине – Игор Вук Торбица”, фестивал „Град театар” отворен Игоровом представом „Разбијени крчаг”, многобројна публика истанчаног позоришног укуса већ тада је знала да присуствује ванредном естетском чину. Његове представе су нас подсетиле да позориште пре свега треба да буде уметност и креација игре, али и путоказ да се, како један аутор наводи, кроз позориште осетимо интимније ангажовани животом.

Сарадња Игора Вука Торбице и „Града театра” из Будве резултирала је представом „Крваве свадбе” (рађеном у копродукцији са Српским народним позориштем из Новог Сада), суптилне, готово па лирске поетике, којом није доминирао само Лоркин заносни поетски глас већ и Торбичина раскошна редитељска имагинација.

Монографија доноси бројне интервјуе, приказе, критиче осврте, фотографије... Дело обилује и освртима стручне јавности, који су у његовом случају по правилу одјекивали признањима и резултирали наградама.

Неки заједнички позоришни планови са Игором Вуком Торбицом, са жаљењем констатује Светлана Ивановић, међутим, остаће неостварени. Недостајаће и све оно што је имао у виду да својим читањем преточи у особени језик позоришне игре и на другим сценама. И да још једном уједини позоришне делатнике у својој јединственој уметничкој визији.

Игор Вук Торбица рођен је 1987. године у Дрвару, детињство је провео у Ровињу, да би са представом „Бог масакра” дипломирао режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професорке Алисе Стојановић. Преминуо је у Ровињу 2020. године. За непуних осам година самосталног редитељског рада на сценама професионалних позоришта режирао је укупно 15 представа, за које је добио бројне награде. Нушићевог „Покојника” Игор Вук Торбица режирао је на трећој години студија на сцени ЈДП-а, следи Молијеров „Дон Жуан” (Народно позориште „Тоша Јовановић”, Зрењанин), затим Фон Клајстов „Разбијени крчаг” (ЈДП), па Толеров „Хинкеман” (ЗКМ). Нушићеву „Ожалошћену породицу” ради у Словенији, а Фон Хорватове „Приче из Бечке шуме” у Загребу. Још једном режира у Београду, Толстојево „Царство мрака” (Народно позориште Београд), следе режије Молијеровог „Мизантропа” (ХНК Ријека), Шекспировог „Тита Андроника” (ЗКМ).

Не би ваљало не поменути и награђиваног „Тартифа”, ауторски пројекат по мотивима истоимене Молијерове драме ( СНП Нови Сад и НП Сомбор). Анегдоту везану за ову представу управо на будванском Тргу песника испричала је глумица Хана Селимовић, Игорова животна сапутница:

– Поред свих магичних ствари, Игор је био и изузетно забавна особа. Није волео мистификацију било које врсте. Моја мама живи у Београду у згради која повремено има кућни савет. И Игор је, једном приликом, на жалост или на срећу, присуствовао једном од тих састанака и био је до те мере шокиран да тако мала заједница људи не може да уради нешто за сопствено опште добро. И тако је настао „Тартиф”. Кренули смо у рад на тој представи, почели смо импровизације из неких комшијских разговора управо због чињенице да та неколицина људи не може да дође до заједничког именитеља који би свима нама учинио да нам буде боље. У томе лежи, на неки начин, његово чуђење над светом, и у исто време његово дубоко разумевање света и људи.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.