Петак, 17.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Изградња Транссибирске магистрале почела је пре 130 година

Воз Транссибирске железнице пролази и поред Бајкала (Фото: „Википедија”)

Градња Транссибирске железнице, у свету најдуже железничке магистрале, чија дужина од 9.438 километара повезује огроман, до тада ненасељен и негостољубив простор с крајњом железничком станицом на пацифичком приморју луке Нахотке, трајала је од 1891. до 1904. године. Прве железничке пруге у царској Русији грађене су од 1837. године (Петроград – Царско Село) и 1837–1856. (Петроград–Москва), што се временски подудара с почетком градње железничких пруга у Западној Европи.

Моћне капиталистичке земље, међу којима се посебно истицала Енглеска, сумњале су у индустријску моћ Русије, нарочито машиноградње и црне металургије, па самим тим и да ова земља може технички, технолошки и сопственим материјалом (шине, на пример) изградити пругу дужине скоро 9.500 километара. Из једне чувене енглеске компаније чак су тврдили да Руси не могу у својим металуршким индустријским постројењима произвести ни петину потребне количине шина задовољавајућег квалитета. Цар Александар Трећи лично је пратио цео циклус (пројектовање, припрема и градња) и ток радова на изградњи пруге. Знајући да поједини званичници Енглеске с много злурадости пишу о транссибирској железници у изградњи, умео је да буде врло горопадан кад год би у страној штампи прочитао подсмешљиве и омаловажавајуће написе о економској, индустријској и кадровској снази Русије и могућности ове земље да успешно заврши грандиозни грађевински подухват.

Понос, царско достојанство, али и одлучност, енергичност и вера у снагу своје земље, допринели су да се у тешким климатским, саобраћајним и другим крајње неповољним условима изгради Транссибирска магистрала захваљујући сопственом знању и средствима. Али, као у инат, при самом завршетку полагања километара колосека, недостајало је око шест километара шина. Увезене су из Енглеске, што је било предмет многих тенденциозних, па и пакосних написа у највећим дневним листовима ове острвске земље.

Пажњу завређује и још једна занимљивост, која се тиче наших људи – водећих инжењера пројектаната транссибирске железнице. Било их је више, али највише података има о Јовану Марићу, Србину из Босне. Поменути инжењер касније је пројектовао железничку пругу Нанкинг–Пекинг. Стално се настанио у Пекингу с породицом, која се временом потпуно „претопила” у нову средину, али своје српско порекло поједини њени чланови нису заборавили.

После 1918. године изграђен је још један колосек Транссибирске железничке магистрале, чиме су увећане ефикасност капацитета и пропусна моћ пруге. На прузи се налази 97 станица, на просечној међусобној удаљености нешто већој од 100 километара. Електрификована је у дужини од 5.610 километара, односно од Москве до Бајкалског језера.

По реду вожње, који је до раздруживања Совјетског Савеза углавном строго поштован, путовање траје осам дана, четири часа и 25 минута. Пруга је одиграла непроцењиву улогу у Другом светском рату приликом пресељења читавих индустријских комплекса за војне и цивилне потребе, као и драгоцености из богате руске историјске баштине.

Транссибирска железница посебно је допринела да се у току рата 1941–1944. на тлу Совјетског Савеза дуж пруге, као и у њеној ближој и даљој околини, изграде нове индустријске зоне, градови и други објекти од општег привредног значаја за ондашњи СССР.

Изградња транссибирске железнице представљала је императив. Ова пруга постала је кичма привреде повезујући је с налазиштима минерала, водним, шумским и другим природним богатствима Сибира.

Неразвијена железничка мрежа Русије кочила је индустријализацију ове највеће земље на свету, што се морало неминовно одразити на заостајање Русије за земљама западне Европе и Северне Америке. Податак да је до 1918. године у царској Русији било изграђено свега нешто више од 60.000 километара железничких пруга, док је у западној Европи дужина пруга износила 130.000, а у Северној Америци (САД) више од 180.000 километара, најпластичније осликава стање у железничком саобраћају Русије. Захваљујући убрзаној изградњи, од 1918. до 1956. године, укупна дужина пруга, не рачунајући индустријске, била је већа од 175.000 километара.

Бранко Инић,
дипл. ек. „Минерала”

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Berislav Bošnjak
U Septembru 2018 provezli smo se od Vladivostoka do Moskve. Vrlo interesantant članak, no treba dodati ispravku. Pruga od Moskve do Vladivostoka (9,288 km) je kopletno elektificirana. Postoje dva sistema: oko Moskve te od Jekaterinburga do Marinska je 3,300 V DC, dok je presotali dio sve do Vladivostoka pod 25,000 V AC.
Иван Грозни
Ни речи о радницима и ропским условима у којима су живели и радили.
Boki
Što misliš ko je u Americi gradio pruge???? Baš pravi robovi,crnci i indijanci.
Драган П.
То је тада свуда било тако.
Radenko Kostic
Uvazeni gospodine Inic, vrlo ste lepo napisali ovaj tekst. Zeleo bih samo da dodam da su na Transibirskoj zeleznici (na vagonima) ugradjene centrifugalne spojnice FAGA proizvedene u nekadasnjoj Pobedi iz Novog Sada. Pobeda je u vremena 80-90 tih bila iskljucivi proizvodjac ovih veoma zahtevnih spojnica, prvenstveno zahvaljujuci kvalitetu. Centrifugalne spojnice imaju ulogu da na neelektrificiranom delu pruge, spoje tockove i generator cime se vagoni napajaju el. energijom.
Lidija
Hvala Vam sto ste sa nama podelili ovu informaciju. Da i mi naucimo. Jer polako pocinjemo da zaboravljamo kakvu smo industriju i inzenjere imali. A ziveli smo u to vreme.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.