Недеља, 01.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Реакције на пресуду Младићу

Данашњи бранитељи лика и дела Ратка Младића су исти они који се не могу помирити са поразом политике етничког чишћења, дискриминације и елиминације другог, укратко – са поразом милошевићевске политике, која је изазвала осуду целог света и оружану интервенцију НАТО-а
(Фотодокументација „Политике”)

Након правоснажне пресуде Ратку Младићу пред Хашким трибуналом, реакција већинске Србије – нимало неочекивано и сасвим у складу с државном политиком и стратегијом три деценије уназад – остала је у духу снажног порицања ратних злочина из деведесетих година прошлог века, као и сребреничког геноцида. Свега два дана након што је у Скупштини Србије изгласана нужност промене Устава, уз образложење да то од нас тражи Европска унија, а да „Србија не одустаје од европског пута”, исти ти посланици реаговали су бурно на потврду доживотног затвора Младићу, понављајући већ овештале фразе о пристрасности и неправедности Хашког суда, наводно „отворено антисрпског”. Издвојено мишљење председнице Жалбеног већа Приске Матимбе Нијамбе већ се увелико елаборира по штампи и телевизији, као основ за маштања о ревизији Младићеве коначне пресуде.

У домаћој јавности око ове пресуде ствари су и даље постављене на главу. У први план се ставља тобожња колективна кривица свих грађана Србије, мада је одговорност увек индивидуална. Ако постоји колективна одговорност, онда је то, како је рекао представник Уједињеног Краљевства у Савету безбедности УН, „одговорност да тражимо правду за жртве”. У свом обраћању на седници Савета безбедности УН (заказаној истог дана кад је изрицана пресуда Ратку Младићу), председник Вучић нагласио је како наведеном пресудом „нису осуђени ни Србија, ни српски народ”, што је формалноправно, без сумње, тачно. Нажалост, Вучић није ово опширније образложио, а та његова реченица није у медијима и јавности означена као кључна из његовог говора.

Зато би читаоце овом приликом ваљало подсетити на две пресуде судова у Хагу, којима се Београд практично аболира од кривице за злочин геноцида у Сребреници, почињен под командом генерала Младића.

Прва је пресуда Међународног суда правде (МСП) из 2007. по тужби БиХ којом је тражено да се Србија прогласи кривом за геноцид у Сребреници. Суд је пресудио да се тамо догодио геноцид, али да нема кривице Србије за њега. Суд је, додуше, утврдио одговорност (дакле не кривицу) наше државе што тај злочин није спречила, али без било каквих других последица по нас (осим моралних). Наравно, није БиХ тужила сталном Суду УН „српски народ”, већ државу Србију. Да је којим случајем Србија проглашена кривом, то не би била кривица Срба из Хрватске, Темишвара или Куманова – већ свих грађана Србије, укључујући и оне који у њој живе, а нису Срби. Јер ниједан суд на свету не суди „народима”, већ само појединцима. А једино стални суд УН суди у споровима између држава.

Друга судска пресуда која јасно одваја Младића од Београда је ослобађајућа пресуда Жалбеног већа ад хок Трибунала у Хагу (за злочине почињене у Југославији) из 2013, којом је укинута казна од 27 година затвора бившем начелнику Генералштаба Војске Југославије генералу Момчилу Перишићу. Иако је био непосредни војни старешина генералу Младићу, генерал Перишић није крив за злочине Војске Републике Српске. Иначе, та „војска” је била део Војске СР Југославије (званично, 30. кадровски центар Војске Југославије). Дакле, Перишић је ослобођен кривице и за Сарајево и за Сребреницу, иако је био непосредно надређен генералу Ратку Младићу. Тиме је амнестирана Србија (и Црна Гора), пошто је једино Перишић повезивао Младића с Врховним саветом одбране, који су у време Сребренице чинили тадашњи председник СРЈ Лилић, председник Србије Милошевић и председник ЦГ Булатовић. Тиме су, дефинитивно, судском одлуком пресечене све везе Ратка Младића са званичним Београдом.

И по речима Сержа Брамерца, главног тужитеља Хашког суда: „Младићева кривица је његова и само његова”. За злочине и за нането зло треба да одговарају искључиво они који су то и чинили.

Данашњи бранитељи лика и дела Ратка Младића су исти они који се не могу помирити с поразом политике етничког чишћења, дискриминације и елиминације другог, укратко – с поразом милошевићевске политике, која је изазвала осуду целог света и оружану интервенцију НАТО-а. Правоснажна пресуда Ратку Младићу је прилика да се збаци стигма колективне одговорности и да се, уместо порицања и скривања под дубоком сенком геноцида, друштво тргне и крене напред, одбацивши једном заувек трому инерцију непревазиђене прошлости. Али „бранитељи” Младића чине управо супротно. Јер они бране увек и свуда своје мале личне интересе, заогрнуте у плашт „патриотизма”. Уместо што данас оптужују Бориса Тадића због изручења Младића Хагу, двоје радикала чије изручење захтева Механизам за кривичне судове у Хагу (Вјерица Радета и Петар Јојић) исказали би свој патриотизам и високи осећај одговорности када би се својевољно, без присиле, појавили пред већем у Хагу, учинивши тиме велику услугу и себи и држави, па и народу у који се безрезервно заклињу.

Ако су Биљана Плавшић, Тачи, Харадинај, Шешељ и многи други оптужени широм региона били свесни да је добровољно суочавање с правдом њихова обавеза према држави и народу, није патриотски следити Милошевићев кукавичлук, већ пример, пре свега, председника своје странке (макар и без музике и трубача).

И још две чињенице. Србија је прихватила пресуду МСП о Сребреници кроз Резолуцију Народне скупштине из 2010, у којој се тај злочин осуђује „на начин на који је то утврдио МСП”. Дакле, та формулација би требало да буде обавеза за све државне органе и појединце на званичним функцијама.

Они који негирају ту пресуду негирају и да Србија није крива за Сребреницу. И придружују се свима онима у окружењу који би радо видели одговорност Београда за Младићеве злочине. О каквим се „патриотама” ради, не треба трошити речи. Јасно је да само они који не воле Србију навијају за наставак политике угрожавања дугорочних интереса своје државе.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари46
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Драган М. П.
Да не користим речи које ми навиру после овог текста, нису ни за кафану а камо ли за Политику. Политичари из БиХ свакоднево демантују господина Јанића да је одговорност индивидуална, и нису једини. Отужују и Републику Српску и Србију да су починили геноцид, кога није било. Или госпопдин Јанић мисли и да је покојни отац директора спомен подручја у Сребреници био жртва геноцида још 1992. године. Стрељаним ратним заробљеницима дужно поштовање као невиним жртвама, а срамота то на српском образу.
Jablan
Još uvjek ima nade za nas, hvala Politici što je objavila ovakav text. Svaka čast autoru.
Milos Janjic
Stid me je sto nosim isto prezime sa covjekom koji ni jednom rijecju ne dovodi u pitanje nepristrasnost suda u Hagu. Ne osporavaju Srbi zlocine koje su pocinili. Ti ne dovodis u pitanje presudu za genocid generalu? Procitaj izdvojeno misljenje predsjednice vijeca, sudije specijaliste za zlocine genocida. Madam se da nemas potomstvo, jer takvi bijedni i izdajnicki postupci, odraze se na potomstvu. Nastavi se uvlaciti u rektum svojim nalogodavcima, neka ti je sa srecom!
Best
Zaista sraman tekst u kojem se abolira jedna politicki motivisana presuda, odavno kompromitovanog i necasnog suda, sa ciljem unistenja Republike Srpske.
dr Slobodan Devic
Onaj ko izgubi rat biva osudjen i za zlocine koje je pocinio pobednik. I tako smo od naroda nad kojim je u 2-om svetskom ratu izvrsen genocid (NDH, 100 za jednog, posleratne "cistke") postali genocidan narod ...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.