Петак, 30.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Како је Нетанијаху оборио Бибија

Тројица главних архитеката пада могли су да остану десничарски лојалисти досадашњег премијера какви су били, да их Нетанијаху својим понашањем није претворио у жестоке противнике
Протест противника Нетанијахуа у Јерусалиму (Фото EPA-EFE/Abir Sultan)

Од бившег командоса, што му је касније донело назив Господин безбедност, до 12 година непрекидне премијерске власти која му је донела титулу Краља Бибија, Бењамин Нетанијаху обележио је епоху израелске политике.

Лидер Ликуда, ослањајући се на религиозне ционисте, током најдуже премијерске владавине окренуо је израелско друштво удесно, а власт напушта остављајући иза себе земљу која је подељена и поларизована као никада у својој историји.

Успешно је промовисао читаву нову генерацију конзервативних политичара, али је искључиви кривац што је своје бивше партнере окренуо против себе. Тројица главних архитеката његовог пада – нови премијер Нафтали Бенет, Гидеон Саар и Авигдор Либерман – могли су да остану његови десничарски лојалисти какви су били да их Нетанијаху својим понашањем није претворио у жестоке противнике.

Сви они су од Бибија учили вештине меандрирања по фрагментисаном терену израелске политике, подржавали га и можда би тако и наставили да их премијер у некој тачки није продао.

„Нетанијаху је приморан да оде једноставно зато што је лагао и омаловажавао превише политичких савезника и подржавалаца и што је прекршио сувише обећања”, пише уводничар либералног „Хаареца” Аншел Фефер.

Јаир Лапид, лидер центристичке странке и по ротационом договору премијер од 2023, такође је био министар у Нетанијахуовом трећем кабинету, а да је вођа Ликуда поштовао споразум с лидером Плаво-беле коалиције Бенијем Ганцом не би и њега убацио у формацију која га је скинула с власти.

Као што је Ликуд 1977. окончао три деценије власти левичарске Лабуристичке партије, а Нетанијаху пре 25 година први пут постао премијер пошто је преузео контролу од старе гарде „ликудњика”, тако је сада дошло време да нова генерација покуша да изведе Израел из озбиљне политичке и социјалне кризе.

Нетанијахуови проблеми са законом – три корупционашка процеса која су против њега покренута – засад нису несавладива препрека, имајући у виду да ће трајати месецима, ако не и годинама. Упркос томе, многе Израелце је окренуо против себе покушавајући да по сваку цену остане премијер како би политичку моћ покушао да употреби да би зауставио судске процесе или обезбедио повољан исход.

Док је игнорисао демонстранте који су се недељама окупљали по Тел Авиву и пред његовом јерусалимском резиденцијом, веровао је да се, док год је снажан и у офанзиви, његове шансе повећавају. Оптужујући правни систем за „левичарску заверу” и правећи од себе жртву „дубоке државе”, сопствене интересе ставио је изнад интереса државе.

То не значи да је Нетанијахуова каријера окончана. Најмоћнији политичар после Давида Бен-Гуриона није рекао своју последњу реч и обећава наставак борбе из опозиције. Уосталом, он није изгубио изборе од некога ко је добио више гласова од његовог Ликуда, а и даље је на челу партије која има највећи број посланика у Кнесету.

Иза њега је деценија економског просперитета, ослоњеног на јачање приватног сектора и технолошки бум, драстично обарање броја жртава тероризма, мировни споразуми са четири арапске земље и најбржа вакцинација против ковида 19 на свету.

Да ли су сва његова остварења добра за Израел? Критичарима све то није довољно да се поравна легат дубоко подељене земље суочене с многим шизмама: левице и деснице, верског и секуларног, Ашкеназа и Сефарда, јеврејског и арапског.

Притом је, у недостатку озбиљнијих социјалних реформи, настала све мање правична држава у којој је током Нетанијахуове власти број Израелаца који живе у сиромаштву достигао 21 проценат.

Сачувао је статус кво продужене окупације без спремности за мировни продор с Палестинцима. Веран ставу да место Израела на Блиском истоку почива на моћи, а не компромисима, пропустио је прилике и учинио да Израел постане значајно индиферентан према траумама Палестинаца са окупираних територија на којима се наставља јеврејска колонизација, а мир престаје да буде тема.

Конфликт је успео да пребаци на маргине не само унутрашње, већ и светске политике. Одбијао је било какве озбиљније уступке отворено показујући да не намерава да га реши и Палестинцима омогући сопствену државу, како је обећао 2009. Уместо тога активирао је страх од Ирана.

Одлазио је Нетанијаху на инагурацију бразилског председника Жаира Болсонара, гостио мађарског премијера Виктора Орбана и продавао оружје филипинском председнику Родригу Дутертеу. Док се приближавао ауторитарним националистима удаљавао се од неких европских савезника.

С администрацијом Барака Обаме озбиљно је захладнео односе због нуклеарног споразума с Ираном, а с републиканцима Доналда Трампа успоставио је тако блиску сарадњу да је традиционална двопартијска подршка Израелу у Конгресу почела да еродира. На позив Џозефа Бајдена морао је да чека два месеца, док је шеф Беле куће Бенета по изгласавању кабинета позвао после само два сата.

Критичарима довољно, иако предстоје тешка времена. Нова влада састављена је од осам коалиционих партнера са свих могућих страна идеолошког спектра, па је у старту јасно да ће избегавати да се изјасни око кључних изазова земље – пре свега палестинског питања и контроле Западне обале.

Бенет ће бити „половични” премијер прве две године, Лапид ће га, ако кабинет преживи, наследити у истом ограниченом мандату. Ниједан неће моћи ништа да учини без сагласности другог јер обојица располажу правом вета. Попут римских конзула. Владавина компромиса.

Последњи покушај принципа ротације није успео кад је пре годину дана Нетанијаху формирао владу, а његов ривал Ганц узалуд чекао да на њега дође ред да седне у премијерску фотељу. Бенет и Лапид успели су да заједничком акцијом Бибија скину с власти, али сасвим је могуће да почиње нова ера у којој Израел неће имати ни природну владајућу већину ни истински снажног премијера.

„Ова, коју предводе десничарски политичари, влада која званично нема агенду око палестинског конфликта и која је саздана на имагинарном ’јединству’ и ’променама’, а не на садржајној политици, такође је Нетанијахуова победа”, закључује Фефер.

Заиста, неко ко је успео да 15 година влада Израелом није губитник, чак и када је на крају харизматични макијавелиста, безобзирни прагмата, бескомпромисни десничар, тврди националиста и мајстор политичког маркетинга био приморан да оде.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nikola andric
Svaki profesor zna sta je ''rasvetljavajuci primer''. Objasniti ''kompleksno'' sto je moguce jednostavnim primerima. Einstein je tako nesto tvrdio o ''jednostavnosti''. ''Pravna drzava'' izgleda kompleksna koncepcija. Ali, eto, primer Netanijahua u Izraelu i Sarkozija u Francuskoj pokazuju sta znaci nezavisno sudstvo odnosno da se korupcija i vlast mogu korigovati pravnim sredstvima. Opet drukcije receno da je zakon jednak za sve. Takvih primera nema na ''istoku''.
anavolimilovana
,,Da je zakon jednak za sve takvih primera nema na istoku". Jel vi to ozbiljno. Da je zakon jednak za sve Bibi bi odavno bio u zatvoru. Kada neki bivši visoki funkcioner sa istoka završi u zatvoru onda je po vama (i zapadnim političarima) to obračun sa neistomišljenicima. A kad se to isto desi sa nekim zapadnim političarima onda je to ,,pravna država i nezavisno sudstvo". Licemerje je čudo.
Ima, ima
Gledamo evo zadnjih mjeseci a i od ranije primjere u Holandiji, kako vole reci "blunder" za takve stvari. A Holandija je cini mi se i politicki i geografski na zapadu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.