Уторак, 03.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Понављају разред да би остали у дому

Од око девет хиљада деце и младих без родитељске бриге и пажње, њих 600 расте уз васпитаче у социјалним установама широм Србије, остали су у хранитељским породицама, а у најскорије време биће око двеста оних „најстаријих”, пунолетних, који ће морати да почну да брину сами о себи
И када се друже и договарају шта да раде увек су у кругу: чланови удружења „Мој круг” (Фото Удружење „Мој круг”)

Завршим средњу школу, онда вишу, па пређем на пољопривредни факултет, дипломирам и окончам мастер, и замислите не успем као инжењер да нађем посао нигде у Војводини. Шта ћу? Дођем у Београд, где земље „има највише у саксијама”, и запослим се – не зато што сам имала просек 9,5 или зато што сам имала написане одличне радове и што сам добра, вредна особа... Не, него захваљујући медијима јер сам сасвим случајно позвана у неку емисију да испричам своју животну причу, после које се јавио директор једног јавног предузећа и понудио ми посао, али како су њега сменили, тако су и мени дали отказ.

Јасмина Ђокић, тридесетогодишњакиња чије речи наводимо, није „само” једна од представница своје генерације, није јој запослење било једини проблем јер, срећом, данас ради у „Србијашумама”. Она је девојка с тешком животном причом и неко ко је био у систему социјалне заштите, како се то административно пише, а заправо значи одрасла у хранитељској породици попут њених браће и сестара јер је у седмој години остала без маме, у дванаестој без маћехе и у тринаестој без тате. А онда с пунолетством престала да буде брига државе јер овдашњи закони прописују да се неко ко нема родитеље или они не могу да брину о потомству с навршених 18 година сматра „зрелим” да изађе из већ поменутог система социјалне заштите. То значи из дома или одлази од хранитеља јер је способан за самосталан живот.

– Признајем, нисам чула да је било ко од оних које знам и с којима сам у контакту имао предност при тражењу посла у односу на друге кандидате с бироа. А знате ли да готово нико није научен да попуни уплатницу? А тек да се снађе за стан, посао, а по могућству да добро говори енглески, да има возачку дозволу, а реч је о младом човеку који од малих ногу није имао на кога да се ослони, који је остао без ближњих, па и имовине коју су поседовали, неко кога су силом прилика одвојили од брата или сестре јер је он у другој породици... – извлачи на површину неке чињенице и из сопствене биографије наша саговорница, рођена у Дубони код Младеновца.

И њен другар Новица Симанић, који је одрастао у дому „Јован Јовановић Змај” у насељу Браће Јерковић, слично говори о животу пуном парадокса због прописа које би несумњиво требало мењати и прилагођавати потребама деце без родитељске бриге. Они тек пунолетни не могу даље сами, упозорава Симанић, који је и сам успео да се избори да постане мушки фризер и брокер да би имао сигуран комад хлеб.

Оних који ће ићи путем којим је Новица прошао излазећи из дома у овом моменту има око девет хиљада, њих 600 расте уз васпитаче у домовима широм Србије, остали су у хранитељској породици, а у најскорије време биће око двеста оних „најстаријих”, пунолетних, на крају редовног школовања који ће бити препуштени сами себи. Једно је сигурно, моћи ће да покуцају на врата удружења „Мој круг, које су пре три године основали млади, такође, одрасли без родитељског старања у Србији, са циљем да онима који излазе из такозване алтернативне бриге пруже подршку на путу ка самосталности.

Чланови и чланице овог удружења прво су сами успели да испливају из мора невоља, зрелији су и искуснији од оних који напуштају систем социјалне заштите. Саставили су и списак задужења не би ли се изборили с милион парадокса које су сами искусили. Уз остало, залажу се и за промену слике о младима из такозваног система алтернативне бриге, раде на освешћивању друштва ако би у те две речи могло да се спакује стално указивање на отежавајуће законске одредбе и понекад лош рад центара за социјални рад, али пре свега својим вршњацима помажу да развију вештине неопходне за почетак самосталног живота.

Јасмина и Новица додају да у удружењу „Мој круг” свако доприноси колико може, помињу другаре Дениса Ћулаховића и Илијану Кладар, подсећају да је почело идејом да се створи круг младих, одатле и име, који ће међусобно да пружају подршку једни другима. Највећи изазов је, кажу, суочавање с реалним светом, а притом си сам без савета и подршке. Оно што су сви препознали као највећи изазов јесте свакако недостатак информација – коме могу да се обрате за нека основна питања када је реч о самосталном животу.

Центар за позитиван развој деце и омладине или скраћено ЦЕПОРА својим пројектом „(Не)видљиви млади: Кампања о младима који напуштају систем социјалне заштите” настоји да овим младим људима помогне, док се „једног лепог дана не промене прописи”. Директорка центра Лидија Буквић подсећа да због дужег останка у дому или код хранитеља многи обавезно понављају разред, исто тако намерно падају годину на факултету ако наставе школовање јер док су на редовном школовању, али не дуже од 26. године, збринути су, имају адресу на коју могу да се пријаве, траже помоћ.

– Они који живе у Београду, за разлику од других места у Србији, могу да рачунају на смештај, привремени стан који им главни град понуди, под условом да су вредни, добри студенти, не праве ексцесе. Комуналије две године плаћају парама од новчане помоћи која им исто толико траје и раде на црно да би имали од чега да живе јер ако пријаве да су запослени, губе све привилегије – и стан и финансијску помоћ – појашњава Лидија Буквић.

Ове проблеме наша саговорница види као врх леденог брега јер нема сумње да би прописе у овој области требало добро прочешљати и – променити, прилагодити свакодневици младих који немају ослонац родитеља. Дa та такозвана помоћ постане стипендија и подстрек за добре оцене, а не разлог за понављање разреда или године на студијама, a пут до посла и „позитивна дискриминација” при запошљавању писано правило, а да не помињемо адресу и „пријављивање код некога” да не би остали на улици без икаквих права и подршке.

– Нису наши људи неосетљиви, погађа их туђа мука, али малишана у Звечанској сви се углавном сете пред Нову годину, онда их затрпају играчкама и пакетићима, буде и торти, па настане мук до следећег децембра. Време је за нови систем и прописе – примећује директорка Центра за позитиван развој деце, што Јасмина Ђокић и Новица Симанић добро знају и – памте.

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Саша Комшић
Поздрав за Новицу,ако се добро сјећам био је у групи васпитачице Виде Радин, а моја маленкост у групи васпитачице Евице Јамрик.Тешки избјеглички дани,али дани којих се са поносом сјећам,онако како се сјећам и вриједних васпитачам,који нас уче,како често волим рећи дјеци којој сад предајем у гимназији,животу какав нас чека, а не какав бисмо жељели.
Sndr
Centar za socijalni rad bi trebalo da se potrudi da deci bez roditelja i onoj izmestenih iz svojih porodica, nadje hraniteljske porodice koje se time ne bave profesionalno i iz kojih moraju da odu nakon sto postanu punoletna, vec takve hraniteljske porodice koje ce ovu decu prihvatiti kao svoju i gde ce moci da ostanu dokle god to zele. Licno znam par slucajeva gde je ovo slucaj, tako da nije nemoguce samo treba malo vise truda i zalaganja.
Кад се тера мода по сваку цену
Не може jедно удружење да исправи системску заблуду (грешку државе) која плаћа смештај у хранитељским породицама за 8400 деце, а само 600 је смештено у државним установама-домовима. Дакле, држава прво потроши сваког месеца (8400х34100) 286 милона динара за хранитељство у приватним аранжаманима, што износи 2,44 милона евра, уместо да се новац инвестира у квалитетне капацитете у домовима за децу без родитеља, продужење школовања са средњег на високо, као и старосне границе са 18 на 26. година.
Gradjanin
Ne postoji ustanova koja moze nadomestiti porodicu. Biti smesten u ustanovi nije prirodno okruzenje... Koliko shvatam to je razlog zasto se deca pre smestaju u hraniteljske porodice nego u ustanove (domove). Ne mozemo mi laici da raspravljamo , zato postoji struka. Lepo sve sracunato, ali zivoti dece nisu samo brojke, vec svaki zaseban slucaj...
marko
Ovu decu koje je bukvalno drzava odgajala , ako su odlični đaci treba primati u državu službu, a ne lenjivce preko veze.
dusan1
Neznam koliko je humano i 'demokratski' uplitati državu u nečiju sudbinu ali savko od nas ima neku muku kao u priči o čoveku koga boli zub kad sretne onog što ga je zmija ujela. Osim napuštene ima i invalidne dece i mladih osoba koje vrlo teško neki privatnik (bez profita) hoće i može da zaposli. Ali država bar može da na poslove plaćene iz budžeta propiše neke uslove koji daju prednost u zapošljavanju osoba sa 'posebnim' potrebama a ne da nepotizam i preopruke budu osnovni uslovi za posao.
Nis Rados
Такав закон постоји. Државне фирме морају имати одређени проценат особа са инвалидитетом, мислим да је око 2 %.
Саша Микић
У ''мрачним комунистичким временима'' малте не у сваком граду је постојало предузеће ''Дес'', које је имало за циљ професионалну рехабилитацију, оспособљавање за рад инвалидних лица и инвалида оштећеног слуха. У тим ''мрачним'' временима је постојала брига за људе, али у капитализму је ''свако за себе'', па тако да је остављено сваком да се брине о себи, а држава брине само о социјали и тоје све. Тражили сте, гледајте! Ах, да, сва су та предузећа ''страдала'' у приватизацији.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.