Недеља, 01.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Деконтаминација српско-албанских односа

У Раминој Тирани били су запрепашћени Куртијевом авантуром, кад је не само дошао да гласа у албанској престоници, већ је на априлским изборима кандидовао своје Самоопредељење за парламент Албаније
Никола Костадиновић

И Никола Пашић и Есад-паша имали су идеју да повежу Србе и Албанце, у то време најчвршћом и најефикаснијом везом – железницом. Давне 1914. део њиховог тајног споразума потписаног у Нишу била је и градња пруге од Србије до Драча. Међутим, рат, општа међународна пометња и политичке смицалице учинили су да од овог пројекта не буде ништа, али добра идеја уме да чека онолико колико је потребно да би постала стварност. Макар и 107 година.

Толико је трајао вакуум у којем у односима Срба и Албанаца није било ниједног стратешког корака напред. Толико већ траје период у којем два највећа балканска народа, свако на својој страни, бележе искључиво мртве, расељене и ухапшене кад је реч о протоку људи, а од протока капитала срушене куће и спаљена имања. Преостале две фундаменталне слободе заједничког европског тржишта – проток роба и услуга свесно нећемо помињати, не само зато што су безначајне између Срба и Албанаца, већ што су једнако трагичне свих протеклих 107 година.

Албански премијер Еди Рама поменуо је недавно четири европске слободе у контексту Срба и Албанаца, али без помињања мртвих и ухапшених, рушења и спаљивања. Поставио их је као алтернативу етничким поделама и чврстим границама, концептима који су до сада превладавали у односу два народа: „Дати свима прилику да буду слободни да се крећу, тргују, да имају могућност да померају капитал, услуге и, сматрам, ту је реч пре свега о укидању граница”.

У једном од до сада најотворенијих интервјуа за „српско тржиште” (Јуроњуз Србија), албански премијер жестоко је заговарао и срчано бранио пројекат мини-шенгена, који је покренуо са српским председником Александром Вучићем и македонским премијером Зораном Заевом. У октобру ће се навршити две године откако су њих тројица у Новом Саду отворили причу о мини-шенгену, односно о зони отворених граница за четири европске слободе, малој имитацији европског интегративног модела заједничког тржишта.

Али и пре иницијативе о мини-шенгену, Србија и Албанија покушале су да на нови начин уреде своје односе, јер су процениле да можда ипак постоји алтернатива стогодишњем конфликту. С првим великим састанком пословних људи из Србије и Албаније у Нишу 2016. године (Вучић и Рама били су покровитељи) поклапа се почетак великог раста међудржавне робне размене. Од тада до данас она је порасла за чак 70 одсто, а у међувремену је око хиљаду српских фирми успоставило бизнис с партнерима из Албаније. Грађани обе земље могу да прелазе границу без пасоша, односно само са личном картом. Прошле, пандемијске године, у Албанији је летовало пет до шест пута више српских туриста него годинама пре тога.

Апсолутне бројке и даље су мале, трговина и инвестиције нису великог обима, број туриста је и даље низак, али су трендови раста запањујући. Они показују да имамо на делу велико отварање Србије и Албаније једне према другој. Баријере падају и ускоро ће само од Србије и Албаније, од њихових пословних интереса зависити да ли ће и колико искористити могућности које им се пружају. Баш као између било које друге две земље које желе да сарађују и имају отворене границе.

Да ли ће, међутим, овај опробани рецепт за обострани напредак бити довољно делотворан против дубоко укорењених предрасуда, митова, али и нерешених политичких питања? Могуће је да ће економско отварање колабирати под снагом косовског питања, на пример, или анимозитета који су се таложили кроз историју. Али, вреди покушати.

Србија и Албанија у блиској будућности сигурно неће приближити ставове у вези с Косовом. Чак ни онда када (не ако) Београд и Приштина буду склопили компромисни споразум на којем се ради већ читаву деценију. Али да ли је то баријера која треба да држи на чекању економску сарадњу, проток људи, робе и капитала? Трендовима раста који пробијају плафон показало се да за такво чекање нема никаквог разлога. Нема разлога ни за чекање на градњу ауто-пута од Ниша до Драча, осим ако ти „разлози” нису у сфери окошталих митова да ће се Албанци окористити о Србију и да Срби не треба с њима да имају никаква посла.

Пројекат отварања воде двојица прагматичних лидера, Србин и Албанац, на основу прецизне рачунице која им се поклопила. И један и други желе да интегришу своје земље у Европу, а то иде доста споро. Шта можемо да урадимо у међувремену да то не буде пуко чекање, уз повремене ћушке испод ребара, јер тако Срби и Албанци раде једни другима већ јако дуго? Одговор је у отварању, где год је могуће, где год за то има опипљивог разлога и где год то доноси корист и једнима и другима.

И Вучић и Рама имају за овакво отварање подршку својих грађана. Они се већ годинама састају, разговарају, сарађују, бирају речи кад говоре један о другом и за то их нико не кажњава, напротив. Вучић у Србији има већу подршку него што је имао пре првог састанка с Рамом, а Албанац је у априлу поново победио на изборима, иако већ годинама ради заједно са Вучићем. Српски председник је по много чему ближи партнер Едију Рами него што је то Албин Курти, иако би по историји, предању, националном осећању морало да буде другачије.

У Раминој Тирани били су запрепашћени Куртијевом авантуром, када је не само дошао да гласа у албанској престоници, већ је на априлским изборима кандидовао своје Самоопредељење за парламент Албаније. Овај национални експанзионизам из 19. века нема ниједну додирну тачку с проевропском Албанијом 21. века коју гради Еди Рама. А гради је заједно с Александром Вучићем, не у конфликту с њим. Важи и обрнуто.

Јако лидерство Вучића и Раме, подударност њихових визија и стратегија за Балкан, а нарочито за распетљавање изузетно компликованих и контаминираних односа Срба и Албанаца, важна је историјска шанса, која се не указује често и била би трагедија ако би била пропуштена. Срби и Турци би и дан-данас били заокупљени митовима, зулумом, хајдуцима и натицањем на колац, да се у једном историјском тренутку на истој фреквенцији нису нашли Александар Први и Кемал-паша Ататурк. Пресекли су неразмрсиве историјске чворове и отворили потпуно нови пут за две велике балканске државе. Београд и Тирана имају шансу да понове ову добру историјску ситуацију, а њихови лидери већ раде на томе.

Можда ће завршетак последњег од 384 километра дугог ауто-пута између Ниша и Драча бити сатисфакција Пашићу и српском пријатељу, Албанцу Есад-паши за њихов никада неостварени пројекат „јадранске пруге” на истој траси. Али боље је да остане без историјске патетике и да служи оној сврси због које је и направљен – брзом, безбедном и неометаном кретању људи и робе између две блиске државе. Тако га, барем, виде лидери Србије и Албаније у 21. веку и зато има шансу за успех.

Директор Међународног института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Stevo
Pojava "malog Šengena" nakon najturbulentnijeg perioda odnosa između Srba i Albanaca je puna misterije. Iznenada, bez ikakve najave, hvatanje za vratove se pretvorilo u zagrljaj. Siguran sam da će se u toj zajednici čudovištu Srbija, Albanija, S. Makedonija rešavati i status Kosova, koji će formalno ostati deo Srbije a stvarno deo Albanije, našto će reagovati severni deo Srbije - Vojvodina. Da li ćemo se vratiti na 1914.? Da nas ne iznenadi!!!
Vladislav Marjanovic
Kako god da se okrene, za male napacene narode bivse Jugoslavije "Mali Sengen" je ipak najbolje resenje. Geografija ih prinudjuje da zive na istom prostoru i medjusobna saradnja je bolja opcija od sukoba. Pitanje je jedino kako ce se drzati supersile. Za njih, nisu problem narodi vec Jadransko more i Otrantska vrata. Ko ih poseduje, drzi u rukama kljuc rezervnih vrata Evrope, a jagma za tim kljucem lomice se na grbaci balkanskih naroda. Osim ako ih balkanska uzajamnost ne bude neutralisala.
Vojislav
Zamisli, odnosi Albanije i Srbije u usponu. Kad se to ne može reći za odnose sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom, daj šta daš, dobra je i Albanija, da bi se reklo nešto lepo o našem predsedniku, o njegovoj i Raminoj podudarnoj balkanskoj viziji. U prošlom tekstu "Američki komplimenti Srbiji" za to je poslužila izjava izvesne ministarke SAD da je Srbija "ekonomska lokomotiva zapadnog Balkana"

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.