Уторак, 21.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: НИКОЛА ГРБИЋ, одбојкашки тренер

Нови клуб у интересу породице

После историјског успеха за Заксом и освајања титуле Лиге шампиона, Грбић се враћа у Италију, у Перуђу: „Не одлазим из Пољске због бољег уговора већ зато што је то боље за моју породицу”
(ЦЕВ)

У време кад новац диктира све, постоје и они који су у ситуацији да постављају услове и да бирају, али се пре свега воде практичним потребама своје породице. Тако је поступио одбојкашки тренер Никола Грбић (47), европски клупски првак у одбојци, који је раскинуо уговор са пољском Заксом и вратио се у Италију (Перуђа) да би се његова супруга и два сина осећала „као код куће”.

Ову одлуку донео је дан после историјске победе Заксе против Трентина у финалу Лиге шампиона (3:1), кад нико у клубу није могао ни да наслути да ће без њега бранити титулу. Уместо да настави двогодишњи уговор, враћа се у Италију, своју другу домовину, у којој је као играч за две деценије (1994‒2013) освојио све могуће трофеје, где је и почео тренерску каријеру (2015), управо у Перуђи.

‒ Контакт с Перуђом је почео одмах после пласмана у финале Лиге шампиона – каже Никола Грбић. ‒ Велики клубови су звали играче Заксе и мене, што је нормално, имајући у виду то како смо играли и шта смо направили. У први мах, нисам ни помишљао да разговарам о тој теми, јер сам имао двогодишњи уговор са Заксом. Међутим, због породице сам почео да размишљам у том смеру. Врло брзо сам се договорио са Перуђом, мада сам негде већ знао да ће прихватити моје услове, какви год били, зато што су од свих тренера разговарали само са мном. Чекали су само да пристанем на преговоре. Размишљао сам две-три недеље да ли да отворим ту причу, не само због уговора са Заксом и односа према људима у клубу већ и зато што је доста играча потписало уговоре због мене.

Како су на то реаговали људи који воде Заксу?

У први мах нису хтели да разговарају о тој теми. Спонзори, који су и власници клуба, нису хтели ни да чују за то. Хтели су што милом што силом да ме убеде да останем, мислећи да то има везе с некаквим посебним условима. У разговорима са Швидерским (Себастјан Швидерски, председник Заксе), рекао сам му да то нема везе с новцем и бољим условима већ да се само ради о мојој породици. Моји синови су у осетљивом узрасту, 14 и 10 година, кад траже више пажње. То је једини разлог. Моје најбоље тренерско искуство је управо било ово у Пољској, у сваком погледу: однос са играчима, тренерски стаф, услови за рад, резултати, па и новац на крају крајева.

Како су играчи Заксе реаговали, поготово они који су продужили уговор због вас?

Били су разочарани али су разумели ситуацију. Знају какав сам. Нису то сазнали из новина већ од мене, дан после финала Лиге шампиона, када смо имали заједничку вечеру са спонзорима. Позвао сам тада баш момке који су продужили уговор због мене и објаснио им своје мотиве. Одлично су реаговали. Није им било право, али су ме разумели. То само потврђује мој утисак да је Закса била моје најбоље тренерско искуство, јер не можете да правите велике резултате без међусобног поверења и разумевања унутар тима. У прошлој сезони добио сам сјајан фидбек од играча, нешто што је ишло и изнад професионалних односа. На растанку сам код момка који је био МВП, Шливке, видео и сузе. Рекао ми је: „Ти си више веровао у мене него ја сам”! Кад то чујеш од свог играча, онда нема ничег изнад тога! Утолико ми је ова одлука била тежа.

Кад кажете – породица је превагнула – мислите на то што ће ваши синови (Милош и Матија) наставити школовање у Италији, земљи у којој су од рођења?

Да сам остао у Пољској, они би морали да се врате у Србију. Старији син се родио у Италији, обојица имају већи фонд речи у италијанском него у српском језику, тако да ће њима повратак у Италију бити као жаби скок у воду. Имали би више проблема да уче на ћирилици. Протеклих годину дана били су у Катовицама, где нам је била најближа школа на енглеском. Ја сам путовао сваког дана, између клуба (град Кенђежин) и породице, сат вожње у једном смеру. Протеклих годину дана смо, као и сви, морали да се навикавамо на живот са короном. Момци су имали углавном онлајн лекције, дуго су били затворени са супругом која није ни могла да оствари некакав друштвени живот.

Колико су синови заинтересовани за одбојку, имајући у виду то да су из једне од најчувенијих одбојкашких породица на свету, да су им и деда (Милош) и стриц (Вања) и отац освајали медаље на највећим такмичењима?

Старији (Милош) тренира одбојку, све више се интересује за њу, док је млађи и даље у баскету. Милош је почео одбојку више због тога да би задовољио тату него што му се допала на први поглед, али сада видим код њега жар. И Вања и ја смо ишли на татине тренинге, тата нас је водио, играли смо одбојку с њим, што је природна ствар. Нико нас није терао већ је то био природан амбијент за нас. Као што деца лекара уписују медицину, деца правника – права, глумаца – глуму…. Родитељи ту пасију преносе на децу. Кад она виде да родитељи имају страст према томе, онда она то следе.

Каква је ситуација у Перуђи, шта се очекује од вас? Претпостављамо да сте се чули и са Гораном Вујевићем који је остао у том клубу и после играчке каријере ?

Нормално, очекује се да освојимо све трофеје. Прошле године су потрошили много пара на појачања, али нису испуњена очекивања. Прави се екипа да освоји све трофеје. У једном клубу са таквом традицијом, са таквим буџетом, природно је да се захтева највише. Самим тим је и притисак највећи.

Видели смо да сте веома емотивно прославили титулу европског првака са Заксом. Који су најемотивнији тренуци у вашој каријери, било као играч или тренер?

Можда је најемотивнији био опроштај од репрезентације у Риму (Светско првенство 2010, бронза). Наравно, увек су биле бурне емоције код свих оних великих успеха, када освојите први скудето, прву медаљу са репрезентацијом, па прву олимпијску медаљу, па прво олимпијско злато… Било је много таквих тренутака, али је можда Рим нешто посебно, јер то је био крај једног незаборавног циклуса, моменат када схватите да нема нових прилика.

Овог лета се навршава четврт века од прве олимпијске медаље (бронза) наше репрезентације, на Олимпијским играма у Атланти 1996. На путу ка тој медаљи репрезентација је кренула из мрачног тунела”, из санкција Уједињених нација, затим необичних квалификација за „Евро 1995”… Шта је било најважније да се утаба тај златан пут којим је тада кренула наша одбојка?

Морало је много тога да се поклопи на том путу. Прво да уђемо уопште у квалификације за Европско првенство, па заврзлама да се играју мечеви у Србији или Данској, Шпанији… Зато што су морали накнадно да нас убацују у календар. Све те федерације чији су нам тимови били ривали, учиниле су све да нам максимално отежају да не будемо комплетни. Све је било напето. Када се све завршило пласманом на Европско првенство 1995, тог момента нисмо размишљали о Атланти већ само о томе да је испуњен један велики циљ ‒ да се вратимо на међународну сцену. И онда ајмо корак по корак…

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Panonski mornar
Secam se... S pokojnim Žaretom Petrovićem. Lako mu odbojkasko nebo bilo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.