Недеља, 01.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

У Америку сам стигао на сплаву

„Први пут смо ја и пријатељ покушали да препливамо. Ни сплав нисмо направили. Покушали смо пливајући. Али он се удавио а мене су ухапсили и стрпали у затвор. Био сам тамо седам месеци. И никада се нећу вратити на Кубу, говори пркосно а једва скрива сузе.”
ЕПА ЕФЕ - А.К.

Из Карибског раја, силом прилика раније него што сам желео и планирао, вратих се из Канкуна и слетех у Чикаго по јануарском кијамету и снежној олуји. Одмах се укрцах у аутобус за Медисон, успут кијамет а у Медисону ме дочека снежна олуја.

Стигао сам у град сат после поноћи. Сви пријатељи ником поникоше, никога нема да ме чека. На уласку у град наручим вожњу убером, и успем да је уклопим скоро у минут, тако да нисам морао да се мрзнем и чекам возача по снежној олуји какве су честе зими у Висконсину.

А возач пријатан неки човек, одмах се види да је Латино Американац, само не знам одакле је.

Путеви лоши, клизави, ноћ душу дала да се не излази никуда из куће, и ја сам му захвалан сам му што је уопште изашао да вози по оваквом времену. Пита ме којим путем да иде, а ја му кажем да никуда не журим, којим год жели нека вози и само лагано.

ЕПА ЕФЕ -Џ.А.

Мало затим наравно пита ме одакле се враћам и ја му рекох да стижем из Мексика.

- Ох, тамо је опасно, каже ми али не са било каквом дозом ароганције, већ са гласом скрушеног, скромног човека.

- Моја жена је из Мексика, додаје. Али био сам тамо само једном, део у коме она живи је превише напет и опасан. Ви сте друго, ишли сте као туриста сигурно на безбедним местима.

- А ви одакле сте, питам ја пошто видим да је Латинос.

- Ја сам са Кубе, одговара ми.

Одушевим се, јаве ми се моменти сећања на моје шетње Хаванским улицама, запљусну ме на трен у мислима капи воде са Малакона, срце ми заигра ритмом музике који се на овом рајском острву може чути по цео дан и ноћ.

Обожавам Кубу а од свих емиграната на овом свету према Кубанцима гајим огромно поштовање. За разлику од свих осталих који у потрази за личном срећом крећу ка „обећаним рајевима” легалним и нелегалним путевима прелазе границу, Кубанци то углавном чине импровизованим сплавовима, преко Карибског мора, како би се домогли Флориде. И због тога, увек кад их сретнем, према њима осећам дивљење.

ЕПА ЕФЕ -Х.К

Разговор смо наставили о обичнијим стварима.

- Куба је прелепа. Најбољи шећер прави се на Куби. Најбољи дуван гаји се на Куби. Када би се само отворили били би најбрже растућа економија. А Куба је најбезбедније место за туристе, каже он.

- Зато што се нико не зеза са властима, коментаришем ја кроз шалу.

- Тако је. На Куби једино не смеш да говориш против власти. То се једино не сме. Ако можеш да ћутиш, у суштини имаш леп и релативно обезбеђен живот.

- И музику на сваком кораку. Када сам био у Хавани чула се у свакој улици, испред сваке загрде, у сваком дворишту. Увек та предивна музика коју сам заволео, почео да је често слушам и научио неколико песама на шпанском због ње.

- Нема лепше музике од Кубанске нити боље медицине него што је Кубанска.

Е ту се обојица сложисмо.

- А како сте дошли овамо, упитах готово нехотице, пошто ми је пре тога рекао да је у Медисону двадесет и седам година. Упитах и пожелех да повучем питање у истом тренутку, као да сам знао да ћу завирити у нешто дубоко и приватно.

И глас му се променио. Вози кроз онај кијамет и као да скупља речи у устима којима ће ми одговорити.

- Преко мора, каже и направи кратку паузу. А онда настави.

- Први пут смо ја и пријатељ покушали да препливамо. Ни сплав нисмо направили. Покушали смо пливајући. Али он се удавио а мене су ухапсили и стрпали у затвор. Био сам тамо седам месеци.

ЕПА ЕФЕ - Х.А.

Али побегао сам им. И успешно сам се крио неко време, а онда смо решили да направимо сплав. Било нас је осморо, међу њима и мој отац. Али нисмо сви стигли до обале.

- Невероватно, кажем ја и наравно не усуђујем се да питам шта је даље било, и ко се није домогао Флориде од њих осморице.

Жао ми је да га слушам тако, у исто време и драго што сам га питао јер ми се чини да и он сам жели да још једна душа више сазна за патњу овог величанственог народа са Кариба.

- И никада се нећу вратити на Кубу, говори пркосно а једва скрива сузе. Кад год помислим да се вратим и посетим увек ме надвлада тај осећај ужаса на мору и мог пријатеља који се дави. Никада се нећу вратити! Обожавам овај Медисон, не желим нигде другде да живим!

- Али погледајте овај снег и овај кијамет, кажем ја у покушају да му скренем мисли. Зар Куба није рај наспрам ових зима у Висконсину.

- И снег сам заволео, додаје он још енергичније, још пркосније. И снег сам заволео! Волим чак и да га чистим! Возићу до неких пет сати изјутра па онда одох да чистим снег, па на спавање!

- Жао ми је. Искрено ми је жао. Али ко зна, можда једнога дана... Никада не знате. На крају, власти је власт а земља је земља....

Остатак пута смо ћутали. Нисам желео више ништа да га питам. Знам ја добро да га земља зове свакога дана, сваке ноћи, и свакога јутра после чишћења снега.

Добро знам да се пре него што заспи у мислима враћа улицама Хаване и свог родног места, да у сновима завирује у своју родитељску кућу и као дух пребира по собама и намештају. А знам и колико га боли што га је земља одбацила.

И надам се да ће у будућности и он и земља наћи снаге за праштање. Једино земља и мајка вечито чекају и вечито праштају.

У том се примакосмо мојој згради. И док сам излазио из његовог аута и извлачио торбу, погледи су нам се срели на трен.

-  А је ли, да ниси ти гладан, имам овде нешто? - пита опет онако доброћудно, скромно и скрушено, са гласом човека који је после много мука пронашао свој мир.

Возач који је понудио путника парчетом хлеба које има. Мора бити да због оваквих праведника, „не светих а светих”, ма које вере били, Бог још увек у својој милости држи овај свет.

- Нека хвала, пуно хвала на вожњи. И све најбоље пријатељу!

Увукао сам се у стан, побацао торбе на под, укључио грејање, насуо себи дупли виски и кроз мрачну собу посматрао као напољу веје снежна олуја и наноси сметове по паркингу.

И дуго сам размишљао како једна избеглица из Карибског раја обожава вожњу по овом кијамету, како је вероватно већ стигао кући и како се спрема да чисти овај снег.

 

Предраг Рудовић

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 
 

 

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zoran
Kuba je lepa Kanadjanima ako ne kasni avion u povratkju, a kasni cesto. Bili 5 puta tamo, 3 puta iz Kanade, 2 iz Amerike, sa tim da sam rekao Amerima gde sam bio jer je mnogo gore slagati ih. U Americi mnogo ne valja ako lazes. Pita me jel ja znam da oni ne stoje dobro sa njima. Reko znam, al ja imam samo zelenu kartu. Nema to veze, kaze on, a znao sam i ja. :) I tako...nije bila frka. Samo ih ne lazite, jedino kao znate da nema sanse da vas uhvate u lazi.
Dejan
Svaka čast na tekstu - naročito za deo ,,NESVETI, A SVETI"
Zoran
Bitno da na Kubi se vencavaju gej brakovi stranaca, na plazi, gledali pre 15 godina, slucajno naisli. Imaju i parade ponosa. Eto, fino neko drustvo.
Djole Petrović
Uz uobičajeno dobar tekst od ovog autora dobijamo i uobičajeno neobičnu priču. Naime, slično junaku ove priče, nama bliži Rumuni su na put za Australiju kretali na auto-gumi, preko Dinava. U razgovoru sa njima je uvek provejavala seta i nostalgija za zemljom iz koje su "otplivali" na toj gumi. I želja za povratkom, ili makar za letom sa povratnom kartom. Ovde...
Милорад Станковић
"Карибски" се каже на "србском", а "карипски" на "српском".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.