субота, 19.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ХАНА СЕЛИМОВИЋ, глумица

Живимо у друштву пуном табуа

Стварност је доминантнија и упечатљивија од свега што уметност може да понуди. – Верујем да је позориште преживело и горе. И да ће преживети и ово. А да ли имам поверења у људе, то је већ сасвим друго питање
(Фото: Немања Танески)

Драма „64” Тене Штивичић, у режији Алисе Стојановић, о женама и мушкарцима, деци и родитељима, стварности и машти, нови је глумачки искорак Хане Селимовић, уједно први у својству сталног члана Атељеа 212. Представа прати интиму савременог брачног пара који се ломи под теретом очекивања: сопствених, изневерених, међусобних и оних које им намеће друштво. Премијера је изведена на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212. Сценограф је Дарко Недељковић, костимограф Јелисавета Татић Чутурило, композитор Иван Бркљачић. У представи „64” играју и Милош Тимотијевић, Јелена Ђокић, Владица Милосављевић, Бранислав Зеремски, Иван Јевтовић, Владислав Михаиловић и Денис Мурић.

Иза даровите Хане Селимовић су бројне позоришне и филмске улоге: Дуњаша, Мајка, Сена Зољ, Олга, Цмиља, Јула, Анабел, Саша, кћи Лебедових, Анисја, Дорина, односно Мила, Роса, Лени, Дивна Дукић, Јована Несторовић....Шта се заправо крије иза наслова „64”? Чиме вас је освојила сценска поетика Тене Штивичић ?

Морам да признам да ме је пре него што сам и прочитала сам комад, прво освојила идеја о раду са Алисом Стојановић. Она је редитељ многих представа које сам веома волела и прижељкивала сам нашу заједичку сарадњу. Слично је и са Тениним текстовима, ценила сам их као публика, и десило се да ево први пут када имам прилику да играм у нечему што је она писала, имам утисак да нема тачније драме, тренутка, ни улоге за мене, сада. Тена је пре свега једна паметна и духовита жена. А ја волим такве жене. Њен начин писања је бистар, убадајући, са пуно хумора, заправо веома политичан и застрашујуће савремен. Није тешко бити освојен нечим таквим. Број 64 је број призора из живота једног пара, о коме гледамо представу.

 У овој драми Тена Штивичић проговара о женама и мушкарцима, о деци и родитељима... Шта вам је у случају ове представе било најважније?

Најбитније ми је било да у овим суманутим околностима успемо да створимо нешто што нас се свих тиче. Мислим да живимо у времену које је толико извитоперено да је врло тешко наћи тему коју уметност може да обрађује, а да нас се та тема заиста тиче. Некако је стварност доминантнија и упечатљивија од свега што уметност може да понуди. Ова представа пак говори о доминантној стварности која меље, у којој се људи без обзира на најбоље намере једноставно изгубе. О томе како су неизговорене, а подразумеване речи склизак терен, о томе шта је заправо одговорност, и за кога смо ми одговорни. Да ли једни за друге или је свако сам, на крају? Мислим, дакле, да су у питању врло универзалне теме, без обзира на специфичне околности о којима сам текст говори, које на неки начим служе као лакмус папир који разоткрива неуралгичне тачке савременог друштва, ако ишта слично друштву и постоји. Овај текст говори о људима под притиском. Дакле, мање више, о свима нама.

Тену Штивичић је одувек занимало да пропитује стереотипе, изокреће прихваћене наративе. У драми „64” разоткрива интиму савременог брачног пара који се ломи под теретом очекивања: сопствених, изневерених, међусобних и оних које им намеће друштво. До каквих прознаја сте дошли током процеса проба?

Колико год да се ми осећамо еманциповано, „без обзира на све наше прогресивне и савремене идеје”, како каже моја јунакиња, ми живимо у друштву пуном табуа. Самим тим и у друштву пуном стега. А тo осећање се понекад најбоље отпушта гласним говором о осетљивим темама. Тело једне жене, њени хормони, менструације, менопаузе, трудноћа, одлука о рађању, одлука о заједничком животу или браку, одлука о избору професије, све то делују као нешто што се подразумева. А ништа се не подразумева. Дакле, све су то теме о којима се мора говорити, истрајно, док оне заиста не постану налик на „добар дан”.

Каква је у том контексту судбина ваше јунакиње? Које дилеме су вас мучиле док сте проналазили сценска решења за одсликавање свих нијанси њене личности ?

Никада није упутно говорити о дилемама унутар процеса, пре свега јер оне звуче много баналније него што људи воле да говоре у интервјуима. Ја сам се, рецимо, повремено питала умем ли и даље да глумим, да ли сам икада умела, шта је данас уопште смешно, да ли ће заиста на крају свега овога у салу ући публика, и ако проглумим, да ли ћу ослабити пет кила до премијере. Кажем вам, много мање интелектуално, него што читаоци воле.

У каквој атмосфери сте радили представу?

С обзиром на околности, представа је настајала у магично познатим околностима, налик на нормалне. Хвала Атељеу на томе.

Човека мењају околности. Прилагођава се. Шта све човек у налету времена мора да потискује у себи?

Човек мало тога треба да потискује, сем ако тиме не угрожава на озбиљан начин друге људе. Рецимо када осетите потребу да жену упитате кад ће се удати или да је посаветујете да би било боље да има децу уместо кућне љубимце, када за жену која пријави злостављање поставите питање, зашто не раније, зашто баш сада, када осетите порив да анонимно на интернету напишете нешто увредљиво и ружно о било којој особи, предлажем да тај необичан нагон потиснете. Потискивање некада уме бити и корисно.

Како видите будућност позоришта?

Да умем да видим будућност, верујем да не бих била глумица. Оно што пак умем то је да верујем да је позориште преживело и горе. И да ће преживети и ово. У ком облику ће преживети, то је већ до нас. А да ли имам поверења у људе, то је већ сасвим друго питање.

Коментари8
cba88
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bilja
Jel njen deda stric bio Mesa?
Sasa Trajkovic
Честитке младој глумици на каријери вредној поштовања, поклоници богиње Талије били су искрени поштоваоци игре која живот значи... Тешко је у хипер продукцији серија, филмова које својим квантитем нису нужно донеле и квалитет напротив комерцијалношћу и са више пара али мањка креативности остати на правом путу као и фенси новотаријама у виду неког ретроградног феминизма који се увлачи агресивном медијском кампањом у све поре друштва и савет да се држи традиционалног позоришта јер АРТ није мода.
milenko popić- etnoseljak
"Život je težak. To je posao kao i svaki drugi", zapisao je neko.
Титов пионир
Danas u ovom svetu nema nikakvi zabrana ni gresnih dela.Sve je dozvoljeno.Doduse ne za svakog, kao u ostalom kao I u starom Rimu.
Dr. P. B. Markovic
Rec "TABUA" ne postoji u Srpskom jeziku. Politika je naj starija novina na Balkanu na Srpskom jeziku. Treba Editor Politike da zahteva da svi koji pisu artike u Politici pisu na Srpskom jeziku. Nemojte se praviti da znate Engleski jezik i mesate po koju rec u nas Srpski jezik. Kakav primer dajete mladjim generacijama i kako cemo sacuvati nas Srpski jezik?
Mili
Iz vašeg komentara mogu da zaključim da ste veliki nacionalista pre svega i da verovatno ne govorite engleski ili bilo koji drugi strani jezik. Stoga ne možete da znate i shvatite da svaki jezik ima tendenciju menjanja kroz vreme. Srpski jezik ima bar 10% reci koje su dosle iz francuskog jezika. Ako pogledate Vujakliju videćete i sami. Drugo to ovde nije bitno, bitno je šta je mlada i talentovana glumica imala da kaže. Pozdrav za Hanu i sve najbolje ❤️
Кокан
@Табу "коментатор" тј читалац може да буде и неписмен, не видим зашто исправљате дотичну/ог за неке речи. Док носиоци званичног и јавног имају одговорност и морају водити рачуна да се писмено, пристојно и одговорно обраћају тој јавности, као што лист Политика и јесте пример, на жалост не увек, поткраде јој се редовно неки изутетак.
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља