среда, 16.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Вучић као Лоренс Листо

Зато је, како рече бескомпромисни сарајевски новинар, Сенад Хаџифејзовић, са Фејс ТВ, Александар Вучић, и то сам-самцијат, победио гостујући у Сарајеву са 3:0, а у Београду је славио чак са 6:0, уз неколико бе-ха аутоголова
(Срђан Печеничић)

Политичка бирократија је – посебан свет. Има већ подуго откако је негде затурила свој компас, па никако не стиже с народом да успостави контакт. Уста су јој, а по обичају, препуна разноразних срцепарајућих прича и пренемагања о  „свом народу”. Заклињања у свој народ. И заклањања, такође, иза истог тог народа. Ова њена представа почиње и завршава, с оном, од јако честе употребе, сасвим излизаном и изанђалом флоскулом, да су политичари „у служби свог народа”. И сходно томе, треба да му „верно служе”. Али, у ствари, у већини случајева, политичари понајвише и најрадије мисле само и најпре на себе саме и на остварење својих унапред зацртаних личних интереса.

А то је пре свега, да што је могуће дуже задрже власт која протоком времена за њих постаје права – сласт. Као и  бројне и изузетно примамљиве привилегије што из те власти проистичу. Треба, дакако, често променити и службени аутомобил да би се у јавности политичар приказао баш као прави моћник. Као онај, чија се реч без поговора уважава и слуша. Наравно да му аутомобил неће бити, не дај боже, нека „дачија-санадеро”, него најмање теренац „ауди ку-пет”, или још боље „седам”. Да у њему буде мало издигнут кад га његов шофер вози и да гордо посматра свој град и пролазнике, онако с висока. Да га сви виде. И да му се сви диве. Да буде баш као у песми  сарајевског „Бијелог дугмета” за коју текст написа легендарни сарајевски песник Душко Трифуновић „Шта би дао да си на мом мјесту”.

Ова ствар са (не)набавком вакцина против неумољивог каубоја, званог корона, што односи јако бројне људске животе, показала је и (не)способност политичара нашег региона да са брину за свој народ. И баш као што мишићави, истетовирани и кршни Мостарац, Лоренс Листо, храбро и савршеним елегантним 'ластиним скоком' са мостарског Старог моста скаче на главу у хучну и зелену Неретву, баш тако је и председник Србије, Александар Вучић, витешки и одлучно скочио са Старог мостарског моста у сасвим неизвесну и бесомучну потрагу за вакцинама против короне. Не знам да ли су људи у Србији, барем мало, свесни величине Вучићевог подвига овим његовим сулудим скоком у Неретву  „а ла Листо”? То што је Вучић урадио, то је оно наше  „ил' си хаџија, ил' си бос”. И док се он из петних жила борио за свој народ да што пре нађе вакцине против короне, дотле су неки политичари из региона, заваљени и уљуљкани у удобним кожним политичким фотељама, проводили дане у – ишчекивању „садака вакцине”.

Зато је, како рече бескомпромисни сарајевски новинар, Сенад Хаџифејзовић, са  Фејс ТВ , Александар Вучић, и то сам-самцијат, победио гостујући у Сарајеву са 3:0, а у Београду је славио чак са 6:0, уз неколико бе-ха аутоголова. Ваља се да се народ Вучићу наклони до пода. Заслужио је. Сарајлије, Босанци и Херцеговци похрлили су ових дана у великом броју у Београд, да на сајмишту код своје браће и првих комшија Срба, најзад приме толико очекивану вакцину, и да најзад одахну и дођу себи након силне претрпљене муке. Народ је тако показао да дефинитивно одбија улогу у филму лошег редитеља, а који је замислио да од народног новца сними филм под насловом „Покушај манипулисања народом као крдом”.

Да макар зачас отерамо из наших мисли ту неман корону. Види сад, шта је све кадра да уради политичка бирократија. Само сад она, са Апенинског полуострва. Место радње је грчко острво Фолегандрос архипелага Киклада. Нема више од тридесет и два квадратна километра. На њему, у миру медитеранске лепоте, живи једва седамсто душа. Лети са доласком туриста ова бројка постаје много већа. Мир божји влада на Фолегандросу, а који није далеко од оне географски зване италијанске „чизме”. Елем, ту, на том малом Фолегандросу и како би се у причи рекло 'једног лепог дана' освануо је – италијански конзулат! Трљам очи. Никако не верујем самом себи да имагинација и досези овог пута италијанске бирократије могу баш у тој мери бити инвентивни и успешни. Далеки и снажни. Па да допру, ето, и до идеје о оснивању конзулата на грчком отоку Фолегандрос. Пре три лета, пред тим италијанским конзулатом на Фолегандросу, стојим, како би ми рекли, као укопан. Испред мене је љупка омања кућа на спрат. Са оним медитеранским ружичастим цвећем које на француском језику називамо «bougainvilliers”. Цвећем, што се дражесно и вијугајући, успиње уз фасаду куће италијанског конзулата на Фолегандросу. Слика је права медитеранска. Небо плаво. Да плавије не може бити. Ни најмањег облачка који би покварио тај предивни доживљај.

Знате већ какви су Италијани! Драги су ми као људи и комшије. И не само због некадашњих санремских дива канцоне Мине и Милве, које сам у младости обожавао, и сад нове певачке звезде Лауре Паусини. Али, има једна ствар коју код њих не волим. Кад Италијан који је негде на годишњем одмору – а након што попије своју прву јутарњу еспресо кафу – отвори уста, не очекујте од њега да ће их баш тако брзо и затворити, и најзад вас престати гњавити и смарати својом непрестаном причом и галамом. Траје то, тако, све док не оде на починак. А њихов одлазак „у бешику” на грчком Фолегандросу, никако да дође! Негдје, око „дви уре послије поноћи” (а по сплитском вримену, ћа би река Далматинац) не издржах више, па се са балкона продерах оним њиховим „баста!”. За сваки случај, да не би фолирали да ме нису чули, додадох на енглеском и оно „I want to sleep!”. Питам се, шта ли би о Италијанима рекао мој новинарски узор и по раскошном новинарском таленту досад још увек непревазиђени новинар „Политике”, иначе, рођени Сарајлија, Мирослав Миро Радојчић? Заиста, не знам.

Него, да се поново вратим на политичку бирократију, која је са својим „финтама” апсолутно недостижна и неисцрпна...

Случај, други. Сплитски. На сплитској риви нема баш много грађевина на којим би вам се зауставиле очи. Једна од њих је китњаста и прелепа зграда хрватске господарске коморе. А друга, која такође као и зграда „хгк” гледа плави Јадран је једна повелика зграда аустријске градње у којој се – а што би Французи казали на „noble”, односно високом спрату –налази британски конзулат. Хајде, да некако и разумем Енглезе и њихову политичку бирократију која чини заиста напоре како би њени изабрани појединци, бар на извесно вријеме, и мандата док им траје, побегли од непријатних енглеских „целзијус минуса”. Који, специјално зими, закују британско острво и људе на њему. Отуд, ваљда, зарад тог шкртог и зубатог острвског сунца које је у сталном штрајку, и тај британски конзулат у медитеранском Сплиту. А са чијег повеликог балкона можеш уживати не само гледајући модри Јадран, него у августу и културну манифестацију „Сплитско љето”.

Загазих ја, ето, баш дубоко ногом у пролеће, мада у Паризу још чекам да дођем на ред за вакцину. Јер, Француза нема само пет, него више од шездесет и пет милиона. Да ли ћу бити вакцинисан овог априла? И, којом вакцином? „Астра Зенековом”, „Фајзеровом”, „Џонсон-Џонсоновом”, или „Модернином”? У једно сам, сто посто сигуран. А то је да нећу моћи сам – а по систему „ову вакцину хоћу, а ову нећу” – изабрати једну између више понуђених вакцина да се вакцинишем. А поготову не кинеску или руску „спутњик В” вакцину. Било како било, засад се ни кинеска ни руска вакцина у ЕУ „не пикају”, а биће из хиљаду политичко-фармацеутско-финансијских разлога. Драго ми би и баш ми је срце на месту, кад на „Јутјубу” у сарајевском ТВ дневнику видех Сарајлије и људе из БиХ којима су пуна уста хвале за комшије, или, како неки рекоше за браћу из Србије, чекајући у дугом реду на Београдском сајму да напокон приме толико жељену вакцину.

Увек је важило оно да је комшија некад ближи и од саме родбине...

Дипломирани журналиста и професор социологије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари1
8c562
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Luis
Kako autor misli da na sa splitskoj rivi nema baš mnogo građevina na kojim bi vam se zaustavile oči? Pa preko puta HGK je mala kitnjasta kamena zgrada, pa tu su i kule, Prokurative, Sv. Frane,... Sama palača je fenomen za sebe. Na Rivi je nekoliko konzulata. Koliko činejnica da je među njima čak i talijanski poteže novih upitnika?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља