петак, 14.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 14.04.2021. у 21:15 Марина Вулићевић

Бити млад и славан у Паризу, као Влахо Буковац

У делу „Мој живот” уметник је описао своје детињство, тежак животни пут, као и сопствено схватање уметности
Влахо Буковац, Аутопортрет (Фото: Википедија)

Као прави романескни јунак авантуриста живео је Влахо Буковац (1855–1922), сликар, врсни портретиста, виртуоз четкице, мајстор светлости, како га је описао Марко Цар, поводом реиздања уметникове књиге „Мој живот” у Српској књижевној задрузи 1924. године. Управо је то издање послужило издавачкој кући Градац за ново, из 2021. године. Први пут, Буковчев животопис штампан је 1918. године у Загребу.

Детињство Буковца, у родном Цавтату, било је тешко, али уметник је из тих првих дана понео слике које су постале део његове духовности и односа према животу и уметности. Памтио је звона на катедрали у Дубровнику, на Дан Светог Влаха, а један од тих упечатљивих призора пружила му је и мајка, која је на разбоју ткала при светлости чкиљаве свеће. Жене из Конавла говориле су јој да има златне руке, а касније ће у Америци и Влахо добити сличан комплимент од Трипала, газде за кога је радио.

„Трипало дође један дан да ме посети. Кад ме виде и угледа моје последње радове, ухити ме за обе руке и заносно повикну: `Видим да ти је Бог дао златне руке, па ти се из свег срца радујем, мој Влахо, и желим ти сваку срећу!`”, сцена је коју је описао уметник.

Пре него што је достигао блаженство мира и похвала, као академски сликар и професор у Прагу, пре него што ће насликати чувену „Велику Изу”, урадити портрете Обреновића и Карађорђевића, књаза потоњег краља Николе I на Цетињу, бискупа Штросмајера, Фрање Јосифа I, Влахо Буковац проћи ће пут радника и поморца, брусећи свој сликарски дар не из теорије, већ из искуства, истинског надахнућа и посматрања људи и света.

За праве недаће дознаје тек пошто са стрицем одлази у Америку, где је радио дословно као слуга. После дундове изненадне смрти, тетка га смешта у поправни дом на Хартс ајленду, под изговором да га шаље на колеџ. Дечак је тамо трпео глад, батине, болест и хладноћу, а боље ће му бити тек када је учитељу признао каквом је неправдом ту доведен. Први Божић који је провео у Америци био је самотан, осуђенички, а уметник је говорио да га је запамтио за читав живот.

По повратку у Цавтат, опет је осетио потребу за авантуром, па је једрио пут Цариграда, а онда поново за Америку. У Калифорнији је између послова упознао Исака Лустига, родом из Прага, који му је дао пристојан смештај и за кога је током двадесет дана израдио три портрета. Сликарство је учио код мајстора Тојетија, пореклом из Рима, а излагао је у то време у радњи „Морис и Шваб”.

„У Сан Франциску почеше о мени да говоре, иако, додуше, поруџбе слика у последње време не бијаху богзна како обилне. Американац у то доба није имао много вере у умеће својих сународника, и кад му је каква уметничка работа била потребна, он је то добављао из Европе. Ја им то не уписујем у грех: таке су биле прилике. Криво ми је само што сам баш ја морао ићи у Америку да учим сликарство и да се тамо спремам за уметника! Међутим, да није било Исака Лустига никад не бих постигао оно за чим сам тежио, Лустига коме ћу дужник бити до гроба!”, писао је Буковац.

Ипак ће париско раздобље бити део његовог уметничког процвата, у школи код професора сликања Кабанела, а провиђење га је тамо одвело преко српског песника и дубровачког властелина Меда Пуцића. Њему се допала Буковчева слика „Туркиње у харему”, а уместо одласка у Рим, препоручио му је уметничке школе Париза, где се и сам управо упутио. Пуцић му је предложио да породично име Фађони преведе у словенско Буковац, што је уметник и учинио.

Велика Иза: као модел послужила му је млада конобарица коју је запазио у једној кафани

Убрзо је Буковац успео да излаже у париском Салону, зачуђујући својим талентом и самосталним образовањем професора Кабанела. Прва слика коју је понудио била је „Црногорка на одбрани”.

Управо је у тој париској фази Буковац усвојио схватања лепоте античких мајстора, склад и савршенство старих грчких статуа. Поредио је те идеале са модернистичким, који често представљају негацију сваке лепоте, карикатуру естетике, како је говорио.

Идеју за „Велику Изу” Буковац је добио читајући лист „Лантерн”, у којем су излазили наставци истоименог романа Александра Бувијеа. Као модел послужила му је млада конобарица коју је запазио у једној кафани. Слика је примљена у Салон 1882. године, постајући главна атракција изложбе.

„Бити млад и славан у Паризу! Зар сам у то доба могао сањати ишта лепше на свету?! Сам тај успех могао је да искупи све муке и патње, које су ме до тог часа пратиле”, Буковчеве су речи. Десет дана по отварању Салона, ово дело откупио је богати Енглез за пет хиљада франака, да би потом прешло у руке Ричарду Леду из Вест-Дербија, код Ливерпула.

У Србији, Буковац описује краљевски двор Милана Обреновића и краљице Наталије, чије је портрете радио, а зачудило га је монархово интересовање за уметност и сликарство. Насликао је портрете и престолонаследника Александра, као и лекара и приповедача Лазе Лазаревића. Боравак на Цетињу и сарадњу са књазом, потом краљем, Николом назвао је црногорском авантуром, која је била набијена напетошћу и чекањем на владара као модела, док је у међувремену сликао краљевску породицу.

Имајући у Паризу сопствени атеље, Буковац је насликао и портрет др Валтасара Богишића, који је у то доба састављао грађански законик за Црну Гору. У Салону је уметник излагао већ 17 пута, изван светских изложби 1889. и 1900. године.

У мирнијој животној фази, од 1892. године, када је засновао породицу, уз подршку бискупа Штросмајера, чији је портрет насликао у Ђакову, Буковац се вратио у Загреб, где је активно учествовао у уметничком животу, у стварању Уметничког павиљона. Истакао се и изложбама у Пешти и Бечу, где је сликао Фрању Јосифа I. Иако је у Бечу доживео релативан успех и урадио седам портрета, осетио је да тај град није за њега. Посао професора пронашао је на Академији у Прагу, где је дошао 1903, а ова животна исповест завршава се 1917. године.

Влахо Буковац није пристајао на теорије о уметности, „филозофирање у сликарству” било му је незамисливо. Сматрао је да су самоуки уметници поштенији од модерниста, футуриста, кубиста, који су својим сликама унесрећили свет. Ти жутокљуни артисти, како их је звао, нису се обазирали на старе мајсторе, а онима који нису схватали „њихова дрљања” говорили су да су глупави. Уметност не трпи рецепте, како је говорио Буковац, који је веровао у светлост, као највећу истину и лепоту. „Боја је све, светлост је боја”, сматрао је, као и то да је дар посматрања уметникова снага.

Коментари8
89342
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Велики уметник али то је више одраз једног романтичнијег времена и Париза који је био нај либералнији град "светлости" који никада неспава где је у метност цветала а уметници били носиоци прогреса.Прага који је био академска престоница Европе, данас је Париз град који је изгубио душу галерије и улични уметници су протерани и замњени бутицима нажалост живимо му неком другом свету потрошачког друштва у коме је све комерцијализовано до баналности а уметници су испали колетерална штета те транзициј
cjepidlaka
Iskreno hvala novinarki i uredništvu lista na ovom tekstu, uključujući i fotografiju Bukovčevog autoportreta, čijem svjetskom izgledu može da pozavidi svaki Evropljanin ili Amerikanac. Ovakva ponuda kulturne rubrike Politike odvaja list od sumorne dnevne ponude napadno načičkane na pultovima trafika,koja, neopozivo, liči na ilustrovani toaletni papir.
SLOBODAN MIKAVICA
Kako lijepo receno: Umjestnost ne trpirecepte ili Boja je sve, svijetlost je boja i Dar posmatranja je umijetnikova snaga ! Kao ucenika vidio sam njegove slike u Dubrovniku, Narodnom muzju u Beogradu i Galerije Pavla Beljanskog u Novom Sadu.
Dragan Pik-lon
''Boja je sve,svetlost je boja''-mozemo ga proglasiti,zbog njegovih slika a ne samo zbog ove filozovske recenice,da je on srpski-Rembrant.
MP 1
Treba pogledati zitije Sv. Vlaha. On jeste bio i sada je zastitnik Dubrovnika samo Hrvati nisu u vecem broju ziveli u Dubrovniku sve do 20v. Ako je slikar Bukovac po ocu Italian NE znam kako moze biti Hrvat ? A sta je on govorio za sebe? Inace Bukovac je bio i portretista porodice knjaza kasnije kralja Nikole Petrovica. U Nacionalnoj galeriji na Cetinju i u Dvorcu kralja Nikole cuvaju se njegove slike i potreti. Izvanredan umetnik. Njegova rodna kuca u Cavtatu je bila i muzej/galerija.
Velja
Vlaho Bukovac je Hrvat, to pokazuju njegova dela i njegov život. Jedan je od pokretaca i osnivaca Društva hrvatskih umetnika 1897. godine. Bukovac u svoj rad uvodi nacionalne teme: ilustruje epove i narodne legende, portretiše slavne ličnosti hrvatske istorije i oslikava javne institucije, poput Hrvatskog narodnog kazališta. Sam Bukovac je rođen od oca Italijana i majke Hrvatice pod imenom Biagio koje menja u Vlaho po katolickom i hrvatskom svecu, zaštitniku Dubrovnika...
Прикажи још одговора
Talicni Opanak
Tuzno je da nisam cuo/naucio za ovako talentovanog coveka. Moju sramotu pocinjem da ispravljam...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља