петак, 14.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 14.04.2021. у 10:47

Божићни устанак

Деда и унук: Никола Први Петровић и Александар Карађорђевић (Фото приватна архива)

Ових дана се на телевизији Нова С приказује домаћа серија „Александар од Југославије”, снимљена по истоименом роману Вука Драшковића, а посвећена нашем краљу Ујединитељу Александру Карађорђевићу и његовим напорима у борби за остварење југословенске државе и нације. У једној епизоди серије приказују се сукоб и несугласице око питања уједињења краљевина Србије и Црне Горе у заједничку државу, које су постојале између унука – престолонаследника Александра Карађорђевића и деде – црногорског краља Николе Првог Петровића. То је довело до неуспешне побуне у Црној Гори познате под називом „Божићни устанак”.

Устанак је подигнут почетком јануара 1919. године под вођством „зеленаша” (присталице Краља Николе и самосталне Црне Горе) и био је усмерен против централистичке политике престолонаследника Александра Карађорђевића и његових присталица „бјелаша”, који су били за уједињење. Вође побуне били су бригадир Црногорске војске Крсто Зрнов Поповић и сердар Јован Пламенац. Узрок побуне било је заседање Подгоричке скупштине, на којем је донета одлука о безусловном уједињењу с Краљевином Србијом у заједничку државу, Краљевину СХС. Краљ Никола је преко „зеленаша” инсистирао на унији, односно конфедералном уједињењу, али су на тој скупштини прегласани од стране „бјелаша”. Врхунац побуне догодио се на Цетињу, 7. јануара 1919. године, на православни Божић, и „бјелаши” су уз помоћ српске војске поразили „зеленаше”.

Да не би дошло до крвопролића и грађанског рата, краљ Никола Први Петровић упутио је позив на мир. Одређени број учесника у побуни је ухапшен и после суђења затворен, а неки су побегли у Краљевину Италију, која их је подржавала. Трећи су се повукли у планине, наставивши с герилским отпором, а међу њима се посебно истицао Саво Распоповић.

Позадину овог братског сукоба чинили су супротстављени утицаји и интереси великих сила победница (сила Антанте), који су се сукобљавали на овом делу Балканског полуострва, посебно Француске, Енглеске и Италије. Наиме, Краљевина Црна Гора је ратовала на страни Србије и штитила јој одступницу приликом повлачења преко албанских планина. Почетком 1916. године Црна Гора је уништена и окупирана од стране Аустроугарске. Краљ Никола је с породицом и најближим сарадницима избегао из земље, а црногорска војска је побеђена и разоружана. После Првог светског рата силе Антанте су третирале Црну Гору као део Аустроугарске монархије, тако да су приликом капитулације монархије са својим војскама ступиле на тло Црне Горе не признајући више њену политичку независност и ауторитет њиховог одбеглог краља Николе као владара ове државе.

Под командом француског маршала Франше д’Епереа организована је заједничка савезничка мисија заузимања Бококоторског залива од стране њихових флота. Италијанска флота је запосела област Црногорског приморја, а позивала се на одредбе Лондонског уговора из 1915. године. Због експанзионизма италијанске војске интервенисала је српска војска довођењем својих трупа у Црну Гору. Краљ Никола је молио свог унука да му омогући повратак у Црну Гору као суверена и легитимног владара, али је маршал Франше д’Епере то спречио, прецизно и искрено објашњавајући Александру Карађорђевићу због чега то није могуће. Објаснио му је да, ако се не створи Краљевина СХС, Срби никад неће добити излаз на море, јер је Солун обећан Грцима због одобрења стварања Солунског фронта и прихватања савезничких трупа на своју територију за време рата. Србима је остало у понуди само Црногорско и Далматинско приморје, али само у оквиру заједничке државе, односно Југославије. Уколико то Србија не прихвати, одређене територије, нпр. Истра, Далмација с острвским архипелагом и Црногорско приморје, по одредбама Лондонског уговора припашће Краљевини Италији. Управо због тог аргумента, престолонаследник Александар Карађорђевић није имао другу могућност него да прихвати уједињење.

Нажалост, краљ Никола и део црногорског народа то нису разумели, па су се одупрли таквим стремљењима и опредељењима будућег краља Александра Карађорђевића. Неспоразум је довео до сукоба и великог раздора међу браћом и рођацима. Тако су велике силе, по старом систему „завади па владај”, посвађале братске народе, иако су им они били искрени савезници у Великом рату.

Миомир Гарашанин,
Београд

Коментари6
64b8e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petrovic
Autor pisma bi takodje, trebalo da prouci istoriju odnosa zelenih i bijelih u toku vladavine knjaza, a kasnije kralja Nikole i dalje odvijanje dogadjaja u sukobu ta dva vidjenja. Ovde neki licitiraju te odnose i prenose na sadasnje vreme. Oni koji zastupaju nekakvo vidjenje novog "Montenegra" uglavnom NE zive na Cetinju, bili su deo prethodne vlasti sa nizom privilegija koje im je tzv "nezavisnost" donela. Cetinje je ozbiljno unazadjeno u posl 30 god. ekonomski, politicki i socijalno.
Petrovic
NE znam na koje se sve istorijske izvore poziva autor na temu dogovora Velikih sila sa kraljem Aleksandrom po pitanju nove drzave i njenih granica . Kralj NIkola je pokusavao da napravi nekakav sporazum sa Austrougarskom u toku, rata, da sacuva svoju poziciju vladara a sto M. G. NE pominje u svom pismu. NIJE dobro sto se pisanje V. Draskovica i njegovo vidjenje zivota kralja Aleksandra smatra istorijski verodos. Vazno je da u zemlji gde se malo zna istorija, se ipak drzimo istor. cinjenica.
LaCosta
Kada se sve redukuje do osnovnih faktora, najveci gubitak od ukidanja crnogorske monarhije su imali oni koji su ostvarivali egzistenciju na njen racun. Dakle, razni dvorski cinovnici i prateca birokratija sa Cetinja. Sada gledamo svojevrsnu reprizu tih dogadjaja u kokoj Milo igra ulogu kralja Nikole dok "dvorske cinovnike" cine oni koji su od DPS-a imali lepu materijalnu korist. Vidljiva razlika je sto su ustanici tada sebe smatrali Srbima a ovi danas su antisrbi.
Славко
Занимљиво поређење, међутим, велика разлика је у томе што су тада сви били Црногорци српске националности, а данас се, захваљујући другу Титу многи сматрају Монтенегринима. И Бјелаши и Зеленаши су били присталице заједништва, само по различитим принципима, што је потпуно легитимно, а то је друга веома битна разлика. Милогорци су позивају на непостојеће традиције, нити је ико икинуо државност Црној Гори, а да није истовремено и Србији, нити је постојао било ко ко је био против заједничке државе.
Senior75
Kako nas je Karadjordjevic ujedinio I prognao rodjenog dedu, koji ga je odhranio, tako je I zavrsio, a Tito prihvatio tu tvorevinu u koju ni sam nije verovao.A mi Srbi platili krvlju I ujedinjenje I razjedinjenje.Kome to nije jasnoo, nek veruje Vuku Draskovicu.
Дан
Бококоторски залив је био у саставу Аустро-Угарске до 1914 па није ни могао да буде у краљевини Црној Гори. Црна Гора је на приморју имала само Улцињ и Бар !

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља