среда, 23.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Да ли је потребна реформа концепта нужне одбране

Истина је да судови у пракси врло често прихватају да постоји прекорачење граница нужне одбране. У случају прекорачења услова да је одбрана била неопходно потребна (интензивни ексцес) постоји кривично дело, али се таквом учиниоцу казна може ублажити
(Новица Коцић)

Нужна одбрана је један од најстаријих института општег дела кривичног права. Њено постојање није спорно ни у кривичноправној теорији, ни у пракси. Оно што изазива дилеме су њене границе. Једно од централних питања је да ли је дозвољено проузроковати последицу повреде живота и тела нападача уколико је напад управљен на имовину тј. на неко имовинско добро?  Да ли је и тада искључено постојање кривичног дела или се ради о прекорачењу граница нужне одбране или се овај институт уопште не може применити?

Одредба о нужној одбрани је доживела своју измену 2006. године због крајње рестриктивних тумачења услова за њено постојање од стране судске праксе. Најужим језичким тумачењем услова „од себе или другог” долазило се до закључка да је потребно да је напад управљен на лично добро (живот, телесни интегритет или слободу). Постојао је резервисан став у односу на примену нужне одбране у случају напада на имовину. На тај начин је одбијање напада на имовину неоправдано било изостављено из опсега нужне одбране. Судска пракса се определила за буквално тумачење тадашње формулације „од себе или другог” вероватно јер је у том случају било једноставније и лакше процењивати услов да је одбрана неопходно потребна.

Законодавац је, у Кривичном законику који је ступио на снагу 01. 1.2006, прецизирао одредбу која се односила на нужну одбрану.  Према слову важећег Кривичног законика (члан 19. став 2) нужна одбрана је: „она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра другог одбије истовремени противправни напад”. Појам нападнуто добро више није и не сме да буде непознаница која омогућава различита тумачења. Напад је уперен против било којег правом заштићеног добра. То може бити живот, тело, слобода, имовина и сл.

Које се још недоумице данас појављују након експлицитно формулисаног услова „од свог добра или добра другог”? Прва се односи на истовременост напада и одбране. Временске границе нужне одбране не би требало да буду спорне. Наиме, истовременост постоји све док напад траје, али и онда када он непосредно предстоји (не може се радња одбране предузимати након престанка напада). Појам „непосредно” треба тумачити у складу са околностима конкретног случаја али је то свакако врло кратко време пре почетка напада. У пракси се услов истовремености већ тумачи тако да он подразумева и напад који непосредно предстоји те нема потребе за изменом одредбе о нужној одбрани, иако се на томе у последњем периоду инсистира.

Друга недоумица је везана за утврђивање услова да је одбрана неопходно потребна што је једно од најспорнијих питања. Ту је немогуће дати прецизне критеријуме који би важили за сваки појединачни случај. Смернице свакако постоје. Треба поћи од интензитета напада и употребљених средстава, начина и средстава која су стајала на располагању нападнутом и сл. У теорији се углавном истиче да је потребно у највећој могућој мери штедети добра нападача а да се при томе не угрози ефикасност одбране! Треба применити она средства за одбијање напада која су у том моменту нужна. До велике, очигледне несразмере између вредности нападачевог добра и добра које се брани не сме доћи. Не сме се повредити знатно вредније добро нападача од добра које је нападнуто и то су уједно најважније социјално-етичке границе нужне одбране (одбрана „по сваку цену” није прихватљива). Али треба, са друге стране, нагласити да право на нужну одбрану није условљено једнаком вредношћу правног добра које је објект напада, јер се и правно добро мање вредности може бранити повредом нападачевог добра које има већу вредност. Нападнута особа није у стању да увек процени границу дозвољене одбране па у том смислу известан ризик мора да сноси и нападач.

Шта то у пракси значи?  Употребу ватреног или другог оружја којим се доводи у опасност живот нападача треба брижљиво тумачити. Уколико би се у случају када се, примарно, нападају живот и тело употребило ватрено оружје за одбрану, које доводи у опасност живот нападача, ту се не би могло говорити о несразмери или непропорционалности. Такође, у случају нпр. тешке крађе проваљивањем или обијањем затвореног простора (нпр. стана или куће) где је примарни објекат заштите имовина, ако се ради о нападачу који је наоружан и спреман да то оружје употреби, не може бити говора о несразмери. У нашем кривичном праву не постоје посебна правила која се односе на нужну одбрану у простору стана. Потребно је анализирати околности конкретног случаја и препустити суду да утврђује постојање свих услова напада и одбране. Ситуација у којој власник стана затиче нападача у стану му дозвољава да се брани, поготово ако није спорна спремност нападача да употреби силу, што се, морамо признати, у пракси веома тешко утврђује. Са друге стране, ако се стварно ради о крајњој несразмери где прети само незнатна штета, краде се ствар мале вредности – ситно дело крађе, институт нужне одбране се не може применити. У пракси је најтеже утврдити границе дозвољене одбране у случају напада на имовину „већег обима” уколико дође до повреде нападача. У овим ситуацијама би повреда нападача требала да буде крајње средство.

Истина је да судови у пракси врло често прихватају да постоји прекорачење граница нужне одбране. У случају прекорачења услова да је одбрана била неопходно потребна (интензивни ексцес) постоји кривично дело, али се таквом учиниоцу казна може ублажити.  У случају да је до прекорачења дошло услед јаке раздражености или препасти изазване нападом учинилац се може и ослободити од казне. У случају провала у куће и станове евентуално би се могла применити одредба која се односи на прекорачења граница нужне одбране због препасти изазване нападом што би онда водило ослобођењу од казне.

Проблеми у примени одредбе у пракси не значе да је неопходно приступити изменама и допунама. Чини се да је ипак све ствар тумачења од стране правосудних органа.  Међутим, значајно је и упознавање грађана са кривичноправним одредбама, не само оних који поступају у нужној одбрани већ и потенцијалних нападача на туђу имовину што може да представља и фактор одвраћања таквих учинилаца да не врше кривична дела.

Редовни професор, Криминалистичко-полицијски универзитет у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари18
2db15
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zika
Zivot napadnutog i njegovih najblizih kao i imovina nemaju vrednost za uporedjivanje sa integritetom napadaca. To je neuporedivo .Napadac ne zasluzuje bilo kakvu zastitu dok postoji i najmanja opasnist da se napad nastavi. Ako covek ubije zivotinju braneci sebe i bliznje niko ne postavlja pitanje jer zivotinja ne prestaje sa napadom dok ne bude onesposobljrnja. Svako moralisanje da onaj koji se brani nema prava da se odbrani vec da mora da zastiti napadaca od sebe je glupost.
Itotije
"...Једно од централних питања је да ли је дозвољено проузроковати последицу повреде живота и тела нападача уколико је напад управљен на имовину тј. на неко имовинско добро?..." Ovo je mesanje zaba i baba. Ali kako god, ako su vam mutne neophodne polazne ideoloske osnove nigde ne mozete stici, i obrnuto. U ono vreme kad je sve bilo zajednicko nije bilo opravdano pucati u lopova (koga i nije bilo). Sada kada se sve okrenulo naopacke stecevina je vrednija i od vlastitog a kamo li od tudjeg zivota.
Stevanović
Pojašnjava jedan Amerikanac iz problematičnog kraja: " U kući imam duplo oružje, legalno i ilegalno. Osjetim li noću u kući stranca, uzimam legalno,pucam da ubijem. Kad se smirim, pregledam uljeza, ako nije bio naoružan, naoružam ga onim ilegalnim. Zovem policiju, uporno se držim priče"...
ivan seljak
meni je sumnjivo da veliki broj komentatora brani provalnike . među njima su i pravnici . to ispada da ih ohrabruju . smatram da onoga ko mi je provalijo u stan imam pravo sprečiti na sve načine da ostvari svoje zle namere . šta tu ima loše .
R.R.
Uvažena koleginica je detaljno obrazložila institut nužne odbrane, koliko je to moguće s obzirom na ograničen broj karaktera. Dodao bih da je reč o odredbi koja je nesavršena jer se odnosi na veoma različite životne situacije (npr. različiti su način, mesto i vreme napada, način odbrane, vrednost pravnih dobara u sukobu itd.). Međutim, to ne znači da član KZ o nužnoj odbrani treba menjati jer postoji mogućnost da ćemo umesto nesavršenog propisa dobiti loš propis.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.