среда, 23.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Двадесет година капитализма

Четвртак, 4. јануар 2001. године и симболично и суштински представља почетак транзиције самоуправног социјализма у неолиберални капитализам у Србији. Тога дана одржан је састанак чланова скупштине и управног одбора Трепче, са једним од потпредседника прелазне Владе Србије у Београду. Овај датум означава и почетак дезинтеграције Трепче, најзначајнијег фактора економског и друштвеног развоја Србије, као и почетак растакања СРЈ
(Срђан Печеничић)

Навршило се две деценије од када је капитализам поново ушао у Србију и више од пола столећа „преживљавања” у условима самоуправног социјализма. Такозвана међународна заједница нам обећа бољи живот. Нисмо им поверовали и зато нас почеше „убеђивати” санкцијама и бомбама а на крају, уз помоћ пете колоне, коначно и убедише. Благо нама!

На почетку да се подсетимо: капитализам представља владавину профита – новца, док је социјализам нека врста мешавине профита и хуманизма.

А све је почело пре више од три деценије, када настадоше тектонски потреси на глобалном нивоу изазвани невиђеном преваром Регана и Тачерове (САД и Британија) Горбачова (СССР) у вези са договором о истовременој демонтажи, односно гашењу два војна савеза, НАТО-а и Варшавског пакта. Уследио је распад СССР-а, као фактора равнотеже моћи у свету и гаранта мира, рушење Берлинског зида и уједињење две Немачке, распад СФРЈ и изазивање грађанских ратова.

То је имало за последицу тотално успостављање капиталистичког привредног и друштвеног уређења на подручју источне и југоисточне Европе, а захватило је све бивше чланице Варшавског пакта, као и скоро све републике некадашње Југославије. Међутим, већина светске популације на челу са многољудном НР Кином остала је имуна на све те промене.

Четвртак, 4. јануар 2001. године и симболично и суштински представља почетак транзиције самоуправног социјализма у неолиберални капитализам у Србији.

Тога дана одржан је састанак чланова скупштине и управног одбора Трепче, са једним од  потпредседника прелазне Владе Србије у Београду. Овај датум означава и почетак дезинтеграције Трепче, најзначајнијег фактора економског и друштвеног развоја Србије, као и почетак растакања СРЈ. Са тог састанка сачуван је стенографски записник на 46 страница, који већ сада представља папир од историјског значаја.

Из овог документа се поуздано може закључити да, без прозападно оријентисаних појединаца и разних организација, као што су НАТО лобисти, отпораши, кризни штабови, невладине организације и информативна гласила, агресор и поред све расположиве моћне пропаганде и војне силе не би могао остварити свој злочиначки пројекат – рушење дотадашње власти 5. октобра 2000. године.

Овде треба подсетити да је и распад СФРЈ отпочео штрајком рудара шиптарске националности у руднику Трепче, Стари трг, 3. фебруара 1989. год. који је здушно подржан из Љубљане и Загреба.

Економске санкције, уведене маја 1992. године, остављају видљив траг на укупну економију и животни стандард становништва. Долази до незапамћених инфлаторних кретања и несташице робе.

У међувремену је доказано да је суштински повод свих ових притисака и злочина недовољно или потпуно одбијање сарадње актуелног режима са председником Милошевићем на челу у вези са питањима приватизације економије у СРЈ, односно захтева за увођење капиталистичког, економског и друштвеног поретка.

Упркос свим притисцима, у најнеповољнијим, у новијој историји глобалним околностима, Милошевић је својим наследницима оставио недирнуто природно, економско и културно благо, које је српски народ столећима стицао и поседовао. Захваљујући државничком умећу, оставио је Кумановски споразум, Резолуцију 1244 СБ УН, Црну Гору у саставу СРЈ и Дејтонски споразум.

Његови наследници од преузимања власти па све до почетка 2012. године, својим наследницима нису оставили ни камен на камену.

Прво су, као што то налаже неолиберални империјализам, формирали такозване кризне штабове, извршили четврту, у историји Србије, „сечу кнезова” (прва 1389, друга 1804, трећа 1972, четврта 2000) и спровели нечувену пљачкашку транзицију. Предали су у руке странцима, првенствено западњацима, најпрофитабилнија предузећа као што су: нафтне компаније, фабрике дувана, фабрике цемента и др. До темеља су уништили домаћи банкарски систем. Потписују и ССП са ЕУ, чиме српску економију остављају на ветрометини и препуштају је, на милост и немилост, неолибералним капиталистима и белосветским мешетарима. Драстично опада број запослених, што најбоље илуструје податак из 1999. године, када је укупан број, и поред економских и других санкција и бомбардовања, износио 2.298.000 док је 2011. године, сведен на свега 1.746.138, а који ни после две деценије није достигнут (укупно запослених у 2020. години било је 2.215.475).

Тек након деценију и више, Александар Вучић, у почетку као вицепремијер и премијер, а након тога и као председник Србије, настоји да спаси што се спасит може. Истина је, како би се жаргонски рекло, види се и из авиона, без икаквих претходних анализа и научних истраживања, да је почело по Србији да се гради: отварају се нове фабрике, додуше у власништву странаца, граде се нови путеви, пруге, болнице, школе, дечји вртићи, ревитализују се велики привредни системи, мотори развоја мале привреде. Еклатантан пример су Железара Смедерево и РТБ Бор. Србија је кренула у добром смеру. Скоро у свим областима видљив је напредак. Има ту још много тога, да се спаси и поправи. Економија је на првом месту. Политика мора да буде у служби економије.

Први задатак је да се Метохија са Косовом уз помоћ Резолуције 1244, Русије и Кине и уз неопходну слогу и јединство српског народа врати у уставни оквир Србије, да се Црна Гора плебисцитом, као суверена држава, врати у вековну заједницу, да Република Српска у духу Дејтона и уз подршку српских пријатеља, приступи савезу са Србијом и Црном Гором.

Сваки онај „вожд” Србије који успе да ревитализује „оставштину” председника СРЈ  Слободана Милошевића, па био то и актуелни, биће још за живота у народу упамћен а у историју златним словима уписан, не само као велики политичар и дипломата већ и као истински државник.  А дотле, треба дати све од себе, како би се јачањем институција система остварио највећи могући степен слоге и јединства српског народа, чиме се на најбољи начин јемчи њен суверенитет, територијални интегритет, економски просперитет и војна неутралност.

Пошто је најпоузданија мера економског успеха и нивоа животног стандарда грађана једне државе бруто национални доходак (БНД), који остварују домаћа лица (српска предузећа и грађани, без дијаспоре), а не бруто домаћи производ (БДП), који остварују и страна предузећа и грађани у Србији, нека статистичари и историчари економије имају то у виду како бисмо у сваком моменту знали где смо.

Генерални директор Трепче током последње деценије 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари12
9719b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bivsi izvoznik metala
Kako pristrasan i nerealn tekst. Apsolutno pobijam recenicu autora da je Milosevic sacuvao nedirnuto (posle ratova, sankcija, hiperinflacije i bombardovanja) prirodno,EKONOMSKO?, kulturno blago... Oni posle Milosevica citat: "nisu ostavili ni kamen na kamenu" pa "do temelja su unistili domaci bankarski sistem", taj sistem nije ni postojao jer bank. sistem se puni novcem iz privrede i stednje ! Nista ovo nije realno a koliko se secam Trepca je vecito dotirana, a poslednjih godina apsolutno.
Milan...
«....smatram da je neoliberalni sistem u kojem zivimo glavni krivac za sve ove klimatske promene. Bez rezerve verujemo u neoliberalizam koji ce nam doneti srecu, a sve vise smo nesrecni», kaze u intervju danasnjoj »POLITICI» Sebastian Horvat, jedan od vodecih reditelja eks-jugoslovenskog prostora koji u Beogradskom dramskom pozoristu postavlja delo «Cement Beograd».
Slobodan Markovic
Samo je problem sto smo presli iz feudalizma u komunizam, pa zatim u "kapitalizam", doduse kao i Rusi.
Предраг Вулин
Нажалост, Србија је мала комунистичка земља, препуна депресивних и сиромашних људи. У капитализму се рад плаћа...
Antikapitalizam
U kapitalizmu se na placa rad nego radna snaga kao roba na trzistu. U takvom drustvenom odnosu I asimetricnoj drustvenoj strukturi ne moze biti humanizma. Komunizam nije ono sto je bio vec ono sto moze da bude ako se ljudi za njega opredele I bore se.
zoran stokic
Ona društva (Češka) koja su pre pojave komunizma imale razvijene građanske institucije - revitalizovali su ih – uspešna tranzicija; a gde nije bilo kritične mase građanske tradicije, kao u nas, postoji "stvarnost", koju je opisao disident Aleksandar Zinovjev – "u nas postoje samo - tehnička pravila opstanka - a ne postoje nikakvi moralni standardi u pogledu toga šta je dopušteno a šta ne, a nova klasa biznismena i političara upravo opstaje i održava se na ovim tehničkim pravilima".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.