уторак, 11.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 15.03.2021. у 22:30 Милош Лазић
НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Формула успеха у тананим нитима душе

„Видин капијом” на стецишту Палмотићеве, Хиландарске и Улице Џорџа Вашингтона владао је академски мир у обе сале у којима се одувек причало испод гласа, такорећи шапатом
„Код орача”, који се налазио на углу Светогорске и Таковске често је залазио Стеван Сремац (Фотографије Био једном један Београд)

Од отварања, крајем педесетих, радила је до поноћи, па и преко тога, али београдски ноћници никада нису уракљили кафану „Видин капија” на стецишту Палмотићеве, Хиландарске и Улице Џорџа Вашингтона. Тај чудан случај приписиван је академском миру који је владао у обе сале у којима се одувек причало испод гласа, тако рећи шапатом, а понеко одсуству музике и следствених лумперајки у којима околна свратишта нису оскудевала. Нешто гласније било је само у башти испред, али на то се станари заједничке зграде никад нису пожалили.

Благодарећи Колету Чокалији, искусном дорћолском кафеџији који је био први управник „Видинца”, дознало се да је угледу и достојанству кафане кумовало необично друштво што се свакодневно окупљало у малој сали која је од остатка света могла да се одвоји тешком плишаном завесом. Због њих је на једном од два спојена стола са шест столица уоколо неупућене намернике дочекивало необично обавештење – „Резервисано за сталне госте”.

Због Колетовог дугог језика дознало се да су седокосо друштво чинили комшије Милан Кашанин, Михаило Ђурић и Душан Матић, а с њима нешто млађи и зато тек проседи Предраг Вукадиновић, Владета Јеротић и Милорад Павић.

У то доба пристојност је налагала да за два спојена кафанска стола седи само шесторо и да се због седмог није примицала столица већ цео сто, а како тескоба мале сале „Видин капије” није допуштала такве вратоломије, то је и речено друштво увек било у истом саставу. Имена чланова тог кружока овде су споменута због њиховог угледа, да би се разуверили они што верују да је обичај представљања кафана као могућих стецишта ученог друштва шаљива метафора.

Да ли споменути и да је то била ваљда прва београдска кафана у којој су гостима понудили платнене, а не папирнате салвете?!

Често је овде навраћао и Ђура Јакшић који је становао у близини, колико да оплакне грло, као и Војислав Илић да у дну чашице потражи Калиопу, музу поезије

„Код седам храбрих Шваба”

„Видин капија” је осванула у ондашњој „новоградњи”, није била самоникла! Повест јој је дужа готово читав век. На том месту је све до 1943. године таворила крчма „Седам Шваба”. Никла је 1861, чим се рашчуло да је Кнез Михаило одредио да се управо ту, крај Видинског друма и на тада далекој периферији града, подигне здање Прве варошке болнице, јер не ваља кад се тако озбиљним послом баве жедни дунђери. Не зна се како се звала до 1964. године, али кад је посао поверен Немцима, кафана је добила тај назив, а Мала пивара у комшилуку жедну, а платежну клијентелу.

Због рокова и ударничког рада у три смене фењер над улазом горео је сву ноћ (а не као данас), па су у биртију радо залазили и домороци заогрнути доламом мрака.

Често је навраћао и Ђура Јакшић који је становао у близини, колико да оплакне грло, а како је то махом чинио на вересију, поверио се газди да би за дуг могао накратко да буде и фирмописац. Тако је једног дана изнад улаза у кафану осванула табла са композицијом на којој седам нацврцканих Немаца јури једног престрављеног зеца. Истог часа у кафански шифарник уведен је нов назив крчме „Код седам храбрих Шваба”, а кад су „кумовима” замерили што се измотавају са несрећним дунђерима, спремно су одговорили да нису учинили ништа рђаво, јер да се неко голорук ухвати укоштац с разбеснелим зецом заиста мора да поседује сулуду храброст (због сличних пакосних шала, верује се да су катанац на врата кафане 1943. накачиле немачке окупационе власти, а не савезнички бомбардери).

Ту је често долазио Војислав Илић да у дну чашице потражи Калиопу, музу поезије, а шапутало се и да су му синови за столом код „Седам Шваба” ушли у пунолетство. У комшилуку је живео и филозоф Брана Петронијевић, а стотинак метара уз Поштанску, данашњу Палмотићеву улицу, и породица Бојић, али Милутин је отишао у Плаву гробницу млад и није стигао да и у кафани остави траг.

И Стеван Сремац је становао у комшилуку од када се иселио из стана свог ујака Јована Ђорђевића, над раскрсницом Кнез Михаилове и Сремске, али он је радије залазио „Код орача”, који се налазио на углу Светогорске и Таковске.

Понешто од тога прибележила је Дивна Ђурић Замоло и замало да је због тога сврстају међу малобројне београдске кафанологе.

Изглед који јој је подарио Карим Рашид, један од најзначајнијих дизајнера, био је толико чудан и до те мере непознат да се све претворило у праву мистерију (Фото лична архива)

Чудни путеви господњи

Пре петнаестак година „Видин капија” је затворена, а кад је коначно завршено преуређивање, ни највећи познаваоци кафана и кафанског живота нису могли да докуче шта је освануло у том локалу. Јер, изглед који му је подарио Карим Рашид, један од најзначајнијих дизајнера, био је толико чудан и до те мере непознат да се све претворило у праву мистерију, посебно када је над улазом освануо стари српски назив – „dzik”.

А кад је несуђеним гостима објашњено да је реч о једном од елитнијих свратишта у граду, многи су остали заточеници уверења да би то морао бити – млечни ресторан. Бунио их је авангардни минимализам... а и није се осећао мирис роштиља.

– Када смо ушли у овај пројекат, знали смо да то неће ићи ни брзо ни лако – жалио се менаџер ресторана, човек који је осмислио овај потпуно нов концепт.

– Могли смо да седимо и чекамо да неко други крене у непознато или да будемо први и да се, можда, прославимо. Одабрали смо ово друго, а о чему је реч, сазнаје се из нашег слогана: „Не бавимо се угоститељством, већ гастрономијом.” Али, није нам намера да станемо на овом, већ да наставимо у читавом региону и, ко зна…

Срећом, није се запатило: магија је потрајала неколико година, мада су и данас многи уверени да је то била само мало луксузнија – посластичарница. А, и без тога не би потрајали, јер за кафанске госте који јеловнике и винске карте читају здесна улево, превише луксуза распирује мучан осећај страха.

Након тог неславног експеримента појавило се још неколико закупаца истог локала, а пропали су јер су помислили да је дизајн формула успеха. Није, он се скрива међу тананим нитима душе, понекад и у традицији. Оној старој, а не новој. Да су кафани вратили пређашњи назив, негдашње радно време и наталожену патину, можда би се у њој запатило неко ново учено друштво, а за њима и остали.

Коментари4
26f1c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kasina
O postanku ove kafane dosta tačnije napisano je u knjizi "Ilustrovana istorija beogradskih kafana" : " Потиче још из1849. године када је њен власник био папуџија Јован Јаковљевић ... Име је добила по средњовековној шали о приглупим Швабама, популарној у Немачкој ...На кафанској фирми било је приказано седам Шваба како храбро нападају зеца, као и у бајци браће Грим, тако да није тачна раширена прича о њеном настанку. "
И грако лонави дин
Кафана "Видин-капија" назив је добила по Видинкапијској улици (или Видинском сокаку, Видинској џади) која је водила од Калемегдана (унутрашње Видин-капије у Доњем граду, поред садашње трамвајске окретнице) па све до раскрснице са Палмотићевом. Видинска џада даље је вијугала низ Дунав све до Видина у Бугарској, велике и значајна вароши. Иако се спољашња Видин-капија налазила 500-600 метара ближе Београдској тврђави, на месту данашње Прве београдске гимназије, цео овај крај звао се Видин-капија.
Vasilije Lj.
Vrlo lepo napisan tekst,o ljudima i kafanama koji su dali pecat jednom kutku Beograda. A ko nije razumeo,njemu ni ne vredi objasnjavati
nikoliš
Pa MIloše nisi se proslavio.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља