уторак, 22.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Последња Ђолетова балада

Антологијски песник открио је највећу тајну. Да свака нова генерација клинаца има исти усуд. По лепу протину кћи увек дођу погрешни сватови

Још сам био сасвим млад. Била је то епоха у којој су Дорћолци изводили диносаурусе у шетњу по Калишу, Карабурмци су палили логорске ватре у подножју звездарске шуме, а на Ташу је Влада Јанковић Џет изгледао као Деда Мраз који је пребегао у хевиметалце. Мрзи ме да копам по документацији, док ветар вучје завија над Београдом. Радије ћу то вече сместити у историјски оквир Титове смрти и успона Новог таласа.

У суперфиналу хита године Радија 202 на Ташу, пласирали су се „Ејсидиси” и Ђоле Балашевић са баладом „Прича о Васи Ладачком”. Београђани, као и читав свет, откидали су за трофазним Аустралијанцима, херојима светске обојене рокенрол металургије. Али те ноћи гитарски рифови потпуно су утихнули пред романсом о пољопривреднику који је шутнуо анемичну клинку неког надничара и мазнуо ћерку земљопоседника. Могао је да ужива као цар са златном кајлом, док јаше коње вране, по ливади разигране.

Шта је, међутим, учинио са собом колебљивац Васа? Пропио се као стрина и почео да цмиздри за малом која му се јављала у сновима. Временом је постао крпа од човека, па су га изјели алкохол и дуван, уместо да је постао тајкун и покуповао пропале пољопривредне комбинате.

Посматрао сам, млад и зелен, све оне металце, панкере, шминкере и понеког сељобера, који саосећају са Васом и сузама заливају базен на Ташу. Шта ли је сада са њима? Многи од њих су завршили као Васа, али оверени од лошег хероина који је пристизао у Београд, као прашкасти, злослутни весник новог света. Неки Карабурмци, мобилисани у рацијама по тој радничкој забити на само четири километра од центра, завршили су негде код Вуковара, с лицем у блату.

Дуго се ништа није чуло о Ђолету Балашевићу. Мислио сам да пеца негде на обали Панонског мора, присећајући се како је месец дана после 5. октобра у Народном позоришту, одсвирао јубиларни стоти београдски концерт само за „Отпор”. Можда је у мраку до њега седео Добрица Ћосић, у мајици младих револуционара, који су одували Слобу, уз логистичку подршку Билија Монгтомерија и после свирке потписивали у илегали своје књиге и плоче, приповедајући о славним меморандумским данима, који су се поклапали са оним хитом недеље или године на Ташу. Обојица су, и Добрица и Ђоле, као естетичари револуције, некада певали „Не ломите ми багрење”, свако на свој начин. Ако би загазили у давнија времена, роман „Далеко је сунце” могао би да се препева као класична наива партизанског циклуса у стиху – „Рачунајте на нас”!

Ђорђе Балашевић (Д. Стојановић)

Ђоле је створио тај кумровачки ноктурно за Маршала и певушио је када би друг Тито упао у мистично стање сенилности. У том вакууму подсвести, „Рани мраз” је постајао оркестар Прве пролетерске, у сутону комунизма.

Нисам му слушао новије ствари, још од када је написао „Не волим јануар” и „Провинцијалку”. То су још две велике песме због којих ћу, кад год се сетим Ђолета, писати у молу, свестан опасности да могу завршити као неки од хероја патетичне мисли. На добром сам трагу.

Покушавам да проникнем у идеологију легендарног кантаутора који је лутао између федерализма и сецесионизма, партизана и НВО, седмог јула и петог октобра, Добрице Ћосића и Биљане Србљановић, Арсена Дедића и Боре Чорбе, српства, грађанске мисли и југоносталгије... А заправо је Ђорђе Балашевић све време био само једно: творац најлепших љубавних песама, од којих је једна, из његове ране фазе, била пророчка. Била је то „Лагана ствар”.

Добро, било је ту и неопеваних љига, нарочито у последњим годинама, када је, као сваки класик, почео да преписује самог себе, свестан да се свакоме ближи последња, велика балада. Испоставиће се да је то балада о њему, објављена у петак, у касно после подне. Светске агенције су пренеле вест из Србије: Умро је Ђорђе Балашевић.

Као да је то слутио. Можда је зато годинама заобилазио салу „Сава центра” у којој је током деведесетих одржао стотину новогодишњих концерата, обавезно их завршавајући песмом „Одлази циркус”. Ко је превалио четрдесету, а каже да се не сећа како се лакше долазило до америчке визе него до карте за његову свирку, тај клевеће и лаже. Било су то музичке сеансе за манично-депресивне Србе. Ред зезања, па ред тешког бедака. Ко на његовом концерту није успео да смува девојку, одлазио је са специјалним сертификатом у манастир да потражи одговоре од Свевишњег, кад их већ није нашао код панонског адмирала без мора, брода и морнарице.

Када се мали Јанези дигну на ноге лагане и на чистом српском почну хорски да певају „Долазим, да те опет запросим”, а Хрвати на чистој екавици најпре почну да лелечу, а потом наричу уз рефрен „Јесен стиже, дуњо моја”, то не чине зато што им Ђоле уручује позиве за мобилизацију у ЈНА, па их раставља од верних љуба. Чине то и чиниће зато што су те песме чиста класика.

Нема отуда потребе за некаквом софистицираном психоанализом која би открила тајну суицидног де-мола генијалног Новосађанина, који је певао тек нешто боље од Драгана Николића у филму „Кад будем мртав и бео”, те је свој таленат најпре исказао у водвиљу, снимајући скеч-песму „У раздељак те љубим”. Тај сингл доживео је невероватан успех и док се веровало да је на сцени тек прошишао један од случајних пролазника, Ђоле паралелно ради на два фронта: очарава ЦК СКЈ револуционарним заносом, што га је инаугурисало у тамбурашког Бошка Буху, наговештавајући истовремено велики таленат баладом „Живот је море”.

И када је ломио багрење, дајући шансоњерски допринос косовском циклусу, и када је говорио да рат није био нацртан па да га обришеш песмом као гумицом, и када је написао химну грађанског протеста „СлободаНе”, паралелно је стварао песме које су постале балкански евергрин.

Био је у праву када је говорио да се понекад осећа као стари, офуцани гладијатор. Побогу, и највећи ултрадесничари који су му толико замерали за живота, сада ридају за њим!

Могао је да постане шта год хоће, акционар „Паломе” рецимо, и згрне силну лову на берзи, на име раста деоница фабрике за производњу папирнатих марамица, које су једнако патетично трошили и бечки коњушари и небески Срби.

И та фама ће га пратити заувек, јер је прича савршено једноставна. Ђорђе Балашевић био је антологијски песник који је открио највећу тајну. Да свака нова генерација клинаца има исти усуд. По лепу протину кћи увек дођу погрешни сватови!

Из далека, неки свет, за њих туђ.

Коментари6
5cb90
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ranko Petrović
Nije prvi put da Apostolovski časti Karaburmu epitetom "radnička" što je potpuno pogrešno i prilično začuđujuće.Beograd je bio grad razvijene industrije i radnika je bilo mnogo na svim lokacijama.Defnišite šta su radnici,a šta su ostali građani?Funkcioneri?Šta su advokati,inženjeri,tehničari..?Neki pojmovi se dogode u javnom prostoru i definišu pogrešno stvarnost.Kao npr "Mala Atina" za Novi Sad ??
Kiza Karaburma
Nije pogrešno. Većina stanovništva su bili vozači, zidari, mehaničari, metaloglodači, varioci, parketari, proizvodni i industrijski radnici. Moj otac je bio mehaničar a majka daktilografkinja. Činovnici, učitelji, lekari, inženjeri i slični su bili retki. Sedamdesetih je 300 metara od nas stanovao Dragoslav Mihajlović, koji je bio toliko čudo, da su deo Pere Ćetkovića iznad okretnice gde je živeo zvali "tamo kod onog pisca". Karaburma u to davno doba jeste bila radnička. Danas više nije.
almeida
Dobro kaže @Srđan Ilić. Balašević je bio pesnik ali ne treba podcenjivati ni njegovu muziku i glas. On je baš kakvi i jesu dobri kantautori, Dedić, Koen, Dilan. Živi bili pa videli, dugo će se čekati da se pojavi neko sličan Đoletu.
m.m
Bravo za tekst!Slava mornaru.
Srdjan Ilic
Ne sumnjam u dobru nameru autora teksta, ali banalizovanje muzike , stihova i uopste dela Djordja Balasevica, ma koliko hteo da ispadne interesantan, je bilo apsolutno nepotrebno. Ako niste moglu da bar pokusate da na lep pa i duhovit nacin pisete o coveku, koji je bio jedan od najboljih pesnika koje je ova zemlja iznedrila i uz to i muzicar, bolje da niste ni poceli. A Balasevic ce uvek stajati rane uz rame sa drugum velikanima, poput Mike Antica, Desanke, Santica, Ducica u nasim srcima
Вукица
@ Srdjan Ilic-Нисте у праву! А.А. говори о Ђорђу Балашевићу какав је стварно био, a не о свецу. Банализовање је стварати од њега оно од чега је и сам Ђоле цео живот бежао-лажну икону, која, кад помодни тренд мине, заврши у најближем контејнеру.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.