Понедељак, 02.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОД ЛУПОМ

Избор патријарха

Сви из врха СПЦ који су се од упокојења патријарха Иринеја оглашавали у јавности снажно – желим да верујем, и искрено – истицали су своје противљење независности КиМ и приврженост косовском завету као једном од темеља српског националног и црквеног идентитета

У животу писца ових редова било је седам или осам председника (не рачунајући оне једногодишње „председнике председништва”), туце „демократских избора” двадесетак влада – и само три патријарха.

Можда већ и тај податак довољно говори о значају избора пред којим ће се за десетак дана наћи чланови Светог aрхијерејског сабора. И баш зато је важно да им, ако већ не можемо много помоћи, оно барем не отежавамо пред тај, не само за СПЦ, него и за српски народ и државу изузетно важан избор.

Замислите на тренутак Чикаго булсе без Џордана и Пипена. КК Партизан без Киће и Праје. Звезду из Барија без Савићевића и Панчева. Шампионе из Индијанополиса без Бодироге и Дивца. Замислите СНС без браће Вучић. Или СПС без Дачића и Бранка Ружића. Е, па – игноришемо ли за трен неупоредивост набројаних ствари – управо у таквој или донекле сличној ситуацији нашла се СПЦ након што је због короне за свега пар седмица остала без митрополита Амфилохија и патријарха Иринеја.

Потпуно различити, а опет врло компатибилни у кључним стварима, један више дипломата, благ и тактичар, други више харизматични пророк и омиљени духовни вођа, патријарх и митрополит су кроз своја слагања и неслагања у основи успешно водили српски црквени брод кроз актуелне историјске и политичке буре. И, искрено говорећи, био бих веома срећан уколико би следећи први човек СПЦ по доприносу цркви и држави био барем упола на њиховој висини. А то, плашим се, неће бити нимало лако.

Сем жеље да се колико-толико допринесе остварењу овог само наизглед скромног очекивања („барем упола...”) са краја претходног пасуса моја, маленкост у овој ствари нема свог „фаворита” –  иако неке од потенцијалних кандидата лично познајем и веома ценим. А чак и да имам, не бих се усудио да са њим лицитирам у јавности. И то не само зато што би  било неумесно – много тога на српској јавној сцени је неумесно, па се ипак навелико ради – већ напросто зато што сам свестан колико је тај избор тежак и колико је моје знање у погледу тог питања реално мало.

Није у питању лажна скромност. Не ради се ни о смерном ставу припадника црквене пастве који не желе да се мешају у избор свог (архи)пастира. Не. Напросто, сократовски речено, знам колико тога не знамо о овој ствари, и намера ми је само да на то подсетим и друге више или мање заинтересоване и добронамерне. (Они недобронамерни ионако неће много хајати за овај текст.) Не познајемо довољно све аспекте сложеног црквеног механизма. Не знамо, сем на нивоу гласина и трача, динамику личних односа у црквеном врху, нити на шта је све ко спреман када буде, или уколико не буде изабран. Не знамо које се све шире, политичке и геополитичке игре око СПЦ плету.

Међутим, такву врсту, рекао бих, логичне и природне уздржаности поводом овог питања, изгледа да мало ко показује. Напротив. Чини се да и власт и део опозиције и поједини медији (такође и амбасаде) имају своје фаворите и да их бесомучно, понекад чак, рекао бих, контрапродуктивно, протежирају. Наравно, није забрањено и није „грех” (у било ком смислу речи) навијати за неког кандидата. Некоме је одређени владика помесни епископ и има са њим добра искуства. Неко некога лично познаје, некоме се свиђају нечији јавни иступи или пастирски рад. И то је у реду. Али једно је бити заинтересован, а друго је лобирати и активно агитовати за једне, или – још горе – медијски и кулоарски  сатанизовати друге, стварне или фиктивне кандидате.

Неки желе да на место првог међу једнакима у СПЦ наметну себи блиску особу. Неки можда само желе да праве смутњу, не што им је до неког кандидата посебно стало, него са циљем да, на пример, ослабе јединство и позицију Цркве поводом питања статуса Косова и Метохије.

Укратко, много је разлога за бригу, а само неколико за наду и охрабрење. Па, да поменемо и два момента из овог другог, позитивнијег регистра. Наиме, сви из врха СПЦ који су се од упокојења патријарха Иринеја оглашавали у јавности снажно – желим да верујем, и искрено – истицали су своје противљење независности КиМ и приврженост косовском завету као једном од темеља српског националног и црквеног идентитета. А други, заправо, први разлог за одређени оптимизам односи се на начин избора патријарха, као и досадашње искуство са тим („апостолским”) изборима.

Не улазим у „канонску” заснованост и утемељеност таквог избора. Али као човек који се помало разуме у изборне механизме и системе, сматрам да овај по којем се бира српски патријарх на оптималан и најбољи могући начин комбинује „демократски” и „аристократски” принцип. (Чланови Сабора, најпре, између себе бирају три – по претпоставци, најбоља – кандидата, а онда се између њих тројице одлучује жребом.) Зашто је овај систем најбољи? Зато што није ни потпуно случајан и арбитраран (јер се бира између тројице са највише гласова, што би требало да значи и најцењенијих међу колегама), а опет, барем теоретски и начелно, макар мало ублажава такмичарски и лобистички моменат, уводећи у коначну одлуку фактор „Светог Духа”, судбине или среће.

Али претпоставка да би „Свети Дух” уопште добио прилику да да свој коначни суд, неопходно је да чланови Сабора не гласају „лобистички”, по листама (као што се обично ради на изборима за руководстава политичких партија), него збиља по савести, за оне који се, били истомишљеници или не, сматрају најдостојнијим међу њима.

На концу, за разлику од већине наших личних и колективних политичких избора последњих деценија, који се баш и нису показали сјајним, Свети Дух (са или без наводника) своју је супериорност и промисао доказао и онда када је, што би се спортским жаргоном рекло, из „другог плана” за патријарха изабрао Павла, као и онда када је, вољом жреба, првог и апсолутног фаворита Амфилохија оставио да столује у Подгорици (и омогућио му да тамо доврши своју свету мисију), а на чело СПЦ довео владику нишког Иринеја.

Е, од тог и таквог Судије – како год га звали – не треба бежати и, уз сву времену и приликама примерену и разумљиву скепсу, треба му се са поверењем предати у руке.

Уредник НСПМ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари13
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

straja
Ne znam kako se moze nazvati to sto DjV poredi izbor patrijarha sa postojanjem fudbalera koji su najbolji sutaci lopte ili kosarkasa koji ubacuju loptu u kos.Rekao bih samo jednu rec....ali bojim se da ta rec ne bude razlog eliminisanja mog komentara!!
Sanak snio, nisam krio
Gospo'n Djordje, tako mu to dodje; nekad bilo, sad se spominjalo; jer se nije krilo, bralo se i pralo; promenilo nam se vreme, na ledjima nam je tesko breme; dok narodu pojedinac svira, politika patrijarha bira; mnogo 'fale, sanse male; dok nosimo pocepane gace, bilo, bice tako i ostace.
marko stankov
Bice izabran najbolji i najugledniji i sigurno nece biti neko od onih koji mediji, politicari, tajkuni, zapadne ambasade itd itd zele! Tako je bilo kod izbora patrijarha Pavla i patrijarha Irineja!
прота Петар
Лепо речено а појашњено за мање упућене читаоце,да би смо се заиста поуздали у вољу Божију треба да појачамо наше молитве и дејство Светога Духа биће нам јасније.Да не тражимо већ" ...нека буде воља Твоја...",из молитве Оче наш.
zivko
Neka se politicari ne mesaju u izbor patrijarha i dobicemo takvog patrijarha koji ce da cuva nas KiM.Ali to je kod nas nemoguce.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.