Четвртак, 29.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Дух Балкана на 15. спрату куће „Политика”

Како су новинари најстаријег листа на овим просторима добили кафану у којој се окупљала елита тадашњег Београда
Данило Пурић, дугогодишњи уредник и директор „Политике”, као конобар (Фото: лична архива), Светски шаховски шампион Анатолиј Карпов (у средини), наш велемајстор Љубомир Љубојевић (први здесна) и директор „Политике” Живорад Миновић на 15. спрату (Фото:документација „Политике”)

Тек када је шездесет и неке прошлог века довршена нова зграда „Политике” новинари најстаријег дневног листа на Балкану, посебно они склони теорији да без седења у кафани нема правог новинарства, могли су да одахну ‒ на 15. спрату објекта добили су угоститељски објекат, односно локал, са две сале и малом испоставом два спрата више, а негде у средини сместила се и „башта” с које је пуцао предивни поглед на Београд. Клуб „Политике” почео је да ради и да исписује странице југословенске журналистике.

Новинарски „збег” преселио се из оближњих локала на сам ћувик своје омиљене фирме, даље од очију радозналаца и лакомих. Понекад би се међу гостима затекао и неко „са стране” – уважени државник, награђивани уметник, велики научник, угледни политичар или важан саговорник, а каква је атмосфера владала може да посведочи и прича да су неке колегинице и колеге своје свадбене ручкове или вечере – без прегласне музике, играња кола међу столовима – приређивали баш ту (а неки и два или више пута!).

МирославСтојановић (Фото Р. Крстинић)

Један од гостију Клуба био је и Мирослав Мишко Стојановић, пензионисани новинар и уредник „Политике”. Кад год би му време дозвољавало ‒ будући да је у три мандата био дописник нашег листа из Немачке, а и специјални извештач са најважнијих догађаја широм планете ‒ Мишко није пропуштао прилику да обиђе и то „свето место” на 15. спрату палате.

‒ Са своје две сале било је то ексклузивно место, састајалиште неког интелектуалног света, чаршијског крема ондашњег Београда. На неки начин, склоњени од вреве градских кафана и заштићени од радозналаца различитих намера, у тај отмени локал полузатвореног типа навраћали су представници друштвене елите. Нас су ценили као домаћине, а њима је била част да нам буду гости ‒ прича Стојановић и додаје да је Клуб свакако био нешто више од обичног ресторана, да су се ту глачале идеје из којих су настајали добри текстови, квалитетне приче...

Они су се бринули да гости буду задовољни: особље Клуба „Политике” (Фото:документација „Политике”)

Било је то време када је извор информација био човек, а не интернет. Клуб „Политике” имао је своју душу, за његовим столовима седели су непревазиђени репортери, козери, уметници различитих провенијенција. Колега Стојановић подсећа да је „Политика” у својим редовима имала много врхунских репортера који су своје надахнуће тражили размењујући ставове и идеје у Клубу на 15. спрату. Тачно се знао дневни распоред по којем се тамо седело и разговарало.

‒ У Клубу су се организовали различити догађаји. Сећам се, примера ради, да су се ту проглашавали шампиони матерњег језика из редова осмог разреда основних школа, а да су им признања додељивали Иво Андрић, Десанка Максимовић… Ту је уручивана НИН-ова награда, гостовала су нам најзвучнија филмска имена у време ФЕСТ-а... Новинари су радили свој посао, а уредници знали где могу да их нађу ако нешто искрсне ‒ присећа се Стојановић.

БоркоГвозденовић (Фото Р. Крстинић)

Један из плејаде „Политикиних” новинара, врсни репортер, дугогодишњи дописник из иностранства Борко Гвозденовић са извесном дозом сете присећа се клупских дана.

‒ У кафану се ишло на пиће и по разбибригу, а у Клуб „Политике” на разговор са колегама или саговорницима. Пиће је било у другом плану, као неки пропратни елемент креативног дружења и договарања око тема. А кад бисмо хтели да набројимо све те угледне и славне људе који су са нескривеним задовољством долазили на 15. спрат, не би било довољно простора на овој страни. Водио сам једно књижевно вече и до мене је седео Бранко Ћопић. У једном моменту књижевник ми се приближио и тихо ме упитао: „А је л’ се ово плаћа?” Има безброј анегдота из Клуба и жао ми је што тако нешто више не постоји. Искрено се надам да ће се вратити славни дани „Политике”, а са њима и једно овакво место какво интелектуални свет заслужује ‒ каже Гвозденовић.

Увек је кувао врхунску рибљу чорбу: уредник фотографије Мића Николић (Фото: лична архива)

Надолазећа политичка превирања и поделе средином осамдесетих година прошлог века нису мимоишли ни Клуб „Политике”. Старији новинари сећају се како су се заметнуле приче да се на 15. спрату одигравају неке завереничке работе, да се претерано прича о нечему што не би смело, а „случај” је доспео и на дневни ред некада моћног тела социјалистичког система ‒ радничког савета. И догодило се оно што је било за очекивати ‒ стављен је катанац на локал који је за многе био институција. Много година касније група ентузијаста из тада већ на више целина подељене „Политике” покушала је да врати стару славу свог претходника, отворивши на 15. спрату кафетерију „Међу нама”. Међутим из много разлога, којима овде није место да се набрајају, то није потрајало дуго. Прича о Клубу „Политике” остала је легенда...

Ауторка текста са позоришном звездом Нуријом Есперт (Фото: лична архива)

Храм узвишеног духа 

„Овако нешто нема ни Вестминстерска палата”, аутентични је утисак легенде новинарства Мирослава Мире Радојчића. Ваљало му је веровати на реч, дописнику из Лондона, који је знао сваки кутак британске престонице, једином нашем новинару са ложом на Вимблдону. Један је од бројних „Политикиних” дописника који су прво долазили у Клуб на 15. спрату, па тек онда код главног уредника.

А 1973. кад сам на конкурсу примљена за новинара „Политике”, од прве приправничке плате родитеље сам извела на ручак у најлепши клуб са погледом на цео Београд. Простор је блистао од елеганције и отмености. Столице са наслоном од увозне шпанске трске, до тада невиђене у неком ентеријеру, а њом су били обложени и зидови између дрвених ламперија. Архитекта Угљеша Богуновић, идејни аутор Палате „Политика”, инспирисао се Шпанијом, а Богуновићева супруга, Милица Рибникар, вајар, урадила је бисту оснивача „Политике”‚ која и данас стоји у холу.

Клуб је био пантеон узвишеног духа, некад изненадних сусрета са онима до којих се не долази баш лако. Волим што готово никада у њему нисам видела политичаре. Уредник Културног додатка, публициста Радован Поповић, имао је срећу да се у Клубу дружи са Десанком Максимовић, док су Меша Селимовић и Марко Ристић били на ручку са Милојком Друловићем, чести гости били су Миодраг Булатовић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Милић од Мачве, Оља Ивањицки, Божидар Дамјановски, прва приватна галеристкиња Вида Гостушки... Тада је Клуб био престижније место од Ивиног и Будиног Клуба књижевника.

Битеф, Фест, Бемус имали су своју малу репризу у Клубу „Политике”. Звезде ових манифестација, попут Клаудије Кардинале, Сергеја Бондарчука, Нурије Есперт, песника Андреја Вознесенског, Милорада Мишковића... били су гости наше куће. У Клубу су одиграване и позоришне представе, тражена је столица више.

Није свако могао да дође у Клуб „Политике”. Тачно се знало где је коме место. Естрада, тада у повоју, углавном је окупирала „Бермудски троугао” – столове „Шуматовца”, „Грмеча” и „Под липом”‚ где су извођаче лаких нота чекали фото-репортери и новинари бројних магазина. Интелектуална елита формата Љубе Тадића, Мире Траиловић, Бате Стојковића, Оливере Марковић била је та нека прва лига. Она коју сте могли да видите на 15. спрату. Памтим кад је једног дана у време ручка ушао Бата Живојиновић! Тај призор деловао је нестварно, као земљотрес, настао је мук, а он је упловио попут носача авиона, онако велики, разбацан, плећат, испунио је целу просторију. Лежерно, са шмекерским осмехом, изговорио је: „Добар дан свима.” Ето, било је некад...
Мирјана Радошевић

Бошко Јакшић (Фото Медија центар)

Горњи спрат, доњи дом

У дугој историји „Политике” бележе се периоди у којима је угоститељство представљало важну допунску делатност новинарског прегалаштва: клубови и ресторани под кровом славне седамнаестоспратнице у Македонској.

Уредници су добро знали да је непослушна новинарска багра склона расипању по околним кафанама и бифеима, па је било пробитачније држати их окупљене у близини. Један телефонски позив, вожња лифтом са 17. или 15. спрата, и ето њих у редакцији.

Формацијски распоред подсећао је на два дома у Парламенту, можда још и више на устројство енглеских пабова који имају Паблик бар и Салун бар, или Лаунџ. Први је често пијаначки бучан, други је више за углађена окупљања старијих пријатеља или брачних парова.

Доња сала Клуба била је репрезентативна. Ту је на пиће или ручак долазио читав Београд. Уредници су били довољно плаћени да изведу угледне госте из света филма, музике и сликарства, славне личности јавног живота, спорта. Политичари ништа. Уштиркани бели столњаци, а и велики столови деловали су некако достојанствено усклађени угледу новине.

Горњи спрат био је доњи дом. Бифе намењен новинарској раји која је ту, по свим узусима пословичне професионалне чедности, пила кафу, а чешће нешто „кратко”. Дувански дим обавијао је играче домина и шаха по једноставним, малим столовима. Таленат у померању дрвених фигура и плочица имао је своју тржишну вредност.

Коцкало се, онако аматерски, све док се једног дана није појавио тадашњи генерални секретар „Политике”. Бануо је изнебуха, почистио неке табле, разрушио домине и саопштио: „Због коцке се забрањује играње шаха и домина!”

Непријатно изненађени, видно утучени, новинари су кренули у евакуацију чекајући један од два лифта. „Хајде, у 500 динара који ће први да дође”, понудио је опкладу ненадмашни репортер Стеван Шевић.

Деловало је неуништиво, али прошла су времена када је неко ко је хтео да буде добар новинар морао да испуњава четири услова: много пића, много дувана, куцање са два прста и барем један разведен брак. Нема више потребе за 15. и 17. спратом. Новинари раде од куће, пију „кока-колу”, не пуше и куцају по рачунару са свих десет прстију. Једино ме за бракове не питајте.
Бошко Јакшић

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

milan
Secam se kad je Milutin Colic tvorac FESTa dovodio u restoran Politike najvece svetske glumce,rezisere,producente . Danas takve filmske zvezde niko ne bi mogao ni u Srbiju da dovede. Za sve sta je uradio Colic je dobio nogu po starom srpskom obicaju...
Mita
"...Деловало је неуништиво, али прошла су времена ..." Nisu prosla vremena nego je pao Berlinski zid koji je sve to podupirao. "и тихо ме упитао: „А је л’ се ово плаћа?” .." A ovo bi trebalo da bude smesno?!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.