Четвртак, 05.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Француска: Економски и културни патриотизам

Маријан: симбол револуције

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга

Патриотизам је за већину Француза превазиђен појам у политичком смислу, али су његове манифестације присутне у области економије и културе, што има везе са еволуцијом друштва последњих деценија.Један од разлога је наслеђе маја ’68 . године, које је поред револуције у социјалним односима донело и промене у школском систему, на који су се одразили захтеви младе генерације за раскидом саконзервативним вредностима претходне генерације, са ауторитетима, како породичним тако и државним.

Појам патриотизма, идеја о Француској као „великој нацији”, присутна још од времена Наполеона, изашла је из моде међу студентима и млађим интелектуалцима, који су се окренули хуманистичким и левичарским идеалима, пацифизму након пораза Француске у Алжиру и интернационализму, понесени духом времена.За разлику од земаља које су тек на путу да пронађу свој национални идентитет и дефинишу однос према домовини, као што су земље настале после распада бивше Југославије, Француска је последњих 30 година пролазила обрнути пут, од велике колонијалне силе до „постојбине људских права”, од земље која слави победе над европским суседима, попут Велике Британије и Немачке до једног од стубова Европске уније.

Ове промене нашле су одјек у школском програму, из кога су постепено ишчезле идеје о „цивилизацијској улози Француске” у колонијалним ратовима и величање ратничке прошлости, што је утицало и на промену значења појма патриотизам.„Када ученицима говоримо о рату у Алжиру, помињемо алжирске терористе са једне стране, али и злочине француске војске са друге стране”, каже Алексис Труд, професор историје у средњој школи.

Покушај да се у школски програм унесе оцена о „позитивној улози” француског колонијалног присуства, пре свега у Северној Африци, законском одредбом из 2005. године, која је изгласана захваљујући десничарској већини у скупштини, завршио се фијаском.Социјалисти као највећа опозициона групација, уз све друге партије леве оријентације, тражили су одбацивање ове одредбе називајући је „противпримером у образовању, историјским анахронизмом и политичком грешком”, која „враћа у неславну прошлост када је држава желела да фабрикује добре Французе тако што ће у школама учити званичну историју”. Бурно су реаговали и професори који су се успротивили мешању државе и политике у наставне програме.Пошто је ова одредба запретила да угрози осетљиво француско-алжирско пријатељство, тадашњи председник Жак Ширак је тражио од владе да је повуче, уз објашњење да „закони не пишу историју”.

У Француској нема култа државних симбола; заставе су истакнуте на државним институцијама и у званичним приликама, као и на спортским такмичењима када гостују стране екипе, али готово никада на приватним кућама. Акценат у образовању је на вредностима Републике оличеним у девизи француске револуције: „Слобода, једнакост, братство”. Ђаци се упознају са симболима Републике на часовима „грађанског образовања” у основној школи (застава, Маријан као алегорија француске републике, химна „Марсељеза”), али и и са „принципима и правилима организације социјалних односа”, са освртом на актуелне проблеме, попут све чешћих појава расизма и социјалне нетрпељивости. На крају средње школе опширније уче о институцијама и о улози Француске у свету, са освртима на актуелну ситуацију, попут војних мисија у Обали Слоноваче или на Балкану.

Симбол патриотизма и националног поноса је генерал Шарл де Гол, коме је у школском програму указано посебно место, не само као ослободиоцу Француске, већи као творцу њене независне спољне политике, засноване на три постулата: снага разуверавања (нуклеарно наоружање), висока технологија (Конкорд, аеронаутика и космичка индустрија) и сопствена нуклеарна енергија.Велика мутација друштва последњих деценија, настала под таласом имиграције, такође је утицала на промену смисла речи „домовина” и „патриотизам”, у смислу осећања припадности земљи на основу заједничких вредности које јача њено јединство.Деца имиграната рођена у Француској, нарочито имиграната из бивших француских колонија, често имају проблем да се пронађу у овим „заједничким вредностима” које се преносе кроз образовни систем, па се окрећу наслеђу земаља из којих долазе њихови родитељи.

Међу француским интелектуалцима пореклом из бивших колонија постоји потреба да се реинтерпретира историја, попут, на пример, улоге Наполеона Бонапарте. Књига „Наполеонов злочин” Клода Риба, историчара и филозофа пореклом из Гвадалупеа, у којој се говори о Наполеону као злочинцу који је поново увео ропство у колоније, изазвала је бурне расправе у јавности по објављивању 2005. године.

На мењање традиционалног схватања патриотизма дошло је и услед отварања тржишта, развоја међународних мрежа и система комуникација, отварања ка ширим политичким и економским формацијама, попут Европске уније,као и већи значај индивидуалног у односу на колективно. Понос и осећај припадности зависи данас од конкретних потеза Француске у свету, као када се успротивила америчком нападу на Ирак 2003. године, или је повезан са спортским победама, као што је победа француске репрезентације на светском првенству у фудбалу 1998. године.

Покушај да се обнови идеја патриотизма појавио се у прошлогодишњој председничкој кампањи, када су и кандидат деснице Никола Саркози, али и кандидат левице, Сеголен Роајал, кокетирали са жалом једног броја Француза због губитка некадашњег утицаја земље у свету, али и покушали да дају одговор на све израженије проблеме расизма и верске нетрпељивости према имигрантима. Саркози,који је изабран за председника у мају, предложио је да се у школама на почетку године уведе читање писма Ги Мокеа, текста изузетног патриотског набоја који је овај млади комуниста написао пре него што ће га стрељати Немци 1941. године, са циљем да подстакне осећај припадности и поноса код младих генерација. Велики број професора је оштро критиковао овај предлог, као и све претходне покушаје власти да утичу на наставни програм.И поред ових покушаја да се оживи идеја патриотизма, она је у ширем политичком контексту готово замрла, осим када је реч о месту француске економије и културе у свету.

Током претходне владе Жака Ширака, премијер Доминик де Вилпен је апеловао на економски патриотизам, у контексту глобализације и опасности од преузимања „стратешки важних предузећа” за економију земље од стране мултинационалних компанија.Израз се појавио у парламентарном извештају из 2003. године о економској стратегији земље, по налогу тадашњег премијера, Жана Пјера Рафарена, са циљем да се „у француски образовни систем и обуку уведе појам ‘економске интелигенције’, како у смислу јавног деловања тако и унутар предузећа”. Појам „економске интелигенције” установљава неку врсту етичких правила између државе и предузећа, која се заснивају на управљању информацијама од стратешког значаја, заштиту таквих стратешки важних информација (од индустријске шпијунаже) у циљу заштите и ширења утицаја националних производа и предузећа.

Културни патриотизам оличен је у појму „културне различитости” који су увели Французи, доктрине која је захваљујући њиховој иницијативи усвојена у Унеску, а која се заснива на томе да културна добра не могу да буду остављена на милост и немилост тржишним законима, у време глобализације и америчке доминације. Култура има посебно место у наставном програму, јер за Французе она представља кључни домен утицаја који имају у свету. То се објашњава националном традицијом још од времена монархије, по којој је Француска велика земља зато што има велику културу и по којој је једини начин да сачува своје место у свету под условом да тако и остане.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.