Четвртак, 05.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

СРБИ И "ЕВРО-СРБИ"

Када сам у мају 2001. године у "Хелсиншкој повељи" прочитао израз "евро-Срби" слатко сам се насмејао. У уводнику тог броја, наиме, стајало је да у Србији, осим Срба, живе и извесни "евро-Срби". Они насељавају, писало је тамо, углавном Војводину и Београд и играју "главну улогу" у европеизацији Србије. Што је, ваљда, у Србији више тих евро-Срба, а мање оних "обичних" Срба, Србија ће пре ући у Европу.

Идеја о претварању Срба у евро-Србе изгледала ми је тада бизарно. Национални идентитет је нешто поприлично постојано и не може се тек тако мењати, мислио сам. А онда се догодила Црна Гора. Тамо је, још 1997, огромна већина људи делила већи комад свог идентитета са нама. Били су део исте историје као и ми, писали истим писмом, навијали за исте тимове... Тада је тамошња власт стала иза пројекта националног преумљења. До 2002. године елита је готово сасвим "монтенегризована". До 2006. монтенегризовано је и довољно народа да се доврши раздвајање. Црна Гора сада стварно изгледа као држава неког другог народа. Народа који нема српску историју и смета му српско име у називу цркве или језика.

Како је то постигнуто? Како је толиком народу "преломљен мозак"? Одговор је једноставан: развојем и учвршћењем пожељних стереотипа. На једном крају налазили су се негативни стереотипи. Они су искључиво били везани за Србију и Србе. Сви их знамо: "насилни", "заостали", "криви за ратове", "хегемонисти", "извођачи геноцида"... На другом крају стајали су позитивни стереотипи, наравно о Европи и Европљанима: "развијени", "толерантни", "мирољубиви", "напредни"... Ови стереотипи нису утувљивани само бескрајним понављањем. Они су били праћени и економским поткрепљењем. Бити са Србијом доносило је санкције или беспарицу. Бити са Европом, бити "Монтенегрин", значило је имати новца – од "супорта за унапређење локалне управе" до "фија за фацилитаторе и програм-асистенте".

Ко не жели да буде добар и вољен? И ко не жели да добро живи? Када се ствари тако поставе, избор долази сам од себе. Лепо је и лако путовати у Брисел или дочекивати у луци "Рузвелт-ДДГ 80". Лепо је и лако бити Монтенегрин. Иза тебе стоји држава, иза тебе стоји ЕУ, иза тебе стоји "Рузвелт-ДДГ 80". А бити Србин-Црногорац? То значи бити сам, бити по страни од послова, знати да за твоју децу нема државне службе, гледати своје писмо само на породичном гробу и бојати се да ћеш на вратима своје цркве сутра затећи новог, непознатог свештеника који ће ти рећи: "Приђи, Машане, стигла је и теби слобода."

Црна Гора и пројекат "Монтенегрин" долазе ми, ових дана, често на памет. Поготово када чујем како Косово нема везе са нашим идентитетом. Уопште, не смејем се више идентитетском инжењерингу. Научио сам да то ради. Гледам како исти механизам негативних и позитивних стереотипа и овде меље. "У Србији је забележен један веома редак психолошки феномен", зачуђено примећује једна професорка психологије – "негативни аутостереотипи". То је оно када људи своју сопствену групу виде као "глупу", "заосталу", "примитивну", "идиотску"... Обично етничке групе имају позитивне стереотипе о себи, а негативне о другима. Врло ретко се дешава да се негативни стереотипи развију према својој сопственој групи. За то је потребно више страшних, трауматичних искустава, за то је потребно "утувљавање понављањем". Тада многи желе да напусте групу. Негативни аутостереотип је јасан знак кризе идентитета и неизбежни увод у његову промену. Постаје се неко други. Постаје се – "евро-Србин".

"Србин сам и не подносим ћирилицу! Хоћу латиницу! Осећам се угроженим од државе Србије", пише један посетилац сајта Б92. Добродошао. "Грађанско друштво (јесте овде) далека будућност, а Срби су ксенофобичан, затуцан и примитиван народ", пише друга посетитељка. Добродошла. "Можда моја мала национална свест још није устала са ноше, али осећам да и то мало г... националног поноса који понекад осетим невероватно смрди", пише један Б92 "блогер". Добродошао. Европа баш чека на све вас који "не подносите ћирилицу", мислите за неки народ да је "затуцан и примитиван", а за сваки национални понос верујете да "невероватно смрди".

Што се мене тиче – па макар никад не ушао у Европу – држаћу се мишљења да Срби нису ништа паметнији, али нити ишта глупљи од других народа; нећу Србију сматрати најбољом земљом на свету, али ни "црном рупом из које треба отићи"; нећу се заносити идејама о "најстаријем писму", али ни избегавати да пишем истим словима која су користили и мој отац, и деда, и прадеда. И знаћу тачно шта ћу да урадим ако ме на улазу у цркву сачека неки нови, непознати свештеник који ће да ми каже: "Приђи, Антонићу, стигла је и теби слобода".

политички аналитичар
Коментари122
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.