Često je uzimana za maskotu, amblem ili logo za mnoge sportske i druge manifestacije u Beogradu, pa i Srbiji. U glavnom gradu podignut joj je i spomenik. Za tu malu pticu, simbol i primer opstanka i života, kojoj nisu mogle ništa ni kiša, ni oluja, ni sneg ni mećava, ni niske ni visoke temperature sve je manje prostora i uslova za življenje. Iako uvek sa čovekom i uz čoveka, retko će vam sleteti na dlan („plašljiv kao vrabac”), praviti vam društvo u sobi ili u kavezu... Ptica slobodarka, taj sitni grumen života, što nam cvrkuće zimi na mećavi, što voli i ovo golo granje, kao to opeva Vito Nikolić, ne napušta nas nijednog dana i nijednog sata svog kratkog života.
Nije samo nauka utvrdila, dovoljno je i pažljivije pogledati oko sebe, pa primetiti da ih je u Beogradu, u Srbiju, ali i u svetu sve manje. Prema nekim pisanjima struke, u Beogradu se njihov broj smanjio u poslednjoj deceniji sa 100.000 na nekoliko desetina hiljada! I bez nekog posebnog znanja o vrapcima, a s obzirom na da su uvek tu, u našoj blizini, dvorištima i na našim kućama (jedna vrsta se i zove pokućar), poznato nam je da voli grmove, žbunasto i drugo drveće... Hoće da dođe po mrvice hleba na terase i prozore... U svetu su rešili da im pomognu na razne načine, pa između ostalog prave i crepove za kuće sa udubljenjima za njihova gnezda i gnežđenje, a po parkovima sade drveće koje oni najviše vole.
Uskoro će 20. mart, svetski Dan vrabaca. Pomozimo im nešto i u ovom nevremenu, jer oni su uvek uz nas, oni nas nikada nisu napuštali, niti odlazali u toplije krajeve, čak ni onda kada su nas posećivale „čelične” i „nevidljive ptice”.
Vojkan T. Bojović,
Beograd
