Na pragu obelodanjivanja zatravljene istine o jasenovačkim strahotama, koja je decenijama tavorila u vrisku zaborava, odmah moram da kažem, da su u filmu „Dara iz Jasenovca” bledo prikazane jasenovačke strahote i zločini, jer je u stvarnosti bilo mnogo, mnogo gore i nečovečnije. Današnji političari upotrebljavaju reč malj, ne vodeći računa, da nas na samo pominjanje te reči prožima samrtna jeza, jer su ustaše, gvožđem ojačanim drvenim maljem slali Srbe niz Savu sa psovkama „Putujte u majku Srbiju!”. U filmu je trebalo otkriti više monstruoznosti i pretrpljenog zla: bacanje dece uvis i njihovo dočekivanje na koljački nož, skrnavljenje tela i vađenje dece iz majčine utrobe i još mnogo toga.
Za vreme brozovlade živelo se pod lažnom koprenom bratstva, zato se ćutalo. Kao posleratno dete, rođeno 20 kilometara od okrvavljenog Jasenovca, slušala sam, šapatom izgovarano, kako su ustaše, školski drugovi naših očeva, krenuli u pohod na Preobraženje 1942. godine i priveli pola sela sa pridošlim gostima koji će svi okončati grozotnom smrću u logoru. Prolazeći putem Marije Terezije, zgroženi Nemci su „govorili” ženama paćenicama, sa rukom na grlu, neka beže ispred klanja u duboku slavonsku šumu. Moj otac je izvukao živu glavu iz sabirnog centra u Novoj Gradiški, pošto je kao kurir odneo u šumu partizanima pismo u kojem se predlaže zamena Andrije Hebranga i još dvojice ustaša za 33 Srbina. Posle rata su bogomoljni Hrvati prolazili gordo selom u svoju nespaljenu crkvu, dok su za njima gledale od plača usahle i ispijene oči majki zaklanih i oskrnavljenih sinova.
Nas su u školi učili da nema boga. Jasenovački zločini zamirali su u zaboravu. Film „Dara iz Jasenovca” bleda je i necelovita slika doživljenih jasenovačkih strahota i užasa. Bilo bi dobro, makar danas, progovoriti o scenama nezaborava u drugom delu nekog novog filma, vriskom druge dece, majki i očeva i izreći istinu, gorku i potresnu o krvavim nezaraslim ranama i iščupati je iz zakorovljenog sećanja. U ono obnevidelo vreme krvoločnih demona, užasi su bili gnusniji i strašniji nego što to film prikazuje. Nisam plakala presahlim suzama, jer scene i prikazana svedočanstva, koja režu um i zasecaju duboko u srce, samo su krajičak posleratnog zatravljenog sećanja, jer suze nepresušno teku našim posleratnim životima.
Kada me je kao gimnazijalku pitala majka školske drugarice, iz koga sam Rajića, znala sam da me pita da li sam omražene troprste vere. Danas postoji samo jedan Tuđmanov Rajić, koji je on posetio u ponovljenom dvostrukom novopridošlom zlu na kraju našeg umornog veka. Svedoci smo svakodnevnog veličanja domovinskog oslobođenja i ostvarenja, pošto su novom krvlju sprane stare okorele rane iz Drugog svetskog rata. Naš višedecenijski nametnuti zaborav neoprostiva je uvreda. gorka krivica i sramota prema jasenovačkim stradalnicima, čiji krici još uvek lutaju i traže svoju nastambu u srcima humanih ljudi.
Gluma je vrhunska, muzika hiperborejski čovekoljubiva, a ceo film predstavlja poluotrežnjenje posle mučnog pijanstva zaborava. Jasen je i dan-danas lepo drvo na slavonskoj Savi i čovek bi mogao da se vine u njegove visove, samo kada bi prevazišao sve prizemne mrzote življenja.
Nada Krnjaić Cekić,
prof. u penziji,
Beograd
