ponedeljak, 19.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 17.02.2021. u 20:15 Marina Vulićević
INTERVJU: MARKO NEDIĆ, književni kritičar i pisac

Sve se danas može čitati, ali ne uz visoku ocenu

Svojevremene zabrane književnih dela i napadi na njih iz političkih razloga paradoksalno su, između ostalog, bili znak velikog značaja koji je tada književnost, kao važan segment naše kulture, imala u društvu
(Фото Т. Јањић)

Nova knjiga ogleda Marka Nedića „Kritički opisi”, u izdanju novosadske „Akademske knjige”, nastavlja razmatranja novije srpske proze razvijeno u prethodnim knjigama ovog autora, baveći se delima Dragiše Vasića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Boška Petrovića, Danka Popovića, Danila Kiša, Miodraga Bulatovića, Grozdane Olujić, Milorada Pavića... Knjiga je podeljena u tri celine, po književnoistorijskom principu, prateći razvojne faze srpske proze, od narodnih pripovedaka, preko međuratne proze, do stvaralaštva pojedinih pisaca 20. veka. Autor je analizirao osobene narativne, morfološke, stilske i jezičke osobenosti pojedinih dela, praveći istovremeno i intertekstualna poređenja, ali tumači i prozne žanrove ranije i savremene srpske književnosti.

Kakav je značaj srpskih narodnih pripovedaka, Vukove redakcije, za razvoj proznog stvaralaštva i srpskog jezičkog standarda, kao i načina na koji je Vuk „namještao” reči i rečenice?

Umnogome zahvaljujući Vukovoj jezičkoj i književnoj reformi, čije dobre posledice su se posebno osetile u narodnim pripovetkama u njegovoj redakciji, kao i u narodnim pesmama i brojnim Vukovim spisima, od polovine 19. veka pa do danas, omogućeno je spontano oblikovanje našeg proznog i poetskog izraza i jedinstvo i kontinuitet novije srpske književnosti. Tome treba dodati i Dositejevu varijantu književnog rukopisa, pa videti da se te dve stilske linije, uslovno rečeno tradicionalna i moderna, često srećno prožimaju, dajući tada najbolje umetničke rezultate. „Namještanjem riječi” i rečenica, što kao Vuk spontano i programski radi, izgrađuje se individualni stil svakog pisca, kao ključni uslov književnog stvaranja.

Na koji način ste sagledali intertekstualne veze i žanrovske sličnosti između Stefana Mitrova Ljubiše i Danila Kiša?

Ova dvojica pisaca, meni posebno draga, Ljubiša zbog svoje narativnosti, Kiš zbog liričnosti i dramatike, naglašeno se dodiruju na žanrovskom i intertekstualnom planu. Obojica su pisala kratke priče koje povezuju isti likovi i isti žanr; to su Ljubišina „Pričanja Vuka Dojčevića” i Kišovi „Rani jadi”. Još važnije je to što su obojica na intertekstualnom planu na sličan način dali opis dveju crkava istog imena i složenog istorijskog trenutka. Ljubiša je to uradio opisujući carigradsku Aja Sofiju (Svetu Sofiju) koristeći za to, pošto nikad nije bio u Carigradu, putopis Edmonda de Amičisa, a Kiš je, u „Grobnici za Borisa Davidoviča”, u opisu kijevske Svete Sofije takođe koristio postojeću tekstualnu i dokumentarnu građu o njoj. I obojica su to ostvarili na umetnički izuzetan način.

Koja su dva istorijska i književna momenta važna za potpunije razumevanje stvaralaštva Dragiše Vasića?

Za puniji kritički doživljaj narativne proze Dragiše Vasića, pored njene pripadnosti poetici ekspresionizma, veoma je važno razumevanje naglašenog antiratnog osećanja međuratnih srpskih pisaca zbog tragičnih posledica koje je tokom Prvog svetskog rata doživeo srpski narod. S druge strane, to je doživljaj visokih književnih vrednosti Vasićeve proze čitalački otkrivane četrdeset godina po završetku Drugog svetskog rata, do kada je on kao pisac bio prognan iz srpske kulture zbog pogrešno odabrane ideološke strane tokom okupacije. Ovaj drugi momenat vremenom je sve više gubio svoje negativne posledice, pa se Vasićevo književno delo danas ravnopravno doživljava zajedno s delom Andrića, Crnjanskog, Kašanina, Rastka Petrovića, kao i drugih značajnih međuratnih pisaca.

Andrićevu knjigu „Kuća na osami” tumačite kroz formu pripovedačkog venca. Kako i u stvaralaštvu Miodraga Bulatovića ističete taj žanr? Na koji pak način posmatrate pripovetke Crnjanskog, čiji pripovedni opus nije veliki?

Pripovedački venac je kao prozni oblik veoma čest, čak i dominantan u srpskoj književnosti druge polovine prethodnog veka, pa i ranije, kod S. M. Ljubiše i Bore Stankovića, na primer. On piscima daje mogućnost za izrazitije imaginativne, a time i morfološke i kompozicijske spojeve i za sagledavanje životnog puta književnih junaka iz različitih sadržinskih i semantičkih perspektiva. Iz tih razloga su se u tom obliku ogledali gotovo svi važniji prozni pisci našeg vremena, od Miodraga Bulatovića, u grotesknom i lirski intoniranom „Vuku i zvonu”, do najnovijih autora. Andrićeva „Kuća na osami”, kao i njegovi pripovedački ciklusi, u tom pogledu su reprezentativni primeri tog žanra. Crnjanski nema pripovedački venac, ali ima nekoliko veoma dobrih pripovedaka, kao što su „Sveta Vojvodina”, „Raj” ili „Moj prijatelj koji je prošao”, u kojima su individualne sudbine književnih likova sagledane u naglašenom istorijskom i društvenom kontekstu.

Vratili ste se tumačenju stvaralaštva Danka Popovića i Grozdane Olujić, kao i prvom romanu Boška Petrovića. Kako iz današnje perspektive vidite odnos istorije i sudbine takozvanog malog čoveka u prozi ovih stvaralaca?

Pojedini romani ovih pisaca, posebno Popovićeva „Knjiga o Milutinu”, pa i „Izlet u nebo” Grozdane Olujić, u vremenu u kojem su objavljeni uglavnom su od zvanične kritike tumačeni iz ideološke perspektive, pošto su njihovi književni junaci u postojećoj stvarnosti videli nešto drugo od onog što im je nudila zvanična politika. Ipak, zbog tematske novine koju su imali, njihova čitalačka recepcija nije bila onemogućena, kako se to, na primer, desilo Dragiši Vasiću, već je naprotiv održana sve do današnjih dana. A svojevremene zabrane književnih dela i napadi na njih iz političkih razloga paradoksalno su, između ostalog, bili znak velikog značaja koji je tada književnost, kao važan segment naše kulture, imala u društvu. Danas više nije tako jer je kultura, a s njom i književnost, izgubila značaj koji je nekad imala. Danas se može pisati sve i sve se može čitati, ali sve ne može zasluživati visoku kritičku ocenu.

Zbog čega složena struktura Pavićeve proze podseća na partiju šaha?

Proza Milorada Pavića upravo zbog svoje intertekstualne osnove ima posebno značenje u našoj savremenoj književnosti. Ona je bogata, sadržinski i značenjski nepredvidiva, ispunjena neočekivanim rešenjima i kombinacijama, koje sa svoje strane podsećaju na složenost i nepredvidivost toka šahovske partije. Ali kako se šahovska partija mora završiti jednim, drugim ili trećim krajem, tako se i književno delo s iznenadnim tokovima, kakvo je Pavićevo, mora svesti na jednu ili dve završne mogućnosti s realno različitim značenjima. Tu semantičku nepredvidivost i zagonetku pokušao sam da nagovestim ne samo kritičkim tumačenjem u tekstu o Paviću, nego i narativnim zapisom na njegovom kraju, u kojem je samo jedan detalj (auto)biografske prirode, dok je sve ostalo fikcija, otprilike kao kod Pavića. Zato ga i dalje treba čitati i tumačiti tragajući za skrivenim značenjima njegove prozne zagonetke.

Komеntari3
ea236
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Adi
Da li stvarno misle teoretičari i istoričari književnosti da će se srpska književna scena pretvoriti u delatnost raznih ljudi sa instituta i fakulteta. Ono što teoretičari književnosti pišu je za uži krug stručnjaka, a neprimereno je da njihove knjige budu ispred knjiga poezije i proze recimo kao što se dogodilo ove godine prilikom glasanja za nagradu Meša Selimović ( Večernje novosti). Pogledajte spisak 10 prvorangiranih knjiga na tom glasanju kritičara V. novosti. Bog, pesnik nije mrtav...
Драгана Димитријевић
@Марко из Требиња Ниједна од књига побројаних књижевних историчара није ништа посебно, неинтересантне су, не доносе ништа ново, чак ни аутентично индивидуално, само прежвакавају стереотипе. Меша је, за разлику од њих, писао занимљиво, другачије од других и у таквим текстовима. Неки од чланова чудно великог жирија, као да је у питању vox populi, предлагали су само ове наслове, готово без иједног предлога из лепе књижевности?! Да ли су увек само издања из Београда међу првих десет најбољих?
Марко из Требиња
Али, ове године има неколико добрих научних и есејистичких књига (Микић, Пијановић, Хамовић, Јовановић...) које су, у просеку, боље од прозних и песничких књига!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja