Avion se pojavio iznenada, „iskočivši” iznad brda između kojih je prethodno doleteo u niskom letu, a zatim se sa visine obrušio na cilj. Trenutak kasnije ispod krila sevnuo je plamen raketa koje su, ostavljajući trag dima iza sebe, pogodile metu.
Dejstvo „orlova” bilo je jedan od najefektnijih segmenata vežbe „Sadejstvo 2020” održane nedavno na Pešteru. Ono što tada nije posebno naglašavano je da je među njima bio i modernizovani „orao”, što je projekat od izuzetnog značaja za Vojsku Srbije.
Naime, u sistemu odbrane je uočeno da bi trebalo podići sposobnosti ratnog vazduhoplovstva kada je reč o zadacima lovačko-bombarderske avijacije, odnosno gađanju ciljeva na zemlji preciznim vođenim naoružanjem danju i noću.
Kako za „Politiku” objašnjava Nenad Miloradović (na slici), pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse, ti napori usmereni su na dva koloseka – na modernizaciju „migova 29” i unapređenje njihovih mogućnosti za napad na ciljeve na zemlji, kao i na modernizaciju „orlova” i razvoj i uvođenje u upotrebu savremenih ubojnih sredstava kojima bi ovi domaći avioni bili opremljeni.
Jurišni avion „orao”, namenjen za neposrednu podršku kopnene vojske prodorom na maloj visini i za zadatke izolacije bojišta, razvijen je i proizveden još u vreme SFRJ, uz primenu najsavremenijih tehnologija tog vremena.
Pored najsavremenijih strukturnih materijala i konstruktorskih rešenja, na avionu su ugrađeni elektronski sistemi za poboljšanje stabilanosti i upravljivosti aviona, a sam avion se odlikuje velikom aerodinamičkom žilavošću kao i brojnim rešenjima koje povećavaju mogućnost preživljavanja aviona u slučaju pogotka.
– I u mirnodopskoj eksploataciji bilo je jasno da je reč o dobrom avionu, a posebno se istakao u ratnim dejstvima tokom 1990-ih godina svojom velikom efikasnošću i borbenom žilavošću – kaže Miloradović.
Po njegovim rečima, minulih godina napravljena je analiza koja je pokazala da bi projekat modernizacije „orla” bio isplativ. Utvrđeno je da je struktura letelice jaka a ostvareni nalet kod većine aviona nije veliki, pa je njihov vek upotrebe produžen na 38 godina.
Pored toga, dodatnim analizama je utvrđeno da se, zahvaljujući dobrom stanju strukture, vek upotrebe aviona može produžiti i do 48 godina, uz primenu odgovarajućih postupaka tehničke dijagnostike pri izvršenju generalnog remonta aviona.
Modernizovaće se avioni u dvosedoj, ali i jednosedoj verziji, proizvedeni osamdesetih i devedesetih godina. „Orao” je opremljen „Rols-Rojsovim” mlaznim motorom, s tim da će se modernizovati samo oni primerci koji imaju ugrađen forsaž, što avionu omogućava bolje dinamičke karakteristike.
Projekat se trenutno, nalazi u fazi razvojnih ispitivanja koja obuhvata više aviona, a čiji je završetak planiran polovinom ove godine, dok se u naredne dve-tri godine planira serijska modernizacija, do nivoa jedne eskadrile. Izvesno je da će Vojska Srbije ove vazduhoplove moći da koristi i u narednoj deceniji.– objašnjava Miloradović.
U početku je planirana kompletna zamena hardversko-softverskog okruženja aviona u saradnji sa stranim partnerom, ali je zbog ograničenog vremena i finnasija odlučeno da se taj zahvat odloži.
Sadašnji obim projekta obuhvata ugradnju modernizacionog kompleta opreme, većinom iz domaćeg razvoja (uz upotrebu pojedinih uvoznih komponenti), koja će omogućiti efikasniju navigaciju i ukupnu borbenu upotrebu aviona ORAO i u složenim meteo uslovima i noću.
Modernizovani „orao” će, spolja gledano, biti skoro isti kao osnovna verzija letelice, jedina primetna razlika je u ugrađenom optoelektronskom sistemu u nosu aviona.
– Naš cilj je da Vojska Srbije dobije avion koji će se po svojim sposobnostima približiti sposobnostima višenamenskih aviona četvrte generacije kada je reč o navigaciji, i optoelektronskom otkrivanju ciljeva na zemlji, preciznosti dejstva, digitalnoj svesnosti posade o okruženju tokom izvođenja zadatka kao i zaštiti od protivničkog dejstva – kaže Miloradović.
Po rečima našeg sagovornika, ovaj projekat se odvija u dve faze. U prvoj radi se na ugradnji optoelektronskog i napadno navigacionog sistema, računara naoružanja i misije, digitalne magistrale podataka i nterfejsa ka postojećim i novougrađenim senzorima, monitora...
Na postojeći nišanski sistem (HUD - Head up display) je ugrađen Head Level Display/monitor koji će omogućiti pilotu da sliku sa optoelektrosnkih uređaja, sa superponiranom nišanskom simbologijom i navigacionim parametrima, vidi pred sobom bez spuštanja pogleda na druge uređaje u osetljivim trenucima izvršavanja zadatka.
Osim moćne termovizijske kamere treće generacije, avion „orao” se oprema laserskim daljinomerom za precizno utvrđivanje daljine cilja, novim balističkim računarom kao i najsavremenijim inecijalno navigacionim sistemom, koji trenutno koriste evropski lovci četvrte generaciije. Sve to učiniće efikasnijim gađanje postojećim naoružanjem (top, nevođene rakete i avio-bombe), ali najveća novina su sistemi za upotrebu vođenog naoružanja.
Druga faza modernizacije predviđa ugradnju kompleksnih sistema za samozaštitu aviona. „Orao” će imati senzore koji će posadu upozoravati da je avion radarski ili laserski ozračen, odnosno da je ugrožen vođenim protivvazduhoplovnim raketama sa radarskim ili infracrvenim vođenjem poput onih koje se lansiraju sa ramena strelca, uključujući i senzore koji detektuju njihovo približavanje avionu.
Osim toga, imaće i aktivne (radarske) i pasivne uređaje za ometanje, uključujući i infracrvene mamce nove generacije, kao i nove radio stanice i uređaj za identifikaciju (IFF-transponder).
Prva domaća vođena vazduhoplovna raketa
Deo projekta modernizacije jurišnog aviona „orao” je i razvoj domaće vođene rakete vazduh zemlja VRVZ-200 koji je u završnoj fazi. Osim što će RV i PVO dobiti moderno i moćno naoružanje, značaj ovog sredstva je u tome što je reč o prvoj vođenoj vazduhoplovnoj raketi koja je delo domaćih stručnjaka i Odbrambene industrije a koja će biti uvedena u naoružanje.
– Ali, i ona se naslanja na iskustva ranijih generacija inženjera. Osnova za VRVZ-200 je programirana raketa PRM-200 koja je zapravo bila meta za uvežbavanje raketnih jedinica protivvazduhoplovne odbrane na bojevim gađanjima – kaže Miloradović.
Osim toga, „orao” je do sada bio, i sada je, opremljen američkim raketama vazduh-zemlja „maverik” sa televizijskim navođenjem. Pred raspad SFRJ radilo se i na razvoju raketa vazduh-zemlja „Grom A” koja je imala jednostavan sistem navođenja „tri tačke”, odnosno pilot je, osmatrajući raketu ispaljenu ispred aviona, navodio „Grom A” na cilj radio-putem, nišaneći praktično golim okom. Ova raketa, sa bojevom glavom teškom sto kilograma, nije ušla u serijsku proizvodnju ali je upotrebljena tokom ratova 1990-ih godina.
– Nova raketa VRVZ-200 ima bojevu glavu probojno-rušećeg dejstva sa najsavremenijim tipom eksploziva i namenjena je uništavanju važnih ciljeva u dubini protivnika kao što su komandna mesta i drugi dobro utvrđeni objekti – objašnjava Miloradović.
Raketa je opremljena termovizijskom glavom za samonavođenje dvosmernimm radio linkom. Sa VRVZ-200 se može dejstvovati na dva načina, sa i bez zahvata cilja pre lansiranja.
U prvom slučaju, sa zahvatom cilja pre lansiranja (LOBL mod), može se gađati sa daljina nešto većih od 15 kilometara. Operator preko glave za samonavođenje rakete zahvata cilj pre momenta lansiranja i raketa, sa koje se prenosi slika, leti pravo ka njemu i pogađa ga bez intervencije posade, a posada može u slučaju potrebe i da koriguje njenu putanju.
U drugom slučaju , napadno navigacijskki sistem „zna” položaj cilja a posada ga vidi ga na digitalnoj mapi, tako da raketu može lansirati i sa daljina većih od 40 kilometara. VRVZ-200 leti po zadatoj putanji, prenosi sliku iz vrha rakete u pilotsku kabinu, a pred kraj leta operator „zahvata” cilj a raketa se „automatski” navodi na cilj i pogađa ga.
Do sada je obavljeno više probnih gađanja ovom raketom. Uz potrebna poboljšanja sistema i očekuje se njen skori ulazak serijsku proizvodnju. Finalista proizvodnje rakete biće „Krušik”. Inače, radi se i na razvoju druge generacije ove rakete sa unapređenim pogonom i aerodinamikom koja će imati veću bojevu glavu i znatno veći domet.
