Obavezni vojni rok je značajna institucija moderne države jer se na taj način stvaraju obučeni kadrovi za popunu profesionalne vojske koja mora da postoji i opstane u Republici Srbiji. Nužno je da imamo obučenu i brojnu rezervnu armiju jer bezbednosni izazovi nikada neće mimoići prostor na kome se nalazi naša zemlja, kaže prof. dr Radoslav Gaćinović, naučni savetnik u Institutu za političke studije u Beogradu. Sagovornik „Politike” je autor velikog broja studija i monografija o bezbednosti i terorizmu, kao i kapitalnih izdanja „Mlada Bosna” i „Nasilje nad Srbima u 20. veku”. Glavni je urednik naučnog časopisa „Politika nacionalne bezbednosti”, čije su stranice otvorene za savremena promišljanja o uticaju politike na izgradnju i funkcionisanje sistema bezbednosti modernih država.

Nedvosmisleno zagovarate ukidanje suspenzije obaveznog služenja vojnog roka, koja je u Srbiji proglašena pre 10 godina. Kakve bi koristi od toga imali budući regruti, a kakve društvo u celini?

Mladi momci bi, služeći vojni rok, sticali radne navike, brže bi sazrevali, sticali nova prijateljstva. Služeći u vojnim jedinicama razvijali bi osećaj poštovanja prema svetlim primerima iz naše ratne prošlosti, posebno sa početka 20. veka. Dobrobit za društvo ogledala bi se u tome što bi ekonomski oživeli delovi zemlje gde bi se gradile kasarne, naročito u pograničnim područjima gde imamo problem s iseljavanjem stanovništva. A što je najvažnije, značajno će se podići ukupna borbena gotovost i spremnost oružanih snaga. Naravno, Srbija mora definisati vitalni nacionalni interes, zatim neprekidno raditi na izgrađivanju strategije odvraćanja i uzvraćanja. Što više obučenih vojnika bilo bi tome važnom zadatku značajan doprinos.

Gde je mesto vojske u odbrani od terorizma?

Osnovni nosilac borbe protiv terorizma je policija. Vojska se upotrebljava jedino u situacijama kada terorizam preraste u masovni vid nasilja – u gerilu. Ili, ako su teroristi upotrebili nuklearno ili hemijsko-biološko oružje, kao u slučaju talačkih situacija većih razmera.

Koliko je Srbija izložena pretnjama koje su srodne terorizmu, poput ideološkog, nacionalističkog i verskog ekstremizma, koji imaju jaka uporišta u našem okruženju?

Naša zemlja je kontinuirano izložena pritiscima moćnih zapadnih država i nekih nadnacionalnih organizacija, što se ogleda i u nereagovanju ni na jednu pretnju nacionalnoj bezbednosti Srbije. Štaviše, mnogo toga ima njihovu prećutnu podršku. Srbi više od jednog veka čekaju svoje mesto pod suncem, trpimo nasilje i dobijamo samo lažna obećanja. Ugroženi smo i od NATO „pazitelja” i od navodne pomoći lažnih prijatelja, a i od zla domaćega. Sve to ide u prilog narastanju i brutalnom nasilju albanskog terorizma na Balkanu, restauraciji i institucionalizaciji ustaških ideja u Hrvatskoj i totalnoj ortodoksnoj verskoj indoktrinaciji muslimana u Bosni i Hercegovini.

Na popisu bezbednosnih izazova takođe se nalaze i nasilni protesti, subverzivne akcije, širenje dezinformacija, straha i panike...

To su veliki problemi za svaku državu. Policija i službe bezbednosti su glavni nosioci borbe protiv ovih vrsta ugrožavanja. Smatram da se mora ažurirati Krivični zakonik Republike Srbije i da moraju odgovarati svi podstrekači politički motivisanog nasilja, koje ugrožava funkcionisanje države i bezbednost građana. Specifičan vid subverzivnog delovanja su i zagovaranje odricanja od Kosova i Metohije i protivljenje postojanju Republike Srpske, koja je, po mom mišljenju, najveća tekovina srpskog naroda u 20. veku. Pojedini mediji, čak i s nacionalnom frekvencijom, protežiraju zagovornike takvih stavova. S druge strane, ima medija koji, pružajući prostor nekompetentnim pojedincima, dovode u zabludu deo javnog mnjenja. To je naročito opasno u kriznim situacijama kao što je trenutna pandemija ili masovna vakcinacija, koja nam predstoji. Svim tim pokušajima destabilizacije i podrivanja bezbednosti valja dati adekvatan i pravovremen odgovor, tim pre što nas verovatno čekaju i veća iskušenja.

Kada pominjemo iskušenja koja nas očekuju, mnogi smatraju da će promena vlasti u SAD doneti Srbiji nove-stare bezbednosne rizike.

Sve ukazuje da nas čeka burno proleće. Nova američka administracija, po mom mišljenju, neće biti na strani prava i pravde, nego će ići tragom politike koja je Srbiji otela 10.887 kvadratnih kilometara teritorije. Svedoci smo da Haradinaj sada najavljuje da će ukoliko osvoji vlast na Kosmetu organizovati referendum za ujedinjenje s Albanijom. U razradi te ideje nije usamljen. A Evropa ćuti pred retorikom koja priziva „veliku Albaniju”, što zadire u suverenitet, pored Srbije, Makedonije, Crne Gore i Grčke.

Stiče se utisak da je EU suviše zaokupljena svojim nevoljama da bi se bavila problemima izvan svojih granica, a čini se i da za proširenje ima sve manje entuzijazma?

Smatram da Srbija nikada neće postati članica Evropske unije jer nam se za pristupanje, između ostalih, postavljaju dva uslova koje ne možemo da prihvatimo. Prvi je da uspostavimo pune diplomatske odnose sa zemljama u svom okruženju, što bi značilo da priznamo Kosovo kao nezavisnu državu. A nema govora o tome da priznamo Kosovo i Metohiju po principu da oni dobiju sve, a mi ništa. Drugi neprihvatljiv uslov je da se distanciramo od svojih najvećih prijatelja, Rusije i Kine.

Da li smatrate da bi valjalo razmisliti o revidiranju opredeljenja za pridruživanje Evropskoj uniji?

Moje mišljenje je da Srbija mora da ostane vojno i politički neutralna, otvorena za sve međunarodne ekonomske integracije. Da nezavisno od EU ili bilo koga dograđujemo naš pravni sistem, demokratske odnose, odbranu. Da imamo jaku vojsku – diplomatija postiže bolje rezultate ako iza sebe ima jaku oružanu silu. To je brana pritiscima, pretnjama, gomilanju oružanih snaga na našim granicama. Srećna okolnost je što se 1999. bar u ovom periodu ne može ponoviti. Prošla su vremena kada je Rusija bila na kolenima, a Kina daleko.