Sada može da se odahne. Istekli su poslednji dani ispunjeni neizvesnošću da će osvetnički krenuti u rat sa Iranom ili da će njegovi militantni sledbenici izazvati nove krvave nemire.

Amerika posle četiri godine koje su je unazadile i dramatično podelile možda nije zaslužila depresivnu smenu vlasti u Vašingtonu pod opsadom i u prisustvu Nacionalne garde, ali njen režiser Donald Tramp svakako jeste.

Tramp je, kao prvi predsednik posle 152 godine, napustio Belu kući ne poželevši dobrodošlicu svom nasledniku. Jednim necivilizovanim gestom krunisan je period koji mnogi smatraju najgorim u nacionalnoj političkoj istoriji.

Tramp je sebe prikazivao kao apostola zakona i reda, a prvi je predsednik protiv koga je postupak opoziva aktiviran dva puta. Obećavao je da će isušiti mulj „vašingtonske močvare”, ali je od dana kada je preuzeo dužnost dao do znanja da smatra da je iznad zakona i da se neće pridržavati demokratskih normi sistema koji je nasledio. Iz Bele kuće se emitovala radijacija koja je kontaminirala ideju liberalne demokratije.

Bez koncepta istine, integriteta i časti, polarizovao je zemlju politički, socijalno, rasno i kulturološki stvarajući dva sasvim različita ideološka sveta. Sve vreme je omalovažavao kongres, vređao institucije, pritiskao sudstvo, tražio hapšenja političkih rivala a medijske kritičare nazivao neprijateljima naroda.

Shvatajući politiku kao marketing, samohvalisavo je već na polovini mandata tvrdio da je uradio više od svih predsednika u istoriji a pokazalo se da je, živeći u alternativnoj stvarnosti, ignorisao zdravstvenu i ekonomsku krizu kada je kovid 19 pogodio naciju.

Od svojih republikanaca napravio je poslušničku mašinu. Državne sekretare, savetnike za nacionalnu bezbednost i sve koji ga nisu bespogovorno sledili nemilosrdno je smenjivao tviter porukama. Sebe je predstavljao kao žrtvu „groznih laži” i političkog progona ponavljajući da su veštice iz Salema imale bolji tretman.

Tvrdio je da je za zajednicu Afroamerikanaca učinio više od svih prethodnika, sem možda Abrahama Linkolna koji je ukinuo ropstvo, ali je podrškom belim supremacionistima i ohrabrivanjem snaga reda da silom uguše zahteve za rasnu pravdu vratio vremena opasne tenzije. Brutalnim odnosom prema migrantima zaprepašćivao je i Ameriku i svet.

Promovišući nacionalnu izuzetnost sloganom „Amerika prvo” pokvario je odnose sa saveznicima i postao heroj raznih nacionalista i desničarskih populista koji su delili njegovu autoritarnost.

Oholo gazeći principe multilateralnosti izvukao je SAD iz niza međunarodnih institucija, uključujući Pariski dogovor o klimi i Unesko, a usred pandemije i iz Svetske zdravstvene organizacije. Raskidanjem nuklearnog sporazuma sa Iranom prikazao je Ameriku kao državu bez kredibiliteta koja ne poštuje ugovore. Izolovao je SAD na svetskoj sceni.

Takav Tramp je pretnja demokratiji i mora da bude sklonjen, poručivali su njegovi rivali. Većina birača ih je poslušala, ali Tramp je uporno odbijao da prihvati pobedu Džoa Bajdena pokušavajući da ukrade integritet izbora. Nastavio je da se rukovodi sebičnim i izvitoperenim tumačenjem demokratije ne prihvatajući njeno osnovno načelo da posle izbora postoje dobitnici i gubitnici.

Arogantno dosledan tumačenju „alternativne istine” i „lažnim vestima” svojih medijskih kritičara, uoči novembarskih izbora tvrdio je da rezultate neće prihvatiti – ukoliko izgubi. Kada je izgubio, pokrenuo je kampanju ubeđivanja da su izbori pokradeni.

Šta je od predsednika nespremnog na poraz drugo moglo da se očekuje sem osvetničkog kraja njegove ere? Sabotirajući mirnu tranziciju vlasti, kakva pripada demokratskoj tradiciji, Tramp-manipulator okupio je tvrdo krilo bele nadmoći i poslao na marš na Kapitol u trenutku kada je kongres trebalo da potvrdi Bajdenovu pobedu.

Odazvali su se. Neki naoružani. Većina je od svog idola naučila da nema nikakav respekt prema vladavini prava. Zapaljive reči pretvorile su se u nasilje. Takve stvari se događaju u svetu, ali ne u Americi. Kapitol je napadnut prvi put posle 1814.

Anarhija, pogibije, suzavac i haos. Tramp je zanemario predsedničku dužnost da odmah pozove masu da se povuče. Sateran uza zid zaprepašćenjem Amerike i sveta, obećao je mirnu predaju vlasti, ali nije propustio da ponovi da je njegov mandat bio najbolji u američkoj istoriji.

Scene pred vašingtonskim Kapitolom bile su istinski legat jedne katastrofalne politike. Tramp je čak uspeo da na kraju podeli i republikance. U vreme kampanje prvog opoziva, oni su svi do jednog bili lojalni svom šefu. Timska disciplina se rasprsla.

Desetine republikanaca u Predstavničkom domu i Senatu izvuklo se iz čvrstog Trampovog zagrljaja kada je njihov lider – negiranjem rezultata izbora – počeo da preti temeljnim postulatima demokratije. „Dosta je, dosta”, izjavio je jedan od vodećih republikanskih senatora Lindzi Grejam. „Završeno je”.

Predstavnički dom izglasao je zahtev za Trampov opoziv. Da li će ga na suđenju u Senatu republikanci ponovo osloboditi zavisi od toga kakve je pouke stara dobra partija izvukla iz jednog mandata koji je naneo mnogo štete Americi. Preti mu da bude eliminisan iz javnog života što bi bio kraj njegove potencijalne kandidature na izborima 2024.

Mnogi se raduju što Tramp odlazi u istoriju kao crna mrlja, ali Bajden je u nasleđe dobio ne samo lomljivu demokratiju koju treba resetovati, već i teško podeljenu zemlju koju treba ponovo okupiti. Tramp odlazi, trampizam je i te kako živ.

Završena je velika igra 45. predsednika SAD koji je na mnoge načine pokazao da je bio nedorastao funkciji koju je držao. „Pustimo da ova mračna ere demonizacije u Americi počne da se završava”, izjavio je Bajden u postizbornoj noći.

Neka počne. Zbogom, Donalde!