Zbog čega su na početku izbijanja pandemije virusa korona u Evropi mediteranske zemlje, poput Španije i Italije, brojale desetine hiljada novozaraženih dnevno, dok su zemlje istočne Evrope imale relativno mali broj inficiranih i umrlih? Da li su zemlje bivšeg komunističkog bloka imale adekvatniji „odgovor” na krizu izazvanu koronom zbog restriktivnijih mera koje su uvele njihove vlade?

Studija naših sociologa sa Filozofskog fakulteta i Instituta za medicinska istraživanja u Beogradu objavljena u naučnom časopisu „PLOS one” pokazala je da je dobra pripremljenost zdravstvenog sistema samo jedan deo „slagalice” kovid 19, koji bi trebalo da prate i drugi kompatibilni delovi da bi zagonetka bila rešena. Oni su se u svom radu pod nazivom „Integrisani pogled na spremnost društva i početnu reakciju na kovid 19: Studija širom evropskih zemalja” fokusirali na prva četiri meseca izbijanja pandemije (februar, mart, april i maj), s obzirom na to da su tokom ovog perioda vladine intervencije u evropskim zemljama dostigle vrhunac, a zatim počele da opadaju.

– Događaji u martu i aprilu prošle godine u Italiji i Španiji pokazali su da spremnost stanovništva da se pridržava mera može biti presudna za kontrolu širenja zaraze. Početna faza izbijanja pandemije jasno je pokazala da bolje pripremljen zdravstveni sistem i institucije od poverenja nisu dovoljni da se računa na uspeh u suočavanju sa širenjem virusa kao što je kovid 19. Naime, reakcija stanovništva na izbijanje virusa bila je važnija od strukturnih predispozicija zemlje. Upadljivo je bilo da su ona društva čiji građani imaju niže poverenje u institucije imale oštrije i brže intervencije, koje su praćene boljim rezultatima u početnoj fazi izbijanja pandemije. Stiče se utisak da su vlade u koje građani imaju manje poverenja morale da računaju na brzi „lokdaun” umesto da se oslanjaju na savest građana, što je zauzvrat dovelo do boljeg rezultata u poređenju sa zapadnim zemljama. Međutim, iako je nisko socijalno poverenje igralo pozitivnu ulogu u početnim mesecima pandemije, nejasno je da li će to i dalje biti slučaj kako situacija sa pandemijom evoluira. Naime, nisko poverenje u institucije može dovesti do socijalnih nemira, koji su se i desili nakon ponovnog otvaranja zemlje u SAD i nekim balkanskim zemljama tokom leta prošle godine – navodi dr Dalibor Petrović, profesor na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i jedan od autora ove studije.

Petrović ističe i zanimljivo poređenje između zapadnoevropskih i istočnoevropskih zemalja – iako su zapadne zemlje bile u mnogo boljem položaju, zemlje na istoku Evrope imale su bolju reakciju na izbijanje pandemije. Brze blokade i zabrane kretanja uglavnom su stupile na snagu u zemljama centralne i istočne Evrope, poznatim i kao bivše komunističke zemlje, kao što su Poljska, Bugarska, Mađarska, Češka i Slovačka.

– Vlade ovih zemalja bile su svesne njegovih slabosti (ranjivi zdravstveni sistem, niži početni kapaciteti za testiranje i slabo poverenje u vladu) i morale su da primene ranu blokadu kako bi sprečile erupciju pandemije. Dva ugledna sociologa, Pančevski i Hinshav ističu da su se „siromašnije zemlje centralne i istočne Evrope, bojeći se da će njihovi relativno slabi zdravstveni sistemi biti preplavljeni virusom, brže opredelile za usvajanje strogih socijalnih distanciranje pravila i ograničavanje kretanja radi zadržavanja izbijanja epidemija. Osim toga, za razliku od zapadnoevropskih zemalja, istočne države započele su mere mnogo pre nego što su došle do hiljaditog slučaja zaraženih osoba. Percepcija slabosti i pouzdanosti zdravstvenog sistema učinila je da se ljudi u ovim zemljama osećaju ranjivijima i usledile su mere zaključavanja. Ne bi trebalo zaboraviti ni da su, kada je reč o broju bolničkih kreveta na 100.000 stanovnika, bivše „komunističke zemlje” 2018. godine zauzele osmo od prvih deset mesta i bile su na jedanaestom mestu od petnaest najboljih u Evropi – navodi profesor.

Kako podvlači dr Petrović, ovo je važan podatak jer otprilike petina pacijenata zaraženih virusom korona, koji imaju umerenu ili tešku bolest, zahteva hospitalizaciju.

– Među bolničkim pacijentima procenat onih kojima su bila potrebna odeljenja za intenzivnu negu varirao je od pet do deset procenata u Evropi. Budući da lečenje kovida 19 ne zahteva intenzivnu negu za veliki broj pacijenata, bivše komunističke zemlje, koje su imale bolje bolničke ustanove, mogle su da pruže neophodnu javnu zdravstvenu zaštitu za sve pacijente. Zemlje istočne Evrope nisu se suočile sa španskim ili italijanskim scenarijem jer su imale dovoljno kapaciteta primarne i sekundarne zaštite da se nose s umerenim i teškim ishodima kovida 19. I drugi faktori koji mogu biti važni za razumevanje različitih početnih ishoda između ovih zemalja, među kojima se pominje i teorija o beseže vakcini, koja je i dalje obavezna u zemljama istočne Evrope – zaključuje dr Dalibor Petrović.