Ako postoji simbol ujedinjene Evrope, to je putovanje bez graničnih kontrola. Naročito za već malo starije generacije, koje pamte hladni rat, to je najjača moguća ilustracija progresa, jača čak i od činjenice da i u Portugaliji i u Finskoj i u Holandiji i u Grčkoj, kafu, vožnju taksijem, knjigu u knjižari ili suvenir na uličnom štandu plaćaš u evrima.

Ko pamti ključnu mitsku i pop-kulturnu granicu iz vremena SFRJ, onu između Jugoslavije i Italije, nadomak Trsta, nikad neće zaboraviti trenutak kad je prvi put iz Slovenije prešao u Italiju, a da ga niko nije ni legitimisao, dok nekadašnje graničarske kućice izgledaju kao tragovi i artefakti neke davne i zaboravljene napretkom prevaziđene civilizacije. Nije postojala bolja caka za reklamne kampanje popularizacije ideje Evropske unije od propusnosti i faktičke izbrisanosti postšengenskih evropskih granica. Dobacilo je to i do često citiranih mudrolija Ramba Amadeusa o tome kako možeš da pređeš Evropu uzduž i popreko, a da te niko ne zaustavi i upita za junačko zdravlje, dok te na Balkanu na maksimalno svaka dva sata dočeka neka granica.

Nažalost, međutim, utopija je postojala samo do prvih nevolja u raju. Svaka bezbedonosna ili teroristička pretnja počela je da vraća granične kontrole i između zemalja koje su unutar šengenskog sporazuma. Pre koju godinu, putovao sam na književnu rezidenciju u Grac, pa sam posle granične kontrole između Hrvatske i Slovenije bio siguran da više nema legitimisanja do krajnje destinacije. Ne lezi vraže, na slovenačko-austrijskoj granici čeka nas vrlo detaljna granična kontrola, skoro kao u hladnoratovsko vreme, kao kad se ona Le Kareova junakinja iz „Male bubnjarice” valjda na istoj toj granici preznojavala jer je prenosila eksploziv.

U poslednjih nepunih godinu dana, u pandemijskom kontekstu, svako malo slušamo kako se ova ili ona šengenska zemlja zatvara prema svojim takođe šengenskim susedima. Za sve ljude koji imaju pozitivan sentiment prema ideji evropskog ujedinjenja to mora da deluje razočaravajuće. Na prvi nagoveštaj problema, vraćamo se na „difolt” podešavanja, na ideju starinskog nacionalnog suvereniteta.

Kad su pre nekih godinu i po dana, ili tako nešto, lideri Albanije, Makedonije i Srbije izišli u javnost sa idejom jačeg regionalnog povezivanja zapadnobalkanskih zemalja koje još nisu punopravne članice Evropske unije, ta je ideja postala poznata pod egidom „mali šengen”. Najveći deo regionalne javnosti ideju je dočekao na nož. Za neke je to bio nastavak velikosrpske hegemonije drugim sredstvima, za neke vaskrsavanje mrtve Jugoslavije, a za neke utešna nagrada za zemlje koje Evropska unija zapravo i ne želi u punopravnom članstvu. Veće simpatije prema celom projektu pokazala je, barem je tako delovalo, takozvana međunarodna zajednica.

Ideja „malog šengena” dočekala je svoj prvi ozbiljan test pre nego se pošteno i ukorenila. Siromašni zapadni Balkan je pod udarom pandemije barem podjednako jako kao i bogata Evropska unija.  I kako se tek nagovešteni „mali šengen” nosi sa problemom pred kojim posrće pravi „veliki” šengen? Dobro, hvala na pitanju. Sjajna ilustracija toga je recentni dogovor da se za putovanja državljana „malošengenskih” zemalja iz jedne u drugu ne traži PCR test.

A simbolički možda i još lepši potez jeste odluka Srbije da donira određenu količinu vakcina Severnoj Makedoniji te, kako se takođe čuje, Republici Srpskoj odnosno Bosni i Hercegovini. Za razliku od svog južnog i zapadnog suseda, Srbija je uspela mnogo efikasnije da se snabde vakcinama. I naravno da su svakoj državi njeni državljani prioritet, ali ne treba zanemariti ni važnost dobrosusedskih prijateljstava. To su pravi signali saradnje, ne neko pozersko ulagivanje Evropskoj uniji i međunarodnoj zajednici. To je način da se skupa gleda u zajedničku budućnost, mnogo efektniji i efikasniji od jeftinog sentimentalnog insistiranja na jugoslovenskoj prošlosti koju delimo.

Možda „mali šengen” i nije idealno ime za ovu ideju regionalnog umrežavanja i dobrosusedske saradnje, ali ime je manje važno od suštine. Šekspir je rekao da bi ruža jednako mirisala i da se drukčije zove, a „malošengenski” narodi to isto kažu prizemnije lirično: zovi me i loncem, samo me nemoj razbiti. Ako se metafora bosanskog lonca već prečesto koristila kao simbol sukoba, vreme je da balkanski lonac počne da priziva ideju lepote jedinstva u različitostima.

Pisac i novinar