ponedeljak, 01.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 20.01.2021. u 14:20 Dr Mile Bjelajac
STO GODINA OD SMRTI VELIKOG VOJNIKA ŽIVOJINA MIŠIĆA

Protivnapad kao jedini način odbrane

Specijalno za „Politiku”
Tačno pre jednog veka u sanatorijumu na Vračaru preminuo je vojvoda Živojin Mišić od posledica višegodišnje teške bolesti kojoj nije bilo leka. Vest se brzo raširila među njegovim saborcima iz oslobodilačkih ratova i širom cele novostvorene Kraljevine SHS. Otišao je i drugi srpski vojvoda iz redova armije u kojoj je u tom momentu bio na dužnosti načelnika Glavnog generalštaba. Kao i njegov prethodnik, vojvoda Putnik, napustio je svet u mundiru i čizmama ne dočekavši zasluženi odmor, i po treći put penziju. Novine mu doneše nekrologe, popisaše sve ratne funkcije, odlikovanja, napredovanje u činovima. Sve najviđenije sakupilo se na ispraćaju njegovog tela od Oficirskog doma do Novog groblja. Ređali su se govornici. Stizale su delegacije iz svih krajeva. Gunjevi i koporani ratnika bili su okićeni odlikovanjima.

Vremena u kojima je živeo i ratovao poznavala su, kao i sva potonja, i divljenje, ali i nezahvalnost prema dostojnim sinovima otadžbine. Politički razlog, sujeta ili intriga bili su ponekad preči od interesa vojske i države na vetrometini. Protagonisti državnog udara iz 1903, ali još više „preletači” karijeristi ili kako su ih onda zvali  „prišipetlje”, označiše ovog sposobnog i časnog vojnika „obrenovićevcem” i poslaše ga u penziju sa dužnosti pomoćnika načelnika Generalštaba. Aneksiona kriza 1908. otvori potrebu da se pukovnik Mišić vrati u redove aktivnih oficira i ponovo zauzme visoki položaj sa koga je oteran. Dok je general Putnik  obavljao dužnost ministra vojnog, Mišić ga zastupa na položaju načelnika.

Drugi put je ponovo neopravdano sklonjen u penziju u septembru 1913. pod optužbom da je njegovom nebrigom vojska, jedva 3.000 na celoj demarkacionoj liniji, dočekala nespremna upad iz Albanije i pretrpela nepotrebno velike gubitke. Vlada je zaboravila da je ona protivno traženju vojske ubrzala demobilizaciju i svalila tešku dužnost na nekoliko hiljada regruta. Za očuvanje njenog obraza pao je general Mišić.

I prilikom povlačenja 1915, na putu stradanja, smenjen je sa položaja komandanta Prve armije kada i cela Putnikova Vrhovna komanda. Tada su dvojica zaslužnih vojnika prebačena na lečenje u Francusku. Oficiri su ga sretali tokom leta 1916. na Krfu, u civilnom odelu, neraspoređenog i zaboravljenog. Trebalo je da zagusti na Solunskom frontu i da preuzme od generala Vasića komandu nad Prvom armijom, zadobivši odmah pobedu na Gorničevu.

Pored ličnog iskustva iz tri rata Mišić je bio profesor Strategije i uz Putnika glavni protagonista spremanja svih ondašnjih srpskih generalštabnih oficira. Znao je svima karakter, vrline i mane ako ih je bilo, što će mu olakšati da ih bira i postavlja na dužnosti. I u njegovoj privremenoj penziji, oficiri se nisu libili da ih on sprema za ispite. Komandanti divizija i armija bili su njegovi vršnjaci ili klasni drugovi. To poznavanje imalo je veliki značaj u ratu.

Pored Putnika bio je tvorac ratnih planova za rat protiv Turske i Austro-Ugarske. Za brzu mobilizaciju i koncentraciju imao je velike zasluge. Istoričari će se truditi da razdvoje šta je Putnikovo delo, a šta Mišićevo ili Živka Pavlovića, njihovog najbližeg saradnika. Njegov karakter je sigurno doprineo da u Drugom balkanskom ratu 1913. srpska komanda ne povuče svoju Treću armiju pred bugarskim verolomnim napadom,  već prihvati odlučan otpor i krene u protivnapad, što je donelo pobedu. Ništa manje, kasnije, tokom kritične faze Kolubarske bitke, kada je sve bilo u povlačenju, mokro, gladno, deprimirano, sa praznim topovskim, municijskim karama, Putnik ga sa mesta svog pomoćnika, šalje da od ranjenog generala Petra Bojovića preuzme najugroženiju, Prvu armiju.

Za svoju ideju da izvuče armiju iz dodira sa neprijateljem, odmori je i oporavi nekoliko dana na položajima kod Gornjeg Milanovca, a potom krene silovito u protivofanzivu kao jedini način odbrane i proterivanja osvajača, vodio je telefonsku bitku sa Putnikom celo veče tog kritičnog 15. (28. po novom) novembra 1914. godine. Ucenjuje i ostavkom, ubeđen u svoje argumente. Ipak kao disciplinovan vojnik pristaje da izvrši svako naređenje Vrhovne komande, ali uz uslov da za posledice ne odgovara. Putnik oko ponoći prihvata. Naređuje skraćivanje fronta napuštanjem prestonice Beograda. Vojska dobija predah, stiže i municija za topove. Ostalo je legenda mnogo puta ponovljena. Legenda je prekrila sve slabosti i duševne muke najodgovornijih, ali i prostih vojnika.

Duh ofanzive koji mu je bio u krvi ostvariće brilijantno kao načelnik Vrhovne komande od juna 1918. godine. Prevazišao je sve nade komandujućeg generala D’Eperea. Odobrio je generalu Bojoviću drsko napredovanje dolinom Morave ka Beogradu i nije dozvolio da zastoj kompromituje krajnji rezultat proboja Solunskog fronta. Nemački car je uputio poruku bugarskom: „Sramota, dozvolili ste da 62.000 srpskih vojnika odluči rat”. Sada kada čitamo konačno obelodanjene memoare Franše D’Eperea, našeg petog vojvode, vidimo da srpski istoričari i vojni i civilni nisu preterivali u oceni rada Mišića.

Kakav je to bio čovek koji je obukao mundir 1874. i koji će nositi sa manjim prekidima do smrti u svoj 66. godini?

Mišić je nesporno, imao i komandantsku i ličnu hrabrost. Ne samo po obrazovanju, već kao bistar analitičar loših iskustava iz prethodnih ratova Srbije i grešaka komandovanja pa i neznanja, bio je strog u zahtevima da se samopregorno radi i priprema. Kao čovek sa sela poznavao je dušu srpskog seljaka, u ratu vojnika. Starao se da podstakne one njegove najbolje instinkte, ukazivao mu je pažnju i ljubav, brigu. Jednako tako je podučavao svoje starešine. Oni su svi verovali u njega i sledili su njegove naredbe kao jednog od svojih. Ne bi bilo netačno reći da su verovali i u njegovu sretnu zvezdu koja ga je izvesno pratila.

Istorijska ličnost takvog značaja, nije mogla da umakne pažnji istoričara, ali i književnika, novinara, besednika. Često su u svojoj viziji, pa i političkim razočaranjima pre i posle Drugog svetskog rata, stavljali te svoje misli u usta vojvode ne bi li uvećali njihov značaj. I danas ima takvih legendi koje ga prate, a da im se stvarni izvor zagubio. Vojvoda po svom celokupnom radu i shvatanjima to nije bio.

Komеntari12
19fbc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Тек се, после Солунског процеса и уклањања Црне руке, видело ко је саплитао и у страну гурао Војводу Мишића. Чим су Регенту Александру руке постале одрешене, Војвода добија место које му припада: начелник штаба Врховне команде, с потпуном самосталношћу у одлучивању ("једино српским четама нису потребне комуникације-оне иду као олуја напред!"). Човек од огромног Регентовог поверења, кога Овај шаље у новоприсаједињене крајеве, да испипа било нових суграђана... Интереси других су били јачи од оба!
Darko
Veliki srpski vojskovodja i rodoljub-slava mu!!
poglavica
Greskom moj komentar se odnosio na vojvodu Petra Bojovica.
Miodrag. Bumbich
Da. se. snimi. film o. vojvodi. Zivojinu. Misicu. i. svim vojvodama!!!
poglavica
Ima stravicnih i neverovatnih detalja o tome kako su se propali komunisti odnosili prema vojvodi Zivojinu Misicu kada su dosji u Beograd. U to vreme g. Misic je vec bio jako bolestan.
Sasa
Tada komunisti nisi postojali vec radnicke partije.Tesko da su u to vreme mogli bilo kog da maltretiraju.Misli da ste GA pomesali sa vojvodom Petrom Bojovicem.
Саша Микић
Који су се то пропали комунисти 1921. године односили према војводи Живојину Мишићу? Да нисте нешто помешали?
Prikaži još odgovora

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja