Dugo se na stranicama petparačkih novina pojavljivao oglas kojim se zainteresovanima nudila prilika da za dva meseca nauče neki strani jezik. Nažalost, nije ustanovljeno kakav je bio odziv, a naročito da li je neko od polaznika te čudne škole otišao dalje i savladao još neki jezik, a mogao je po matematičkoj logici za godinu dana da ih izuči šest, što bi značilo da se oko nas vrzma sijaset poliglota.

Stručnjaci iz ove oblasti tvrde da se za dva meseca ne može valjano naučiti ni maternji jezik, pa ponudu iz onog oglasa smeštaju u prodavnicu magle.

Zanesenjaci na pet jezika

Zaista, ima li kod nas istinskih poliglota, zanesenjaka koji znaju da govore, čitaju i pišu na više od pet jezika? Ko su, i gde su?

Najveći, ali i najčudniji junak među klincima s Bulbuldera, bivše gradske periferije, bio je neki Valeri: majka mu je bila Beograđanka, a otac Rus, a on je, uz srpski i ruski, znao još tri strana jezika. Pa, ipak, postavio je sebi sumanuti cilj da nauči još šest, kako bi stao uz rame ocu koji ih je znao devet! Možda mu je to i pošlo za rukom, odnosno glavom.

Korak za njim bio je Šandor, zvani Laci, koji je, uz srpski i mađarski, znao još dva jezika, ali je krišom učio još nešto, pa je docnije dogurao do prve violine Bečke filharmonije, a dobroj muzici nikad nije bio potreban prevodilac.

Upravo zato, među herojima iz kraja zatekao se i Stanko, poznatiji kao Burta, koji je govorio samo srpski, romski i nemački jezik, ali je na sve to bio i nenadmašan saksofonista. A onda je naučio i francuski jezik kada je otišao kod njih u pečalbu kao dobar čovek i nešto lošiji bravar.

Mališani su stasavali i odlazili kojekuda, a najdalje je stigla jedna Kaća, koja i danas živi u Kanadi. Nekoliko meseci nakon odlaska, javila se prijateljima da ne brinu, a na pitanje kako joj je i da li se snašla, sumorno odgovorila: „Otisnula sam se u svet kao jedan od najboljih đaka Filološkog fakulteta i s vrhunskim znanjem engleskog i francuskog jezika, a skrasila sam se u zemlji u kojoj svi govore baš engleski i francuski, pa se zato svih ovih meseci samoubijam učeći – kineski.”

Među njima je bio i David, iako je znao samo španski. Govorio je po kući i ladino jezikom za koji nikad niko nije čuo. Tek decenijama kasnije njegovi drugari su saznali da su tim jezikom govorili ovdašnji Sefardi, ali kasno, jer se David s porodicom već iselio u Izrael da douči jidiš.

Ostali su im se divili, i iz potaje zavideli.

Nišlija Baptista

To neverovatno otkriće palo je u zasenak drugog, a neobično je po tome što je junak te priče godinama radio u poznatom časopisu kuće „Politika” kao posvećeni i prosvećeni dokumentarista. Tek kada je on, Aleksandar Birviš, otišao u penziju, neko je iščeprkao da je, iako rođeni Nišlija, bio rektor Baptističkog univerziteta – što je u rangu patrijarha ili pape, i da je govorio čak šesnaest stranih jezika, uz njegovu napomenu da hebrejski, aramejski, starogrčki i latinski nisu uvršćeni u taj spisak jer se – podrazumevaju?!

Za našeg diplomatu Olivera Potežicu šira javnost je čula tek kada je pre tri godine izgubio život u tragičnoj saobraćajnoj nesreći u Tunisu, nadomak Libije u kojoj je stolovao, u vreme kada je ta napaćena zemlja gorela u bezumnom građanskom ratu. Izuzev prijatelja i saradnika, malo ko je znao da je dobri, a zlosrećni Oliver bio veliki orijentalista i islamolog i da je, uz engleski i francuski, obavezne jezike diplomatije, govorio i arapski, turski, farsi (iranski) i hindu (najčešći na indijskom potkontinentu), a natucao i neki od avganistanskih dijalekata!

Dakle – ima ih!

Nekada je postojala ideja da mališani u osnovnoj školi uče strani jezik već od prvog razreda, a da se s početkom razredne nastave uvede još jedan. Da je stvar propala dokučilo se tek krajem sedamdesetih godina, kada je na čitav vek dugoj tradiciji Druge beogradske nakalemljena, a na temelju „usmerenog obrazovanja” Stipe Šuvara ustanovljena Filološka gimnazija, čime je znanje više od jednog stranog jezika proizvedeno u ekskluzivni zanat. Uskoro su tuđice, mahom anglicizmi, na velika vrata hrupnule u našu svakodnevicu.

Zbog tih tuđica stvarnost nam zvuči kao belosvetski vašar, a epilog je sveden na floskulu o „nerazumevanju među generacijama”, koja odavno nije samo metafora.

​Balkanski eruditi

U vreme kada su nove državice nastale na ostacima bivše Jugoslavije pokušavale da svoju tek stečenu samostalnost i potvrde, odmah su počele od jezika. Prvo preimenovanjem, a zatim uvođenjem novih reči, čak i slova (izopštavajući nezvanično ćirilicu kao „agresorsko pismo”)

Taj apsurd je dosegao vrhunac kada je odloženo suđenje nekom čoveku iz Novog Pazara optuženom za naizgled bezazleni prekršaj zbog toga što sud nije obezbedio – tumača za bošnjački jezik.

Neki su zato zaključili da smo konačno svi postali poliglote jer, uz srpski, odlično znamo i hrvatski, bošnjački i crnogorski, služimo se slovenačkim i makedonskim, a ima nas koji znamo još poneki, pa nam više stranih jezika nije potrebno.

Episkopov rekord

Dugo se prepričavao urbani mit po kojem je neki arhijerej SPC imao na repertoaru čak dvanaest stranih jezika, te da je jedno vreme predavao i na Filološkom, i na Bogoslovskom fakultetu. Međutim, ispostavilo se da se iza te legende skrivala istina, da je navodno reč o vladici Danilu, koji je bio vikarni episkop patrijarha Germana, a docnije i episkop Budimski.