utorak, 09.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 01.01.2021. u 18:36 Zoran Rosić
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Šaljemo ti Če Gevaru da se podmladiš

Od čega čovek strepi, ako uopšte strepi, pred mogućom kataklizmom? Jednom će, svakako, obustaviti isplatu penzije na moju adresu, nestaće moji suvenirski fudbali u podrumu, moje voćke u dvorištu, police s dragim knjigama, moj dnevnik o životu u emigraciji…
Фото ЕПА ЕФЕ - Х.Т.

Silno je padao novi sneg dan uoči predskazivanog smaka sveta za petak 21. decembra 2012. godine. Pravi blizard – najava da će do smaka zaista doći? Od čega čovek strepi, ako uopšte strepi, pred mogućom kataklizmom? Od kratkovekog prizora užasa? Od zamišljanih bolova u času nasilne smrti?

Danas ili sutra sve će za njega ionako nestati. Nestaće zauvek. Jednom, svakako, zaustaviće se isplata novca iz penzijskog fonda na moju adresu. Zajedno s mojim ja nestaće moji suvenirski fudbali u podrumu, moje voćke u dvorištu (jesam li ih uzalud posadio?), moja polica s meni dragim knjigama, moj dnevnik o životu u emigraciji, u kojem sam nepatvoreno svoj.

Na taj crni petak, negde oko podne, zazvonio je telefon: Brankica – došla bi predveče do nas u En Arbor, sa Srkijem, da zajedno „proslavimo” Sudnji dan, rekla je i spustila slušalicu ne sačekavši da bilo šta kažem.

Stigli su mercedesom kojeg je Majlo kupio Brankici kao svadbeni dar. Brankica je Klemina kuma iz pređašnjeg njihovog života, nedavno je i ona napustila rodnu teritoriju i našla utočište u Americi, munjevito se zaljubila u Majla posle njegovog razvoda sa ovdašnjom ženom, i on u nju, pa su se jednako munjevito i venčali.

Foto EPA EFE - M.K.

Osim Kleme, jedino je još ona bila Srkijeva zaštitnica, tamo u detroitskoj komuni našijenaca u kojoj smo donedavno bili i moja žena i ja. Doneli su nam bogat „američki paket”: dobro italijansko vino, čitav mali sajamski izbor najboljih sireva, nekoliko salama koje podsećaju na zabiberene sušene kobasice iz Mađarske, slane ringlice, artičoke u kiselom uljnom konzervansu, guščiju paštetu, pršutu, flašu najkvalitetnijeg maslinovog ulja, pakovanje prvoklasne kafe.

Sve to s ukusom zapakovano u pletenoj kotarici s mekom slamenom podlogom, dekorisano lepim crvenim i zelenim jabukama, kivijem, okruglicama čokolade u staniolskom “zlatu”, a na posebnom pladnju još topao okrugli hleb prepečene braon kore dekorisane knjigicama, vinskim burićima i (to je valjda bila Srkijeva kreacija) fudbalčićima.

Za Brankicu i moju ženu Mariju umutio sam margaritu, sa dosta „srebrne” aztek tekile; Srki i ja, uz bogato naseckano meze, odmah smo prešli na vino.

Kamin pucketa; pričamo o nesagledivim američkim mogućnostima ali i uskraćenostima koje su neizbežne, i ovde, za one što su kao mi u dobu teško izmenjivih stečenosti. Srki i ja se dotičemo sporta, to je nezaobilazno. Slažemo se u oceni da je američki odnos prema sportu, uz vidljivo nagnuće ka šovinizmu, obična parada, glamurozna naravno kao i u drugim vidovima njihovog „trošenja” vremena.

Sve u svemu: neozbiljnost, površnost, neostrašćenost, sterilnost. Pričamo i o drugim, lepšim stvarima, o putovanjima.

Foto EPA EFE - S.H.S.

Brankica je ponela putničku brošuru Njujorka, lista je i kaže, sva ozarena, da će tamo putovati s Majlom u dane čim zima malo popusti; muž joj je to obećao, kaže, a Srki na to, uistinu bez zlobe, dodaje „obećanje, ludom radovanje”.

„Ne budi cinik”, kaže mu Marija, pa seda uz Brankicu i prenosi joj, iskreno se radujući njenom putovanju, utiske sa našeg boravka u Njujorku za doček prošle Nove godine. Posebno izdvaja hotel „Mariot”, na uglu 46. ulice i Brodveja, s našom sobom na desetom spratu što gleda na Tajms skver, jednu dugu šetnju Četvrtom ulicom i Beverijem sve do ulice Bajard u centru Kineske četvrti, pa jedan izlazak na Ist River.

„Lepo malo odmorište iznad vode, pogled na Long Ajlend; zalazak sunca i miris morske soli...”, kaže Marija.  

Onda se i ona pohvalila: „A nas dvoje ćemo za doček ove Nove godine putovati u Los Anđeles. Kod našeg sina i njegove devojke.”

„U bajkoviti Los Anđeles! Baš vam zavidim!”, iskreno se otelo Brankici. 

Foto EPA EFE - Dž.S.

U dugom ćaskanju kroz noć Srki i ja, odvojeni od njih dve, okrenemo se na momenat jedan od drugog, zaćutimo i s fotelja piljimo u kamin. U dubini kamina poigrava zelenkasto-crveni plamen.

Srki u njemu vidi neizgovarano ime njegove Jasmine, jedine devojke koju je voleo, ja naš crni salon u čijem uglu svetluca okićena jelka, u kući na Banovom brdu...

Pratimo ih na odlasku, mašemo im dok Brankica manevriše u skučenom prostoru donekle raščišćenom od snega i lagano silazi na ulicu, dok svetlost iz farova pravi iza nas groteskne senke.

Nalivam posle sebi još jedno piće i s čašom silazim u podrum; sedam na čupavu zelenu krparu kraj zbirke mojih sjajnih fudbala. Šteta, zaboravio sam da ih pokažem Srkiju. Vino me opija... Čujem Mariju kako me odozgo doziva.

- Ponoć je prošla.

- Ništa.

- Ništa se nije dogodilo.

Svet i sve stvari stoje na svom mestu; traju i dalje.

Foto EPA EFE - S.H.S.

U danu posle poštar mi je na potpis uručio specijalnu pošiljku iz Beograda, dugačku tubu od tvrdog kartona. U kratkom propratnom pismu urolovanom zajedno sa plakatom u tubi, moj brat mi piše: „Ako si primio ovu pošiljku znači da smo i dalje živi! Ništa! ‘Stručnjaci’ koji su tumačili drevni kalendar Maja napravili su dobar pazar prodavcima skupih skloništa od Smrti.”

Uz najlepše želje i čestitke za Novu godinu, bratski tople, na kraju pisma kaže: „Šaljem ti ovaj poster Če Gevare iz 1968. godine, originalni milanski otisak, da ga smestiš na odgovarajuće mesto u svojoj penzionerskoj radnoj sobi. Da se podmladiš.”

Pažljivo sam ispakovao čuveni plakat u čijem donjem desnom uglu piše “ČE JE ŽIV!” i s njim popunio prazninu na zidu iznad pisaćeg stola.

Zoran Rosić

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komеntari14
950fe
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

naivna
Hvala Zorane, ispricao si nam svoj dozivljaj, i dobro je. Ne obracaj paznju na izvesne komentatore koji nisu napisali ni par recenica o sopstvenom prezivljavanju, a puna su im usta da traze greske i kritikuju druge. Pisi nam opet i ziv nam bio.
Alberta
Procitao sam clanak G. Rosica. Nema tu nista lose. Covjek zivi svoj zivot za vas u inozemstvu, on za sebe u tuzemstvu, u svojoj novoj domovini. Zelio je podjeliti dio svog zivota s vama, a vi drvlje i kamenje. Eto ja imam prijatelja u Rijeci, sve mu je cudno. Tesko je nekad objasniti nasima stvari koje mi ovdje u inozemstvu radimo, te mu ja kazem lako je biti Hrvat u Hrvatskoj. To jest za vas lako je biti Srbin u Srbiji. Sto se jezika tice nije bitno jeli iz 60-tih. Svi se mi lepo razumijemo.
Mile
Obicno samo hvalisanje. Te kamin, te vina, te poklonjen Mercedes (ekspresno se zaljubila - pitam se zašto), te putovanja u Nju Jork, pogled na Tajms Skver..... Ne razumem poentu. Valjda bi iz ovakvih tekstova trebalo nešto i da se nauči od ljudi koji su proputovali i o životu u inostranstvu. Ja iz ovog ništa novo nisam saznao.
Коста
Данас у САД купити "мерцедес" није ништа. Одржавње је (вештачки) прескупо како би Немци надокнадили губитак у продаји. Зато само наивци купују немачка кола -- док не почну поправке, па онда не могу да дочекају да их се отарасе и купе јапанска или чак америчка.
Blagoje Novakovic
Veoma sadrzajno i sazeto napisana prica u kojoj vidim i nekoliko simbola: poigravanje plamena u kaminu i vidjenje dubine toga od dvojice drugara simbolizuje prolaznost i nostalgiju, dok ovdasnji osvrt i uopsteno lik Che Gevare je simbol vecite borbe za pravdu od ugnjetnog naroda narocito Latinske Amerike. Neupotraba odgovarajucih srpskih reci je zbog duzeg boravka autora u rasejanju? Eto ja pisem srpskim iz kasnih sezdesetih godina proslog veka.
dzordz
ne bih ja ovde trazio neki skriveni smisao ili poruku koja resava sve nase dileme u zivotu i na planeti ili bar u srbiji. simpaticna, pitka, prica, zimsko vece sa prijateljma. da pozelis.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja