Na pitanje da li se u 2020. godini, u kojoj smo zbog pandemije živeli manje-više izolovano, više čitalo, većina će odgovoriti negativno i reći da su knjige čitali oni koji su ih čitali i ranije. To je možda tačno, ali je odgovor na postavljeno pitanje ipak – da, jer su oni koji su čitali i ranije sada čitali mnogo više. A imali su i dobar izbor, jer su se izdavači borili da održe produkciju. Podjednaku pohvalu zaslužuju i prevodioci, nikad dovoljno vrednovani u ovoj sredini, zahvaljujući kojima do nas stižu najbolje knjige iz svetske produkcije, vraćajući nam veru u književno stvaralaštvo koju bismo, u relativno maloj književnoj sredini, lako mogli izgubiti.
Drugo pitanje vezano za 2020. godinu, iz očaja postavljeno toliko puta na društvenim mrežama, tiče se odlaska umetnika. Šta je ovo, pitali su se mnogi posle svake nove vesti o nečijoj smrti a bilo ih je previše: Branimir Šćepanović, Miodrag Maticki, Dragan Kolundžija, Kolja Mićević, Milutin Petrović, Isidora Žebeljan, Miodrag Sibinović, Velizar Krstić, Ljubiša Đurić, Ljiljana Blažeska, Svetozar Toza Obradović, Darinka Matić Marović, Goran Paskaljević, Mića Milošević, Vuk Torbica, Neda Arnerić, Ivan Bekjarev, Borivoje Kandić, Tihomir Arsić, Desimir Stanojević, Miša Aleksić, Isidora Bjelica... Suviše dugačak spisak da bi svi mogli biti pomenuti.
Iako svi manje-više imamo svest o tome da je Ivo Andrić bio u pravu kad je rekao da „smrt ne čeka niko odveć dugo”, često smo ostajali zatečeni pred ovim crnim stampedom koji se nije odnosio samo na srpske umetnike nego i na one u regionu (Mustafa Nadarević, Pero Kvrgić, Špiro Guberina, Krunoslav Slabinac, Rajko Dujmić...) i u svetu (Džon le Kare, Ronald Harvud Enio Morikone, Kšištof Penderecki, Jirži Mencl, Alan Parker, Kirk Daglas, Šon Koneri, Mišel Pikoli, Klod Braser, Dajana Rig, Litl Ričard, Piter Grin, Žilijet Greko, Rika Zarai...).
Sve se dešavalo takvom brzinom da je teško bilo i zabeležiti sve te odlaske. Dok smo se mi ovde opraštali od Gorana Paskaljevića, u Francuskoj je preminuo pisac Deni Tilinak, našim čitaocima poznat po knjizi „Rečnik zaljubljenika u Francusku”. Pre toga, umro je i pesnik i diplomata libanskog porekla Salah Stetije, dobitnik nagrade „Zlatni ključ Smedereva” 2007. godine. Kod nas je ostalo nezabeleženo da je umro i francuski pisac Žan Raspaj, koji je u svom romanu „Tabor svetaca” još daleke 1973. godine predvideo ono što imamo danas – masovni dolazak migranata iz Afrike u Evropu, zbog čega je inače ostao bez mesta u francuskoj akademiji.
I dok osećamo strepnju pred 2021. godinom, ustežući se da izgovaramo uobičajene fraze da ne bismo zvučali pomalo budalasto u ovakvoj situaciji – mada ništa manje budalasto nismo zvučali ni kada smo ih izgovarali automatski svih ranijih godina, pri čemu su te želje ipak bile protkane entuzijazmom koji bi se često i sam od sebe upalio i svetlucao u opštem šarenilu i buci – možemo samo da poželimo da u 2021. bude manje umiranja, a više čitanja. Oni koji čitaju su uvek u prednosti, jer se svi odgovori o ovom svetu nalaze – u knjigama!
