Delo ovog multitalentovanog umetnika režirao je Saša Hajduković. Glavne uloge Koste Govoruše i Koste Gajića tumače Jovo Maksić i Ljubiša Savanović, a pored njih i samog scenariste Pejakovića, igraju i Aleksandar Đurica, Boris Isaković, Dragan Mićanović, Nikola Rakočević, Lea Sekulić, Dejan Aćimović, Goran Sultanović...
Sudeći prema komentarima na internetu i pisanju medija, ova kriminalistička serija izazvala je pozitivne reakcije gledaoca, i stručne javnosti, već nakon prve epizode.
– Važno nam je da poruke, koju serija šalje, dođu do ljudi, da ova priča bude sagledana u celosti. Ja koristim mreže, ali ih ne pratim; ljudi svašta pišu i čovek se samo uznemiri, a retko šta pametno pročita – rekao je Pejaković za naš list.
Ova njegova priča, razlikuje se od prvog dela, serije „Meso”, drugačija je i nezavisna od nje. Pejaković je odlučio da ona krene od nule, sa potpuno novim likovima.
– To je bio osnovni plan. Ideja je bila da sa tri potpuno različite priče, osvetlimo ovo naše vreme i uhvatimo duh vremena. Ova trilogija, čak, nije planirana ni da bude u nekom žanrovskom saglasju, da sve priče pričamo istim ili sličnim žanrom; nismo se striktno odlučili za ovako tamne i teške priče – kaže naš sagvornik i dodaje da misli da u njima ipak ima puno vedrine i nekog optimizma, ljudskosti.
Glavni junaci, izbeglica iz Krajine koji preživljava baveći se krečenjem i karijere gladni muž direktorke marketinške agencije, jesu dva, u svakom smislu, karakterno potpuno različita čoveka. Međutim, osim imena, oni dele jednu zajedničku stvar – pokajanje. Pitali smo scenaristu šta se desilo sa pokajanjem i oproštajem u današnjem društvu.
– Sve je krenulo nizbrdo. To može lepo da se vidi oko nas. Ljudi su poludeli. Čini mi se da mi upravo pokazujemo vedriju stranu naše stvarnosti – ima onih koji drže do vere, do morala, do reči – objašnjava i ističe da da bismo shvatili na šta misli, moraju se pogledati sve epizode.
U tih deset epizoda, vidimo ga u ulozi oca Dragana, istrgnutog iz miljea dosadašnjih prikazivanja sveštenika u filmovima ili serijama. Kao i svi, čovek je od krvi i mesa, grešan ali i bogoljubiv.
– Oni koji su tvrdi u odluci da se drže Hristove reči i njegovog puta, spasiće se. Spasiće dušu. Ne samo danas nego uvek. Uvek je bila, za nas Srbe, važna samo jedan stvar – vera i Kosovski zavet. Tu je i genijalna, univerzalna, uvek moderna pitalica „vera ili večera”. Ne dao Bog nikome da se nađe pred iskušenjima, da mora da bira, kao naši preci – kolac ili promenu vere. I danas, svaki dan nam traže – kolac ili ateizam. Toga moramo da se sećamo, pitaće nas naši dedovi gde nam je bila pamet – rekao je Pejaković o tome koliko danas ljudi slušaju sveštenike poput oca Dragana.
On kaže da, dok piše, retko kad zna ko će šta da igra i da ima mnogo važnijih stvari sa kojima se pisac scenarija tada bori, tako da pitanje podele ostavlja režiseru.
– Podela je pola posla. Dobra podela je kao da krećeš u fudbalsku utakmicu sa tri gola prednosti. Što se tiče „Kostiju”, znao sam da ću ja igrati oca Dragana, ali pisao bih ga isto i da nisam to znao – otkriva.
Drugi deo trilogije stigao je tri godine nakon prvog. Ljubitelji obe serije pitaju se šta mogu da očekuju od poslednjeg dela.
– „Koža” bi trebalo da bude najkompleksnija, najličnija priča. Kruna ove trilogije. Jednom, za 50 godina, ako nas ova korona i korone koje dolaze ne pobiju, oni koji budu gledali ove tri priče, moći će da ih vide kao jednu veliku sliku, jedan triptih o ovom našem vremenu – vremenu otvorenih kontejnera – objašnjava pisac.
Ovaj multitalentovani umetnik otkrio je da, što se muzike tiče, publika od njega može očekivati „novi, peti album, ali prvo na proleće novi singl i spot, a onda, ako Bog da, i koncerte”. Voleo bi da se njegov saradnik Voja Aralica i on vrate u studio i ponovo prave muziku.
Kao jedan od retkih, on je ove godine ipak uspeo da „ukrade” mogućnost za živi kontakt sa svojom publikom i nastupi uživo.
– Imali smo tri odlična koncerta i nameravali da sviramo i u Kombank dvorani u novembru, ali... Publika je bila divna, mi smo se bili uželeli svirke i to je iznedrilo emotivne i eksplozivne nastupe – navodi Kolja.
Njegova pesma „Meksikanac”, objavljena za vreme karantina, postala je jako popularna, pa smo ga pitali da li je očekivao takav odjek.
– Nisam... Ma, pravo da vam kažem, ja ništa ni ne očekujem. Radujem se što mogu da sviram i što ljudi vole te pesme ili pesmice. Ceo svoj život to radim, sviram i pišem, i to mi je dovoljno. Veliki je blagoslov kada ljudi vole i slušaju to što radiš i čovek mora biti zadovoljan i zahvalan – skromno odgovara.
Za kraj, priznaje da muziku sluša i dok piše.
– Ne mogu da pišem u tišini. Uvek nešto pored zvrnda. Šta god mi dođe pod ruku, pustim... Nije važno šta jer, u stvari, ne slušam muziku u tom trenutku, već razbijam neprijatan muk oko mene koji me dekoncentriše – objašnjava Kolja.
