sreda, 20.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 05.12.2020. u 19:00 Olga Janković
PRIČE IZ VELIKOG RATA

Srbi su fenomenalan narod

Особље Треће јединице Фонда за помоћ Србији, Стобарт јединица 1915. (Фото: „Жене у рату: Србија 1914–1918”)

Sredinom leta 1915. jedinica Škotskih ženskih bolnica bila je stacionirana u Kragujevcu. Bolničarka Lilijan Česni zaključuje da je došlo vreme da se predahne od sumornosti bolesničkih prostorija i priredi „međunarodni skup” rekonvalescenata, osoblja jedinice i posetilaca – zabava s takmičenjima.

„Konji se nigde nisu mogli naći”, beleži njena sećanja Monika Kripner u knjizi „Žene u ratu: Srbija 1915–1918”, „ali je bilo je svega drugog s britanskih zabava te vrste: trka s jajetom u kašičici, s vrećama i preprekama i muzičke stolice.” Kripnerova primećuje da ne treba ni pominjati da je opštem uživanju mnogo doprinela sama živahna Lilijen. Jedna od njenih originalnih disciplina bila je trka bolničara s nosilima, „mada se nerado saglasila sa mišljenjem uporne doktorke Elsi Inglis da je mnogo sigurnije da u nosilima budu zdrave osobe”. Vrlo uspešna i dobra za podizanje morala bila je trka sa štakama.

„Svi su galamili i, dok su se bolničarke takmičile u udevanju konca u iglu – što je vrlo teško, kada ti suze idu na oči od smeha, a gomila bučnih Srba navija. Učestvovali su i Britanci, Mađari, Austrijanci i na kraju svi bili zadovoljni skromnim nagradama – duvanom i cigaretama.

Bio je to ogroman uspeh od samog početka, svi su se izvanredno zabavljali, a naročito Srbi”, pričala je Česni, jedna od više stotina strankinja iz Francuske, Velike Britanije, Rusije, Grčke, Danske, pa i Kanade, Australije i Novog Zelanda, pre svega medicinskih sestara i doktorki, suočenih sa invazijom pegavca, koji je kosio isto koliko i bitke. U „štabovima smrti i života”, u bolnicama sa ranjenicima i teškim bolesnicima, one su upoznale srpskog vojnika sasvim izbliza, u dušu, ostavljajući beleške o ovoj zemlji i ljudima...

„Srbi su fenomenalan narod, čvrsti, snažni, izdržljivi, kad obole, puni poverenja i nikada se ne žale... idealni pacijenti. Jedino oko čega se nismo slagali bio je svež vazduh. Stalno smo vodile borbu da otvorimo prozore i oslobodimo se strašne zagušljivosti, koju su oni voleli. Ti prosti seoski mladići poštuju žene, naročito kao simbol majke, što smo razume se, s obzirom na posebne uslove, mi i bile.

Drugo, više su voleli nas od vojnih lekara, tvrdeći da su žene hirurzi pažljivije, da nisu nikada grube i da su uopšte, nežnije. Oni su hrabar narod i zaista smo ih volele”, reči su Engleskinje, mlade doktorke Frensis Vejkfild, koja, čim je rat objavljen, daje ostavku na mesto medicinskog misionara u Nigeriji, vraća se u Englesku i prijavljuje u dobrovoljce. Odmah je stupila u jednu od jedinica Škotskih ženskih bolnica, koja je naziv dobila u čast Edinburga, odakle je inicijativa potekla, i obrela se na terenu centralne Srbije.

Za heroinama koje su već po prvim danima Velikog rata ostavljale svoje porodice, udobne živote, karijere, ostala su pisma, dnevnici, novinski članci, sećanja, poput onog Oliv Kelso King iz bogate sidnejske porodice, koja se 1915. godine pridružila Savezničkoj poljskoj sanitetskoj službi u Srbiji, a zatim prešla u Bolnicu škotskih žena kao vozač ambulantnih kola.

„Srpski vojnik je hrabar i u hrabrosti ga niko ne može nadmašiti. Neustrašiv je, sa prezirom gleda na smrt i to ne zato što želi da umre pre nego što dođe njegovo vreme. On voli život i veselje i radost, ali kad je pred njim dužnost, a ispreči se smrt, on nastavlja pravo, ne samo bez oklevanja već bez promene izraza na licu. On zna kako da umre i to je više od hrabrosti, to se meri uzvišenošću... Onako kako Srbin može da se suoči sa smrću, tako je u stanju i da podnese bol. Svoje povrede ne shvata ozbiljno i samo ako je u stanju da ustane, neće nikako ostati da leži.

Kada su ranjeni vojnici umirali na odeljenju i nije moglo biti učinjeno ništa više da se spasu i jedino je bilo potrebno prisustvo nekoga da im se nađe, ako im zatreba uteha ili malo olakšanje muka, često sam dobijala dužnost da ostanem sa njima do kraja”, sećala je Kelso King, koja ni posle rata nije želela da napusti Srbiju.

Krajem 1918, uz velikodušnu pomoć bogatog oca i građana Sidneja, otvora 17 mobilnih kantina u Beogradu, Kraljevu, Nišu, Kragujevcu i drugim mestima, a najugroženijim Srbima obezbeđuje lekove, hranu i odeću. Za iskazanu ljubav prema srpskom narodu i humanitarni rad, kralj Aleksandar joj 1920. godine dodeljuje kraljevski orden Svetog Save.

Komеntari19
728f6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Оливера Петровић
Јуче сам послала допуну-коментар са потпуним подацима о књизи коју спомињете у тексту али видим да га нисте објавили. Сврха моје допуне на Велимиров коментар, захваљујући којем сам дошла до пуне упутнице, је да читаоци Политике могу да препоруче или потраже оригинални извор, дакле: Monica Krippner (1980), The Quality of Mercy: Women at War in Serbia 1915 - 1918. London: David & Charles.
Đorđe Gagić
Glavna Škotska Kovid bolnica u Glazgovu dobila je naziv 1 aprila 2020 po medicinskoj sestri iz Prvog Svetskog rata Luiza Jordan koja se pridružila ratnim naporima u decembru 1914. Sahranjena je u Kragujevcu 6 marta 1915. (Tifus)
Puniša
Kako se za samo stotinu godina taj isti narod ovoliko promenio? Izgleda da je izginulo ono što je valjalo.
Marko
@Ludolph; Pa upravo ta predratna Srbija i jeste bila najprozapadnije orijentisana jos od Dusanovog carstva. Valjda je zato i uzivala neki respekt na Zapadu
Леон Давидович
@ Dragutin Пре бих говорио о наивности Срба у западним крајевима, а као пример навео би страдања Срба у НДХ 1941. пре избијања устанка. Многи су показали наивност до неслућених размера тако да их је НДХ ликвидирала на десетине хиљада пре него што су пружили отпор. Србија 1914. то је патриотски народ веома везан за своју земљу, а свестан шта значи ропство под туђином и жртвовали су се бескомпромисно у борби против окупатора .
Prikaži još odgovora
Ognjen
Rekoh, problem je danas uopšte što svi i svuda traže mane, svima i svugde,a vrline, koje su često i mnogo puta veće, umanjuju i,ili da predstave u lošem nekom svetlu. Takvo vreme dođe... ali i proođeee
fensi denser
naš narod ne zna da su germani sistematski sprovodili antisrpsku propagandu u zap. evropi od 1848. zato su oni "saveznici" koji su dolazili u misije bili iznenađeni kada su videli da ne dolaze među krvoločne varvare. imate austrijske razglednice sa slikama ciganske dece ispod koje piše :"srpski dečaci". njihov genocidni rasistički stav nije došao sa hitlerom, a mi danas vidimo, niti nestao sa njim.
Milan
Koji su to Germani tačno bili od 1948? Nemačka tada nije ni postojala a "Germani" tada nisu ni znali u kojem pravcu se nalazi Srbija. Ratna propaganda je usledila pred izbijanje rata. U slikama i karikaturama nijedna strana u opisu nije stedela drugu.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja